Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Cela mreža počinje da sija, da pulsira svetlošću, upravo kao da je živa. I pretpostavljam da jeste: ili je to možda nešto što je u toj meri iznad života, kao što život je iznad neorganskog sveta?

Sjaj kao da se pomera na jednu stranu neba — sačekajte da odem do drugog prozora.

Da — mogao sam da pogodim. Tamo se nalazi ogromni plameni stub, poput drveta ognja, koji se izdiže iznad zapadnog obzorja. Daleko je, s druge strane sveta. Znam odakle izbija: oni su konačno krenuli da postanu deo Vrhovnog Uma. Iskušenje im se okončalo: za sobom ostavljaju poslednje ostatke materije.

Dok se ta vatra širi naviše sa Zemlje, primečujem da mreža postaje čvršća i manje zamagljena. Na pojedinim mestima izgleda gotovo čvrsta, pa ipak, zvezde još bledo sijaju kroz nju.

Upravo sam shvatio. Nije baš isto, ali ono što sam video da se izdiže iznad vašeg sveta, Karelene, veoma je nalikovalo na ovo. Da li je to bilo deo Vrhovnog Uma? Pretpostavljam da ste krili istinu od mene kako ne bih unapred stvorio sebi sliku o tome — kako bih mogao da budem nepristrasni promatrač. Voleo bih da znam šta vam vaše kamere sada prikazuju, kako bih to uporedio sa onim što moj um zamišlja da vidi!

Da li on na ovaj način razgovara sa vama, Karelene, bojama i oblicima kao što su ovi? Sećam se kontrolnih ekrana na vašem brodu i ustrojstava koja su prelazila preko njih, razgovarajući sa vama nekim vizuelnim jezikom koji su vaše oči u stanju da čitaju.

Sada sasvim liči na zavese aurore, koje plešu i trepere preko zvezda. Pa, to i jeste to, ubeđen sam… velika oluja polarne svetlosti. Ceo predeo je osvetljen… vidi se jasnije nego danju… crveni, zlatni i zeleni tonovi progone jedan drugoga preko neba… oh, to se ne može rečima iskazati, naprosto nije pošteno što ja jedini to mogu da vidim… nikada nisam mislio da takve boje…

Oluja se smiruje, ali velika, maglovita mreža još je tu. Mislim da je ta jutarnja rumen bila samo nuzproizvod ko zna kakvih energija koje su oslobođene tamo gore, na granici sa svemirom…

Samo malo: još sam nešto primetio. Smanjuje mi se težina. Šta to znači? Ispustio sam olovku… polako pada. Nešto se zbilo sa gravitacijom. Podiže se veliki vetar… vidim kako dole, u dolini, drveće trese grane.

Razume se… atmosfera beži. Stabla i kamenje dižu se put neba, kao da sama Zemlja pokušava da ih sledi u svemir. Napravio se veliki oblak prašine, podigao ga je snažan vetar. Teško se vidi… možda će se raščistiti uskoro, pa ću uspeti da razaberem šta se dogodilo.

Da… tako je već bolje. Sve pokretno je zbrisano, oblaci prašine su nestali. Pitam se koliko će još ova zgrada odoleti? Već se teško diše… moram pokušati sporije da govorim.

Ponovo se jasno vidi. Onaj veliki, plameni stub još je tamo, ali se skuplja, sužava; liči na levak tornada, koji se sprema da se povuče u oblake. I… oh, ovo je teško opisati, ali upravo sam iskusio kako me preplavljuje veliki talas osećanja. To nije bila ni radost ni tuga; već osećanje ispunjenja, dostignuća. Da li mi se to samo učinilo? Ili je doprlo spolja? Ne znam.

A sada… ovo ne može biti proizvod uobrazilje… imam osećaj kao da je svet prazan. Potpuno prazan. Kao da slušaš radio, a on odjednom zanemi. I nebo je ponovo bistro… magličasta paučina je nestala. Ka kome svetu će se sada uputiti, Karelene? I hoćete li se vi i tamo naći da mu služite i dalje?

Čudno: ništa oko mene nije se izmenilo. Ne znam zašto, ali nekako mi se čini da…”

Jan je zaćutao. Na trenutak se mučio da nađe reči, a zatim je sklopio oči, pokušavajući da povrati kontrolu. Sada više nije bilo vremena za strah ili paniku: morao je da obavi svoju dužnost… dužnost pema Čoveku, i dužnost prema Karelenu.

Počeo je da govori, najpre polako, poput čoveka koji se budi iz sna.

„Zgrade oko mene, tle, planine… sve je nalik na staklo… mogu da vidim kroz njega. Zemlja se rastače. Gotovo da više ne posedujem težinu. Bili ste u pravu… prestali su da se igraju svojim igračkama.

Još samo nekoliko sekundi. Eno odoše planine, poput pramenova dima. Zbogom, Karelene, Rašaveraku… žao mi vas je. Mada nisam u stanju da razumem, video sam šta je moja rasa postala. Sve što je ikada postignuto otišlo je tamo gore, među zvezde. Možda su upravo to stare religije pokušavale da kažu. Ali sve su pogrešno shvatile: mislile su da je čovečanstvo veoma važno, a mi smo samo jedna rasa među… znate li vi među koliko? Pa ipak, upravo smo postali nešto što vi nikada ne možete postati.

Eno, ode i reka. Međutim, nebo je još isto. Jedva dišem. Neobično je i dalje videti Mesec kako sija tamo gore. Drago mi je što su ga ostavili, ali sada će biti usamljen…

Svetlost! Dopire ispod mene… iz unutrašnjosti Zemlje… sija naviše, kroz stenje, tle, sve… postaje blistavija, blistavija, zaslepljujuća…”

U bezglasnom potresu svetlosti, Zemljino jezgro oslobodilo je svoju nagomilanu energiju. Gravitacioni talasi prostrujali su nakratko kroz Sunčev sistem, tek neznatno poremetivši orbite planeta. Zatim su preostala Sunčeva deca ponovo nastavila svojim drevnim stazama, kao što plutače koje plove po mirnom jezeru samo nakratko poremeti kamen bačen u vodu.

Od Zemlje ništa nije ostalo: oni su isisali poslednje atome njene tvari. Poslužila im je kao hrana, tokom divljih trenutaka njihovog nezamislivog preobražaja, kao što zalihe uskladištene u zrnu pšenice napajaju mladu biljku dok ova klija prema Suncu.

Šest hiljada miliona kilometara iza orbite Plutona, Karelen je sedeo ispred ekrana koji se iznenada zatamneo. Izveštaj je bio upotpunjen, poslanstvo okončano; vraćao se kući, na svet koji je tako davno napustio. Težina vekova ga je pritiskala, kao i tuga koju nikakva logika nije mogla da rasprši. Nije žalio za Čovekom: tužan je bio zbog svoje rase, kojoj su sile, koje nije mogla da nadvlada, zauvek prečile da dosegne veličinu.

I pored svih svojih dostignuća, pomisli Karelen, pored sveg umeća u upravljanju fizičkom Vaseljenom, njegov narod nije se razlikovao od plemena koje je bivstvovalo u nekoj zabitoj i prašnjavoj ravnici. Daleko su bile planine na kojima su boravili moć i lepota, gde su gromovi odjekivali povrh glečera, a vazduh bio bistar i oštar. Tamo je sunce još hodilo, zaodevajući vrhove slavom, kada je sva zemlja ispod njih već bila optočena tamom. A oni su samo mogli da posmatraju i da se dive: nikada neće moći da se popnu u te visine.

Pa ipak, Karelen je znao, izdržaće oni do kraja: čekaće bez očajanja da ih snađe sudbina koja im je namenja. Služiće Vrhovnom Umu, jer nisu imali drugog izbora, ali čak ni u toj službi neće izgubiti svoje duše.

Veliki kontrolni ekran na trenutak je zasijao tamnom, rubinskom svetlošću: bez imalo svesnog napora, Karelen je pročitao poruku njegovih nestalnih ustrojstava. Brod je izišao iz Sunčevog sistema: energije koje su napajale zvezdani pogon brzo su se trošile, ali obavile su svoj posao.

Karelen podiže ruku i slika se još jednom izmeni. U središtu ekrana sijala je jedna jedina sjajna zvezda: sa ove udaljenosti niko nije mogao da zaključi da je Sunce ikada imalo planete niti da je jedna od njih upravo bila izgubljena. Karelen je dugo ostao da zuri preko ponora koji se brzo povećavao, dok su mu mnoga sećanja hitala kroz prostrani um, sličan kakvom lavirintu. Nemo se oprostio od svih ljudi koje je znao, bez obzira na to da li su ga ometali ili mu pomogli da postigne svoj naum.

Niko se nije usudio da ga uznemiri, niti da mu prekine tok misli; a onda, konačno, on okrenu leđa sve manjem Suncu.

Kraj