Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Prvi je predstavljao potpuno pouzdano oralno kontraceptivno sredstvo; drugi je bio isto tako pouzdan metod — siguran kao što su otisci prstiju i zasnovan na veoma podrobnim analizama krvi — utvrđivanja očinstva. Dejstva ova dva izuma na ljudsko društvo mogla bi se jedino opisati kao sveobuhvatna, a uz to ona su i izbrisala poslednje ostatke puritanskih zastranjivanja.

Drugu veliku promenu predstavljala je krajnja pokretljivost novog društva. Zahvaljujući savršenstvu vazdušnog saobraćaja, svi su mogli da stignu bilo kuda za tili čas. Na nebesima je bilo više mesta nego što ga je ikada bilo na putevima i dvadeset prvi vek je ponovio, u znatno većem obimu, veliko američko dostignuće motorizovanja nacije. On je svetu podario krila.

Mada ne bukvalno. Obična privatna letelica ili vazdušna kola uopšte nisu imali krila, niti bilo kakve vidljive kontrolne površine. Proterani su čak i nespretni propeleri starih helikoptera. Pa ipak, Čovek nije otkrio antigravitaciju: samo je Vrhovnicima bila poznata ta najveća od svih tajni. Njegova vazdušna kola pokretale su sile koje bi i braća Rajt razumela. Mlazna reakcija, korišćena i neposredno i u mnogo tananijem obliku kontrole graničnog sloja, pokretala je letelice i održavala ih u vazduhu. Posvudašnja mala vazdušna kola izbrisala su poslednje prepreke između različitih plemena čovečanstva na način kako to nisu mogli nikakvi zakoni ili proglasi Vrhovnika.

I neke mnogo dublje stvari postale su stvar prošlost. Bilo je to potpuno svetovno doba. Od svih vera koje su postojale pre dolaska Vrhovnika, preživeo je samo jedan oblik pročišćenog budizma — koji je možda predstavljao najjednostavniju od svih religija. Verovanja koja su se zasnivala na čudima i otkrovenjima potpuno su nestala. S porastom nivoa obrazovanja, polako su počela da se razvodnjavaju, ali izvesno vreme Vrhovnici nisu hteli u to da se mešaju. Iako su od Karelena često tražili da obelodani svoje shvatanje religije, on bi uvek samo odgovarao da su čovekova uverenja njegova lična stvar, sve dok ne ugrožavaju slobodu ostalih.

Možda bi se stare vere održale još pokolenjima da nije bilo ljudske znatiželje. Bilo je poznato da su Vrhovnici imali pristup u prošlost i istoričari su se više no jednom obratili Karelenu da razreši pojedine drevne sporove. Možda se on bio umorio od takvih zahteva, ali pre će biti da je savršeno dobro znao šta će doneti njegova velikodušnost…

Uređaj koji je pozajmio na trajno korišćenje Svetskoj istorijskoj zadužbini bio je običan televizijski prijemnik sa složenim kontrolama za određivanje koordinata u vremenu i prostoru. Mora da je na neki način bio povezan sa nekom daleko složenijom mašinom, koja je radila na načelima koja niko nije mogao ni da zamisli, a nalazila se na Karelenovom brodu. Trebalo je jednostavno podesiti kontrole — i prozor u prošlost se otvarao. U trenu je postojala dostupna gotovo celokupna ljudska istorija tokom proteklih pet hiljada godina. Dalje u prošlost mašina nije želela da ide i čitav niz vekova prikazivala je samo kao zbunjujuće praznine. Možda je za to postojao neki prirodni uzrok, ili su Vrhovnici namerno cenzurisali ta stoleća.

Iako je oduvek svakom racionalnom umu bilo jasno da ne mogu sve svete knjige svetskih religija biti istinite, šok je svejedno bio veliki. Došli se do otkrića u koje niko nije mogao da sumnja niti je mogao da ga porekne: ljudi su najzad imali pred sobom, zahvaljujući nekoj nepoznatoj magiji nauke Vrhovnika, stvarne početke značajnih svetskih vera. Većina ih je bila plemenita i nadahnuta… ali to nije bilo dovoljno. Za nekoliko dana, mnogobrojne mesije čovečanstva izgubile su svoju svetost. Pod žestokim i ravnodušnim svetlom istine, vere koje su podržavali milioni već dve hiljade godina nestale su poput jutarnje rose. Sve dobro i sve zlo koje su donele odjednom su proterani u prošlost i više nisu mogli da deluju na umove ljudi.

Čovečanstvo je izgubilo svoje drevne bogove: sada je bilo dovoljno staro, tako da mu novi nisu bili potrebni.

Mada je bilo malo onih koji su to odmah shvatili, do pada religije došlo je istovremeno kada i do malaksavanja nauke. Postojalo je mnoštvo tehnologa, ali je tek nekoliko istinskih izumitelja proširivalo granice ljudskog znanja. Ostala je znatiželja i dokolica za opuštanje, ali osnovnom naučnom istraživanju iščupano je srce. Činilo se beskorisno provesti ceo životni vek u potrazi za tajnama koje su Vrhovnici verovatno otkrili još pre mnogo vekova.

Ovaj zastoj delimično je bio prikriven ogromnim procvatom opisnih nauka kao što su zoologija, botanika i osmatračka astronomija. Nikada nije bilo toliko amatera-naučnika koji su radi vlastite zabave prikupljali podatke… ali je zato bilo sasvim malo teoretičara koji su upoređivali dobijene činjenice.

Prestanak svađa i sukoba svih vrsta takođe je označio kraj stvaralačke umetnosti. Postojalo je mnoštvo izvođača, amatera i profesionalaca, ali nije bilo zaista novih dela u književnosti, muzici, slikarstvu ili vajarstvu već celo jedno pokolenje. Svet je i dalje živeo na slavi prošlosti koja se nikada nije mogla vratiti.

Niko zbog toga nije brinuo osim nekolicine filozofa. Rasa je bila u toj meri zaokupljena uživanjem u novostečenoj slobodi da nije primećivala ništa drugo osim trenutnih zadovoljstava. Konačno su dobili Utopiju: novinu koju je ona donela još nije počeo da nagriza najveći neprijatelj svih Utopija… dosada.

Možda su Vrhovnici imali odgovor i na to, kao što su ga imali i za sve ostale probleme. Niko to nije znao — baš kao što niko nije znao, čitav životni vek po njihovom dolasku, kakav im je mogao biti krajnji naum. Čovečanstvo se naviklo da im veruje i da bez razmišljanja prihvata nadljudski altruizam koji je tako dugo držao Karelena i njegove sadruge daleko od njihovih domova.

Ako je to uopšte bio altruizam. Jer bilo je još onih koji su se pitali da li će politika Vrhovnika uvek ići u prilog stvarnoj dobrobiti čovečanstva.

Za ukupnu kilometražu na koju je Rupert Bojs poslao pozivnice za svoj prijem moglo se jedino reči da ostavlja i te kakav utisak. Već među prvih desetak gostiju nalazili su se: Fosterovi iz Adelaide, Šenbergerovi sa Haitija, Faranovi iz Staljingrada, Moravije iz Sinsinatija, Ivankovi iz Pariza i Salivenovi iz okoline Uskršnjih Ostrva, odnosno približno četiri kilometra ispod njih, na dnu okeana. Za Ruperta je to bio i te kakav kompliment što se pojavilo preko četrdeset gostiju, a pozvano ih je bilo samo trideset. Izneverili su ga samo Krausevi, i to naprosto stoga što su zaboravili na međunarodnu datumsku liniju i stigli sa dvadeset četiri časa zakašnjenja.

Već do podneva, zbirka letelica vredna svakog poštovanja okupila se u parku, a oni koji kasnije budu pristigli moraće da pešaće dobar komad puta pošto uspeju da pronađu neko zgodno mesto za sletanje. Među okupljenim vozilima bilo je od jednosednih «Lepetala» do porodičnih «Kadilaka» koji su više ličili na leteće palate nego na ozbiljne vazduhoplove. U ovom dobu, međutim, ništa se nije moglo zaključiti o društvenom statusu gostiju na osnovu prevoznih sredstava koja su koristili.

„Veoma ružna kuća”, primeti Džin Morel dok se «Meteor» zavojito spuštao. „Liči mi na kutiju koju je neko zgazio.”

Džordž Gregson, koji je staromodno prezirao automatsko sletanje, podesio je kontrolu za brzinu spuštanja pre nego što je odgovorio.

„Nije baš pošteno s tvoje strane što o mestu sudiš iz ovog ugla”, odvrati on razložno. „Sa tla možda izgleda sasvim drugačije.”

Džordž je izabrao mesto za sletanje i oni se lako poput pera smestiše između još jednog «Meteora» i nečega što nijedno od njih nije umelo da prepozna. Delovalo je veoma brzo i, Džin pomisli, vrlo neudobno. Zaključila je da je tu letelicu najverovatnije svojeručno izradio neki od Rupertovih prijatelja tehničara. Sve joj se činilo da je postojao zakon koji je zabranjivao takve stvari.