Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Vrelina ih je zapahnula poput mlaza lemilice kada su zakoračili iz vazduhoplova. Činilo im se da usisava vlagu iz njihovih tela, a Džordž je čak načas uobrazio da oseća kako mu koža puca. Delimično su, razume se, sami za to bili krivi. Krenuli su sa Aljaske pre tri sata i trebalo je da se sete da postepeno prilagođavaju temperaturu u kabini.

„Kakvo mesto za život!” zudahta Džin. „Mislila sam da je i ova klima već odavno pod kontrolom.”

„I jeste”, odvrati Džordž. „Nekada je sve ovo bila pustinja… a pogledaj sada. Hajdemo… unutra će biti bolje!”

Rupertov gromoviti glas iznenada im veselo zagrme u ušima. Njihov domaćin najednom se pojavi pored letelice, sa po jednom čašom u svakoj šaci, posmatrajući ih sa visine s vragolastim izrazom lica. Gledao ih je sa visine iz jednostavnog razloga što je bio visok otprilike dvanaest stopa: takođe je bio poluprovidan. Mogli ste da gledate kroz njega bez većih problema.

„Lepo se ti šališ sa svojim gostima!” pobuni se Džordž. Posegnuo je za pićem, koje je jedva mogao da dohvati. Šaka mu je, razume se, prošla pravo kroz njega. „Nadam se da će nas čekati nešto konkretnije kada stignemo do kuće!”

„Ne brini!” nasmeja se Rupert. „Recite odmah šta želite i čekaće vas kada stignete.”

„Dva velika piva rashlađena u tečnom vazduhu”, smesta naruči Džordž. „Dolazimo odmah.”

Rupert klimnu, spusti jednu čašu na nevidljivi sto, podesi isto tako nevidljive kontrole i istog časa se rasplinu.

„Ha!” izusti Džin. „Sada sam prvi put videla jednu od tih stvarčica na delu. Kako li je se Rupert samo domogao? Mislila sam da ih jedino Vrhovnici imaju.”

„Da li si ikada čula da Rupert nije dobio nešto što je poželeo?” odvrati Džordž pitanjem. „Za njega je to samo igračka. Može udobno da sedi u svojoj radnoj sobi i da luta po pola Afrike. Izbegavajući vrućinu, rojeve insekata, bez ikakvog napora… i sa kutijom za led uvek nadohvat ruke. Pitam se šta li bi Stenli i Livingston mislili o tome?”

Sunce je stavilo tačku na dalji razgovor dok nisu stigli do kuće. Kada su pristupili ulaznim vratima (koja nije bilo nimalo lako uočiti na staklenom pročelju), ona se automatski otvoriše uz zvuke fanfara. Džin je pretpostavila, sasvim ispravno, da će joj se još pre večeri te fanfare smučiti.

Pozdravila ih je sadašnja gospođa Bojs u prijatnoj svežini hola. Ona je, ako ćemo pravo, bila glavni razlog tako dobrog odziva gostiju. Možda bi polovina ionako došla da vidi Rupertovu novu kuću, ali kolebljivci su se konačno odlučili čuvši novosti o Rupertovoj novoj ženi.

Postojao je samo jedan izraz koji ju je opisivao na odgovarajući način. Stvarala je pometnju. Čak i u svetu u kome je lepota bila gotovo svakidašnja stvar, muškarci bi se osvrtali kada bi ona ušla u prostoriju. Džordž je nagađao da je bila jednu četvrtinu crnkinja. Crte lica bile su joj praktično grčke i imala je dugačku i sjajnu kosu. Samo je tamna, bogata tekstura njene kože — reč «čokolada», tako izlizana od upotrebe, jedina ju je valjano određivala — otkrivala da su joj preci pripadali raznim rasama.

„Vi ste Džin i Džordž, je li tako?” upita ona, pruživši ruku. „Veoma mi je drago što smo se upoznali. Rupert radi nešto veoma složeno oko pića… pridružite se ostalima.”

Glas joj je bio raskošni kontraalt od koga su Džordža podišli žmarci, kao da mu je neko zasvirao na kičmi, zamenivši je sa flautom. Nervozno je pogledao Džin, koja je uspela da se pomalo veštački nasmeši, a onda je konačno povratio glas.

„Drago… drago mi je što smo se upoznali”, izgovori on mucavo. „Baš smo se radovali ovom prijemu.”

„Rupert uvek priređuje lepe zabave”, umeša se Džin. Bilo je sasvim jasno šta je htela da kaže po načinu na koji je naglasila ono «uvek». Svaki put kada se oženi. Džordž je blago pocrveneo i s neodobravanjem pogledao Džin, ali njihova domaćica ničim nije pokazala da je uočila žaoku. Predstavljala je suštu ljubaznost dok ih je požurivala ka glavnom predvorju koje je već dopola ispunila ugledna zbirka Rupertovih brojnih prijatelja. Sam Rupert sedeo je za konzolom nečega što je ličilo na kontrolnu jedinicu televizijskog inženjera: bio je to, pretpostavio je Džordž, uređaj što je projektovao njegov lik koji ih je dočekao. Upravo ga je demonstrirao novom paru gostiju koje je takođe iznenadio kada su se spustili na parkiralište, ali je napravio dovoljno dugačku pauzu da pozdravi Džin i Džordža i da se izvini što je njihova pića dao nekom drugom.

„Naći ćete tamo sasvim dovoljno pića”, reče on mahnuvši neodređeno šakom iza sebe dok je drugom podešavao kontrole. „Osećajte se kao kod kuće. Većinu prisutnih znate… Maia će vas predstaviti ostalima. Baš je lepo od vas što ste došli.”

„Lepo od tebe što si nas pozvao”, odvrati Džin, ne baš ubedljivo. Džordž je već bio otišao prema baru i ona krenu za njim, povremeno izmenjujući pozdrave s onima koje je poznavala. Otprilike tri četvrtine prisutnih bili su za nju potpuni stranci, što je bilo sasvim normalno na Rupertovim zabavama.

„Hajde da istražujemo”, reče ona Džordžu kada su se osvežili i mahnuli svima koje su znali. „Htela bih da pogledam kuću.”

Džordž je krenuo za njom, bacivši još jedan pogled na Maiu Bojs, koji se i nije potrudio da prikrije. Džin mu je u očima razabrala nešto daleko i sneno, što joj se nimalo nije dopalo. Baš šteta što su muškarci u osnovi poligamni stvorovi. S druge, pak, strane, da nisu… Da, ipak je ovako možda bilo bolje.

Džordž je uspeo brzo da se povrati, istražujući čuda Rupertovog novog prebivališta. Kuća je izgledala suviše velika za dvoje ljudi, ali je ipak bila prikladna s obzirom na česte gužve s kojima će vlasnik morati da izlazi nakraj. Imala je dva nivoa, od kojih je gornji bio znatno veći, tako da je natkriljavao donji i stvarao hlad oko njega. Stepen mehanizacije bio je znatan, a kuhinja je veoma podsećala na pilotsku kabinu kakvog vazduhoplova.

„Jadna Rubi!” primeti Džin. „Dopalo bi joj se ovo mesto.”

„Na osnovu onoga što sam čuo”, odvrati Džordž, koji baš nije bio naklonjen prethodnoj gospođi Bojs, „savršeno je srećna sa svojim momkom iz Australije.”

Stvar je bila opšte poznata, tako da Džin nije mogla da mu protivureči, pa je promenila temu.

„Strašno je zgodna, je li tako?”

Džordž je bio još dovoljno na oprezu da izbegne zamku.

„Oh, pretpostavljam da jeste”, odvrati on ravnodušno. „To jest, ako voliš brinete.”

„A ti ih, pretpostavljam, ne voliš,”, slatko primeti Džin.

„Ne budi ljubomorna, draga”, zakikota se Džordž, pogladivši je po platinastoj kosi. „Hajde da pogledamo biblioteku. Šta misliš, na kom bi nivou to moglo da se nalazi?”

„Mora da je ovde gore: dole više nema prostorija. Pored toga, mora biti tako, jer se inače ne bi uklapalo u opšti dizajn. Sve prostorije za boravak, obedovanje, spavanje i tako dalje prognane su u prizemlje. Ovo je nivo za zabavu i igre… mada i dalje smatram da je ludo imati bazen na spratu.”

„Pretpostavljam da za to postoji neki razlog”, reče Džordž, probno otvorivši jedna vrata. „Ruperta mora da je posavetovao neki stručnjak dok je gradio ovo mesto. Ubeđen sam da to nije sam smislio.”

„Verovatno si u pravu. Da jeste, sobe ne bi imale vrata, a stepeništa nikuda ne bi vodila. U stvari, plašila bih se da stupim u kuću koju je Rupert sasvim sam projektovao.”

„Evo nas”, reče Džordž, s ponosom navigatora koji se približava obali. „Čuvena Bojsova zbirka u novoj kući. Pitam se koliko ih je Rupert zaista pročitao.”

Biblioteka se protezala celom širinom kuće, ali je, u stvari, bila podeljena na šest malih prostorija velikim policama za knjige, koje su imale ulogu pregradnih zidova. Ako se Džordž dobro sećao, sadržala je nekih petnaest hiljada tomova… gotovo sve važno što je ikada objavljeno o maglovitim predmetima magije, parapsiholoških istraživanja, natprirodnog, telepatiji i celom spektru tajanstvenih pojava sabranih u kategoriju parafizike. Bio je to veoma neobičan hobi za ovaj vek razuma i verovatno je predstavljao samo Rupertov osoben način eskapizma.