Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Džordž je osetio miris istog časa čim je stupio u prostoriju. Bio je slab, ali prodoran, ne toliko neprijatan koliko zbunjujući. I Džin ga je osetila: nabrala je čelo, pokušavajući da ga prepozna. Sirćetna kiselina, pomisli Džordž… najsličniji je njoj. Ali poseduje još nešto…

Biblioteka se završavala malim otvorenim prostorom, dovoljno velikim tek da u njega stanu sto, dve stolice i nekoliko taburea. Rupert je najverovatnije ovde čitao. Neko je i sada ovde čitao, pri neprirodno prigušenoj svetlosti.

Džin kratko uzdahnu i ščepa Džordža za šaku. Njena reakcija možda se mogla opravdati. Jedno je bilo gledati televizijsku sliku, a nešto sasvim drugo sresti se sa stvarnošću. Džordž, koga je retko nešto moglo da iznenadi, munjevito se pribrao.

„Nadam se da vas nismo uznemirili, gospodine”, primeti on učtivo. „Nismo imali pojma da ovde nekog ima. Rupert nam nije kazao…”

Vrhovnik spusti knjigu, zagleda se pomno u njih, a zatim nastavi da čita. Nije bilo ničeg neučtivog u tome, jer posredi je bilo biće koje je moglo da čita, govori i verovatno obavlja još nekoliko drugih stvari u isto vreme. Pa ipak, ljudskim posmatračima ovaj prizor izgledao je uznemirujuće šizofrenički.

„Zovem se Rašaverak”, reče prijateljski Vrhovnik. „Bojim se da se nisam poneo naročito društveno, ali iz Rupertove biblioteke tako je teško pobeći.”

Džin je uspela da potisne nervozni kikot. Rupertov neočekivani gost čitao je, primeti ona, otprilike po stranu svake dve sekunde. Uopšte nije sumnjala u to da on upija svaku reč i zapitala se može li on da čita po jednu knjigu svakim okom. «A uz to bi mogao, razume se», pomisli ona, «da nauči i Brajovu azbuku kako bi uposlio i prste…» Mentalna slika koja je iz toga proizlazila bila je suviše komična da bi bila baš prijatna, tako da je pokušala da je potisne uključivši se u razgovor. Konačno, čoveku se ne ukazuje svaki dan prilika da razgovara sa jednim od gospodara Zemlje.

Džordž ju je pustio da nastavi da ćereta, pošto ih je upoznao, nadajući se da neće reći ništa netaktično. Kao ni Džin, ni on nikada nije neposredno sreo nekog Vrhovnika. Mada su se, kada su to okolnosti zahtevale, oni viđali sa vladinim službenicima, naučnicima i ostalima koji su imali neka posla s njima, nikada još nije čuo da je neko od njih posetio kakvu privatnu zabavu. Zaključak koji se iz toga dao izvesti glasio je da ova zabava i nije bila baš onoliko privatna koliko se činilo. Činjenica da je Rupert imao jedan primerak opreme Vrhovnika takođe je ukazivala na to. I Džordž je počeo da se pita, sa velikim početnim slovima, Šta Se Ovde Dešava. Moraće da pritegne Ruperta čim bude uspeo da ga negde izdvoji nasamo.

Pošto su stolice bile suviše male za njega, Rašaverak je sedeo na podu, gde mu je očigledno bilo sasvim udobno, jer se uopšte nije obazirao na taburee koji su se nalazili samo metar od njega. Posledica toga bila je da mu se glava nalazila na samo dva metra od tla, tako da se Džordžu ukazala jedinstvena prilika da proučava vanzemaljsku biologiju. Na nesreću, kako je sasvim malo znao o zemaljskoj biologiji, nije mogao mnogo šta novo da dozna. Nov mu je bio samo čudan, i nipošto neprijatan, kiselkasti miris. Pitao se kako li ljudska bića mirišu Vrhovnicima i nadao se svemu najboljem.

Kod Rašaveraka nije bilo ničeg stvarno antropomorfnog. Džordžu je bilo jasno zašto su, videvši ih izdaleka, neuki, užasnuti divljaci, poistovetili Vrhovnike sa krilatim ljudima i na taj način omogućili da nastane konvencionalni portret Đavola. Iz ovakve blizine, međutim, deo te opsene je nestao. Mali rogovi (kakva li im je bila svrha? — pitao se Džordž) izgledali su sasvim obično, ali telo nije nalikovalo ni čovečjem, a ni trupu bilo kakve životinje za koju je Zemlja ikada znala. Potičući sa potpuno nepoznatog evolucionog stabla, Vrhovnici nisu bili ni sisari, ni insekti, ni reptili. Nije čak bilo jasno ni da li su kičmenjaci: njihov čvrsti, spoljašnji oklop mogao je lako predstavljati samo puki potporni okvir.

Rašaverakova krila bila su smotana, tako da ih Džordž nije mogao jasno videti, ali mu je zato rep, koji je ličio na komad armirane cevi, ležao uredno smotan pod njim. Čuveni isperak nije toliko podsećao na vrh strele koliko na veliki, pljosnati dijamant. Opšte prihvaćemo mišljenje glasilo je da je njegova svrha da pruža postojanost u letu, poput repnih pera kod ptica. Na osnovu retkih činjenica i pretpostavki kao što je ova, naučnici su zaključili da su Vrhovnici poticali sa nekog sveta na kome je vladala niska gravitacija i koji je imao gustu atmosferu.

Rupertov glas iznenada zagrme iz skrivenog zvučnika.

„Džin! Džordže! Gde se to, do đavola, krijete? Siđite i pridružite se zabavi. Ljudi počinju da pričaju.”

„Možda će biti bolje da i ja pođem”, primeti Rašaverak, vrativši knjigu na policu. Obavio je to sasvim lako, ni ne pomerivši se na podu, i Džordž je primetio, prvi put, da ima dva naspramna palca, sa pet prstiju između njih. Mrzeo bih aritmetiku, pomisli Džordž, da moram da se služim sistemom koji se zasniva na broju četrnaest.

Kada se uspravio, Rašaverak je predstavljao izuzetan prizor, i dok se Vrhovnik povijao kako bi izbegao tavanicu postalo je sasvim jasno da bi se, čak i da su žudeli za tim da se mešaju sa ljudskim bićima, tu javile znatne praktične poteškoće.

Za poslednjih pola sata pristiglo je još nekoliko tura gostiju i prostorija je sada bila prilično krcata. Rašaverakov dolazak samo je još više pogoršao stvari, jer su svi iz susednih prostorija pohrlili da ga vide. Rupert je očigledno bio veoma zadovoljan izazvanom senzacijom. Džin i Džordžu nije ni izdaleka ukazana takva pažnja: niko ih, naime, nije ni primetio. Svega je nekoliko ljudi i moglo da ih vidi, jer su stajali iza Vrhovnika.

„Dođi ovamo, Raši, da se upoznaš”, povika Rupert. „Sedi na ovaj divan… kako bi prestao da grebeš tavanicu.”

Rašaverak, sa repom prebačenim preko ramena, krenu preko prostorije nalik na kakvog ledolomca, probijajući se kroz gomilu. Kada je seo pored Ruperta, soba kao da je ponovo postala mnogo veća i Džordž ispusti uzdah olakšanja.

„Postao sam klaustrofobičan dok je stajao. Pitam se kako li ga se Rupert domogao… ovo bi mogla biti zanimljiva zabava.”

„Zamisli da mu se Rupert tako i javno obraća. Ali njemu to, izgleda, ne smeta. Sve je to veoma čudno.”

„Možeš se kladiti da mu smeta. Nevolja sa Rupertom je u tome što voli da se pravi važan i što nema takta. A to me podseti… na neka pitanja koja si ti postavila!”

„Kao na primer?”

„Pa… «Koliko dugo ste ovde?» «Kako se slažete sa Nadzornikom Karelenom?» «Da li vam se dopada na Zemlji?» Zaista, draga! Tako se sa Vrhovnicima jednostavno ne razgovara!”

„Ne vidim zašto da ne. Krajnje je vreme da neko počne.”

Pre nego što je rasprava mogla da se izrodi u prepirku, saleteli su ih Šenbergerovi i vrlo brzo je došlo do razdvajanja. Dame su otišle na jednu stranu da porazgovaraju o gospođi Bojs; gospoda na drugu da urade to isto, mada iz drugog ugla. Beni Šenberger, koji je bio jedan od najstarijih Džordžovih prijatelja, imao je dosta obaveštenja na tu temu.

„Za Boga miloga, nemoj nikome reći”, kaza on. „Rut ovo ne zna, ali ja sam je upoznao sa Rupertom.”

„Mislim”, zavidno primeti Džordž, „da je suviše dobra za Ruperta. Međutim, njihova veza ne može da potraje. Uskoro će joj se smučiti.” Ova pomisao kao da ga je vidno oraspoložila.

„Ne nadaj se! Pored toga što je prava lepotica, zaista je i fina osoba. Krajnje je vreme da neko uzme Ruperta pod svoje, a ona je prava ličnost za tako nešto.”

I Rupert i Maia sada su sedeli pored Rašaveraka, primajući tu goste kao na prestolu. Rupertove zabave retko kad su imale neku središnju temu, već su se obično sastojale od pet-šest nezavisnih skupina koje su gledale svoja posla. Međutim, ovog puta ceo skup imao je jedinstveno središte. Džordž je prilično žalio Maiu. Ovo je trebalo da bude njen dan, ali ju je Rašaverak delimično pomračio.