Arthur Clarke - Kraj detinjstva

„Čuj”, poče Džordž, zagrizavši sendvič, „kako se, do đavola, Rupert dočepao jednog Vrhovnika? Nikada nisam čuo za tako nešto… ali za njega je to, izgleda, sasvim prirodna stvar. Nije ga čak ni pomenuo u pozivu.”

Beni se zakikota.

„To je samo još jedno u nizu njegovih malih iznenađenja. Moraćeš njega da pitaš. Ali ovo ipak nije prvi put. Karelen je posećivao zabave u Beloj kući i Bekingemskoj palati, i…”

„Ma, to je nešto drugo! Rupert je sasvim običan građanin.”

„A možda je Rašaverak neki niži Vrhovnik. Ali biće bolje da priupitaš njih.”

„I hoću”, reče Džordž, „čim uhvatim Ruperta nasamo.”

„Na to ćeš morati da popričekaš.”

Beni je bio u pravu, ali pošto je zabava počela da dobija na poletu, lako je bilo biti strpljiv. Blaga paraliza koju je pojava Rašaveraka izazvala kod okupljenih sada je nestala. Oko Vrhovnika se još nalazila jedna omanja skupina, ali inače je došlo do uobičajenog osipanja i svi su se ponašali sasvim prirodno.

Ni ne trudeći se da okrene glavu, Džordž je mogao da vidi čuvenog filmskog producenta, jednog manje značajnog pesnika, matematičara, dva glumca, atomskog inženjera, lovočuvara, urednika uglednog nedeljnika, statističara iz Svetske banke, virtuoza na violini, profesora arheologije i jednog astrofizičara. Nije bilo drugih predstavnika Džordžove profesije: dizajnera televizijskih studija… što je bilo dobro, jer je želeo da pobegne od posla. Voleo je svoj posao: zaista, u ovom dobu, prvi put u ljudskoj istoriji, niko nije radio ono što ne voli. Ali Džordž je pripadao onoj vrsti ljudi koji su mogli uveče da zaključaju vrata radne sobe za sobom.

Konačno je ulovio Ruperta u kuhinji, gde je ovaj vršio opite sa pićima. Bila je prava šteta spustiti ga na zemlju kada je imao tako zabludeo pogled u očima, ali Džordž je umeo da bude nemilosrdan kada je trebalo.

„Slušaj, Ruperte”, poče on, oslonivši se na najbliži sto. „Mislim da nam svima duguješ neka objašnjenja.”

„Hmmm”, zamišljeno izusti Rupert, kotrljajući jezikom po ustima. „Bojim se da ima trunčica previše džina.”

„Ne vrdaj i ne pretvaraj se da više nisi trezan, jer sasvim dobro znam da jesi. Odakle ti taj prijatelj Vrhovnik i šta će on ovde?”

„Zar ti nisam kazao?” upita Rupert. „Mislio sam da sam svima objasnio. Nisi bio tu… razume se, krio si se u biblioteci.” Zakikotao se na način koji se Džordžu učinio uvredljiv. „Biblioteka je bila ta, znaš, koja je Rašija dovela ovamo.”

„Kako je to neobično!”

„Zašto?”

Džordž zastade, shvativši da će ovo morati da izvede sa puno takta. Rupert je bio veoma ponosan na svoju čudnu zbirku.

„Pa… ovaj, kada uzmeš u obzir šta sve Vrhovnici znaju o nauci, teško je poverovati da bi ih zanimale paranormalne pojave i sve te gluposti.”

„Gluposti ili ne”, odvrati Rupert, „njih zanima ljudska psihologija, a ja imam neke knjige iz kojih mogu dosta da nauče. Neposredno pre nego što sam se preselio, neki viši Podvrhovnik ili niži Nadvrhovnik stupio je sa mnom u vezu i zamolio me da im pozajmim pedesetak mojih najređih tomova. Izgleda da ih je jedan od kustosa u biblioteci Britanskog muzeja uputio na mene. Razume se, jasno ti je šta sam odgovorio.”

„Ne mogu ni da zamislim.”

„E pa, krajnje učtivo sam odgovorio da mi je trebalo dvadeset godina da sakupim knjige koje ulaze u sastav moje biblioteke. Da su dobrodošli da proučavaju moje knjige, ali da će, do đavola, to morati da rade ovde. Tako je Raši stigao ovamo i čita otprilike dvadeset tomova dnevno. Voleo bih da znam šta misli o njima.”

Džordž ništa nije uzvratio nekoliko trenutaka, a onda ozlojeđeno slegnu ramenima.

„Iskreno rečeno”, odvrati on, „počinjem da menjam mišljenje o Vrhovnicima, nagore. Mislio sam da pametnije koriste slobodno vreme.”

„Ti si nepopravljivi materijalista, zar ne? Mislim da se Džin uopšte s tim ne bi složila. Ali čak i sa tog tvog tako praktičnog stanovišta, stvar ipak ima smisla. I ti bi sigurno proučavao praznoverja svake primitivne rase s kojom bi došao u vezu!”

„Pretpostavljam da bih”, odvrati Džordž, ne baš ubeđen u to. Površina stola bila je tvrda, pa je ustao. Rupertu je najzad pošlo za rukom da smeša pića onako kako mu se dopadalo, pa je krenuo nazad. Već su se mogli čuti srditi glasovi koji su zahtevali njegovo prisustvo.

„Hej!” pobuni se Džordž, „pre nego što nestaneš, imam još jedno pitanje. Kako si došao do te dvosmerne televizijske spravice kojom si pokušao da nas uplašiš?”

„Posle malo pogađanja. Ukazao sam im na to koliko bi bila korisna za posao kojim se bavim, a Raši je taj predlog preneo na pravo mesto.”

„Oprosti što sam toliko ograničen, ali kakvim se to novim poslom baviš? Pretpostavljam, razume se, da ima neke veze sa životinjama.”

„Tako je. Ja sam superveterinar. Pokrivam otprilike deset hiljada kvadratnih kilometara džungle, a kako moji pacijenti neće da dođu kod mene, moram da ih tražim.”

„Posao koji zahteva puno radno vreme.”

„Oh, razume se, nije praktično gnjaviti se oko sitne divljači. Samo lavovi, slonovi, nosorozi i tako dalje. Svako jutro podesim kontrole na visinu od stotinu metara, sednem pred ekran i počnem da kružim po predelu. Kada pronađem nekog u nevolji, uskačem u letelicu s nadom se da će moje taktičko ponašanje prema bolesnicima uroditi plodom. Ponekad je pomalo čupavo. Lako je sa lavovima i njima sličnima… ali pokušaj da probiješ oklop nosoroga, iz vazduha, anestetskom stelicom — to je đavolski posao.”

„Ruperte!” zaurla neko iz druge prostorije.

„Vidi šta si učinio! Zbog tebe sam zanemario goste. Hajde… uzmi poslužavnik. Ovi su sa vermutom… ne želim da se pomešaju.”

Neposredno pred zalazak sunca Džordž je pronašao put do krova. Imao je blagu glavobolju iz niza odličnih razloga i osetio je potrebu da pobegne od buke i zbrke koje su dole vladale. Džin, koja je mnogo bolje plesala od njega, izgleda da je još veoma uživala, tako da je odbila da mu se pridruži. To je naljutilo Džordža, koji se pod dejstvom alkohola raznežio, pa je odlučio da se na miru duri pod zvezdama.

Do krova se stizalo najpre liftom do drugog nivoa, a potom zavojitim stepeništem koje je vodilo oko okna za klimatizaciju. Kroz otvor na vrhu izlazilo se na širok, ravan krov. Na jednom kraju bila je parkirana Rupertova letelica: središnji deo zauzimala je bašta… koja je već pokazivala znake divljanja… a ostatak je jednostavno predstavljao platformu za osmatranje opremljenu sa nekoliko ležaljki. Džordž se spusti na jednu od njih i stade da osmatra okolinu carskim pogledom. Osećao se poput kakvog monarha svega onoga što je mogao da vidi.

Blago rečeno, bio je to prizor i po. Rupertova kuća sagrađena je na ivici velikog basena, čije su se padine spuštale ka istoku u veliko prostranstvo močvara i jezera udaljeno nekoliko kilometara. Ka zapadu je zemljište bilo ravno i džungla je dopirala gotovo do Rupertovih stražnjih vrata. Ali s druge strane džungle, na udaljenosti od najmanje pedeset kilometara, ka severu i jugu protezao se u daljinu lanac planina nalik na kakav veliki zid. Njihovi vrhovi bili su prošarani snegom, a oblaci iznad njih upravo su se oblili plamenom poslednjih trenutaka sunčevog smiraja. Dok je posmatrao te udaljene bedeme, Džordž se iznenada otreznio.

Zvezde koje su se pojavile u sasvim nepriličnoj žurbi u trenutku kada je sunce zašlo bile su mu potpuno strane. Potražio je Južni Krst, ali bez uspeha. Iako je o astronomiji tek nešto malo znao i umeo da prepozna samo nekoliko sazvežđa, odsustvo poznatih prijatelja prilično ga je uznemirilo. Isto kao i buka koja je dopirala iz neposredne blizine, iz džungle. Dosta mi je ovog svežeg vazduha, pomisli Džordž. Vratiću se na zabavu pre nego što kakav vampirski slepi miš ili nešto isto toliko prijatno doleti u istraživanje.