Arthur Clarke - Kraj detinjstva

„Ta primedba ti je prilično cinična”, sumnjičavo je odvratio Stormgren. „Previše mi liči na onu «Ko ima silu — u pravu je». U našoj vlastitoj prošlosti, upotreba sile pokazala se kao krajnje neuspešna u rešavanju bilo čega.”

„Težište je na reči pravilna. Vi nikada niste imali nikakvu stvarnu moć, niti znanje potrebno za njenu upotrebu. Kao i kod svih problema, postoje delotvorne i nedelotvorne mere. Pretpostavimo, na primer, da jedna od vaših nacija, predvođena nekim vladarom fanatikom, pokuša da se pobuni protiv mene. Krajnje nedelotvoran odgovor na takvu jednu pretnju bio bi nekoliko milijardi konjskih snaga u obliku atomskih bombi. Ako bih upotrebio dovoljno bombi, rešenje bi bilo potpuno i konačno. Ali takođe bi bilo, kao što sam već primetio, nedelotvorno… čak i kada ne bi imalo nikakve druge nedostatke.”

„A koje bi rešenje bilo delotvorno?”

„Ono zahteva otprilike onoliko snage koliko i kakav mali radio-predajnik… i prilično sličnu veštinu u rukovanju. Jer važna je primena moći, a ne njena veličina. Šta misliš, koliko bi potrajala Hitlerova karijera kao diktatora da je, kuda god krenuo, u uhu čuo jedan tihi glas? Ili da mu je neki postojani muzički ton, dovoljno glasan da zagluši sve ostale zvuke i da mu onemogući san, danonoćno ispunjavao mozak? Ništa nasilno, uviđaš. Pa ipak, na kraju ima isti učinak kao i tritijumska bomba.”

„Shvatam”, reče Stormgren, „a nema mesta gde se može sakriti, zar ne?”

„Nema mesta na koje ne bih mogao da pošaljem moje… ovaj… uređaje, ako bih smatrao da je to potrebno. I zato nikada neću morati da upotrebim stvarno drastične metode da se održim na svom položaju.”

Veliki brodovi su, dakle, predstavljali samo simbole i sada je svet znao da su svi osim jednoga bili puke utvare. A ipak su samim svojim prisustvom izmenili istoriju Zemlje. Obavili su zadatak i ono što su postigli ostavili su da odjekuje još dugi niz vekova.

Karelenovi proračuni bili su tačni. Šok izazvan odvratnošću brzo je prošao, mada je bilo puno onih koji su se dičili time da nisu praznoverni, ali ipak nikada neće biti u stanju da se suoče sa jednim Vrhovnikom. Bilo je u tome nečeg čudnog, nečeg nerazumnog ili nelogičnog. Ljudi su u srednjem veku verovali u đavola i plašili ga se. Ali ovo je bio dvadeset prvi vek: da li je moguće da je, ipak, postojalo nešto kao sećanje rase?

Bila je, razume se, sveopšta pretpostavka da su Vrhovnici, ili bića iste vrste, došla u žestoki sukob sa drevnim čovekom. Taj susret mora da se odigrao u dalekoj prošlosti, jer nije ostavio traga u pisanoj istoriji. Bila je to još jedna zagonetka u čijem rešavanju Karelen nije hteo da pomogne.

Iako su se pokazali čoveku, Vrhovnici su retko napuštali svoj jedini preostali brod. Možda su se fizički neprijatno osećali na Zemlji, jer su njihova veličina i krila ukazivali na to da dolaze sa sveta sa mnogo nižom gravitacijom. Nikada ih niko nije video bez pojasa ukrašenog složenim mehanizmima koji su, to je bilo opšte mišljenje, kontrolisali njihovu težinu i omogućavali im da međusobno opšte. Smetala im je neposredna Sunčeva svetlost i nikada nisu na njoj ostajali duže od nekoliko sekundi. Bez obzira na to koliko su morali da se zadrže na otvorenom, uvek su nosili tamne naočari, što im je davalo pomalo neprimeren izgled. Iako se činilo da su u stanju da udišu vazduh na Zemlji, ponekada su nosili male cilindre sa gasom kojim bi se povremeno osvežavali.

Možda su ovi čisto fizički problemi doprinosili njihovoj uzdržanosti. Samo je mali broj pripadnika ljudske rase ikada imao priliku da neposredno sretne nekog Vrhovnika, a niko nije znao koliko ih tačno ima na Karelenovom brodu. Niko nije video više od petorice zajedno na jednom mestu, ali moglo ih je biti na stotine, pa čak i hiljade na toj ogromnoj letelici.

Pokazivanje Vrhovnika izazvalo je mnogo više problema nego što ih je rešilo. Poreklo im je i dalje bilo nepoznato, a njihova biologija postala je predmet beskrajnih spekulacija. Na mnoga pitanja oni su spremno odgovarali, ali bilo je i takvih zbog kojih se njihovo ponašanje moglo opisati samo kao tajanstveno. Sve u svemu, međutim, to nije nikoga ljutilo osim naučnike. Prosečni čovek, mada je više voleo da ne sretne Vrhovnike, bio im je zahvalan na onome što su učinili za njegov svet.

Prema merilima svih ranijih doba, ovo je bila Utopija. Neznanje, bolesti, siromaštvo i strah doslovce više nisu postojali. Sećanje na rat bledelo je i gubilo se u prošlosti kao što noćna mora nestaje sa svitanjem; uskoro više neće biti živog čoveka koji će moći da kaže kako je doživeo to iskustvo.

Pošto je energija čovečanstva bila konstruktivno usmerena, lice sveta postalo je prepravljeno. Bio je to, gotovo doslovce, novi svet. Gradovi koji su bili dobri za ranija pokolenja ponovo su podignuti… ili napušteni i ostavljeni kao muzejski uzorci kada su prestali da služe nekoj korisnoj svrsi. Mnogi gradovi već su bili napušteni na taj način, jer je došlo do promene celog ustrojstva industrije i trgovine. Proizvodnja je postala uglavnom automatizovana: robotizovane fabrike proizvodile su potrošačka dobra u takvim količinama da su sve uobičajene životne potrepštine postale praktično besplatne. Ljudi su radili za luksuz koji su želeli: ili uopšte nisu radili.

Bio je to Jedinstven Svet. Stara imena nekadašnjih zemalja bila su i dalje u upotrebi, ali nisu predstavljala ništa više do zgodne poštanske odrednice. Nije bilo čoveka na Zemlji koji nije govorio engleski, koji nije umeo da čita, koji nije imao televizor, koji nije mogao da stigne na suprotni kraj sveta za dvadeset četiri časa…

Zločin je praktično nestao. Postao je i nepotreban i nemoguć. Kada nikome ništa ne nedostaje, nema razloga za krađu. Štaviše, svi potencijalni kriminalci znali su da niko ne može umaći budnom oku Vrhovnika. U ranim danima njihove vladavine, tako uspešno su intervenisali na strani zakona i reda da taj nauk nikada nije bio zaboravljen.

Za zločine iz strasti, mada nisu bili potpuno istrebljeni, gotovo da se nije čulo. Pošto su toliki psihološki problemi čovečanstva bili uklonjeni, ono je postalo mnogo razumnije i mnogo manje iracionalno. I ono što bi raniji vekovi nazvali porokom sada je predstavljalo tek ekscentričnost… ili, u najgorem slučaju, rđavo ponašanje.

Jedna od najprimetnijih promena sastojala se u usporavanju izluđujućeg tempa toliko osobenog za dvadeseti vek. Život je postao mnogo dokoniji nego što je to prethodno bio pokolenjima. Za nekolicinu je stoga imao manje draži, ali je zato za mnoge bio mnogo spokojniji. Zapadni čovek ponovo je naučio — ono što ostatak sveta nikada nije ni zaboravio — da u dokolici nema ničeg grešnog sve dok ona ne preraste u puku lenjost.

Kakve god probleme donela budućnost, vreme još nije postalo preteško breme za čovečanstvo. Obrazovanje je sada bilo mnogo podrobnije i mnogo duže. Malo je bilo ljudi koji su napuštali fakultet pre dvadesete… a on je predstavljao tek prvi stepen, jer su se mnogi normalno vraćali na njega u dvadeset petoj na bar još tri godine, pošto su na putovanjima svoje umove obogatili novim iskustvom. Čak i posle toga, postojala je velika verovatnoća da će se povremeno upisivati na ažurirajuće kurseve iz predmeta koji su ih naročito zanimali, sve do kraja života.

Ovo produženje obrazovanja i daleko posle dostizanja fizičke zrelosti dovelo je do mnogih društvenih promena. Neke od njih bile su potrebne već pokolenjima, ali ranija razdoblja odbijala su da se suoče sa izazovom… ili su se pretvarala da on ne postoji. Na primer, ustrojstvo seksualnih pravila ponašanja… ako su uopšte postojala samo jedna takva pravila… iz osnova se izmenilo. Uzdrmala su ga, u stvari, dva pronalaska koja su, ironično, bila čisto ljudskog porekla, odnosno ništa nisu dugovala Vrhovnicima.