Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Tamo su se nalazila drevna mora kojih se dobro sećao. Putovao je četrdeset svetlosnih godina u svemir, a nikada nije hodio tim tihim, prašnjavim ravnicama koje su bile udaljene manje od dve svetlosne sekunde od Zemlje. Jedan trenutak se zabavljao, pokušavajući da pronađe krater Tiho. Kada ga je razabrao, zbunilo ga je to što se njegova sjajna mrlja nalazila dalje od središnje linije diska nego što je mislio da treba. A onda je shvatio da uopšte više nema tamnog ovala Mora Kriza.

Lice kojim je satelit sada bio okrenut prema Zemlji nije bilo isto ono koje je od osvita života posmatralo svet. Mesec je počeo da se okreće oko svoje ose.

To je moglo značiti samo jedno. Sa druge strane Zemlje, u predelu koji su tako iznenada lišili života, oni su najzad izlazili iz dugog transa. Poput deteta koje se budi i širi ruke da pozdravi novi dan, oni su takođe opružali mišice i igrali se novopronađenim moćima…

„Tačno ste pogodili”, reče Rašaverak. „Za nas više ovde nije bezbedno. Možda i dalje neće obraćati pažnju na nas, ali ne smemo rizikovati. Odlazimo čim ukrcamo opremu — verovatno za dva do tri sata.”

Podigao je pogled prema nebu, kao da se plašio da će planuti neko novo čudo. Ali sve je bilo spokojno: Mesec je zašao i samo je nekoliko visokih oblaka jahalo na zapadnom vetru.

„Nije naročito važno da li petljaju oko Meseca”, dodade Rašaverak, „ali šta ako posegnu i u Sunce? Ostavićemo uređaje, razume se, kako bismo znali šta se događa.”

„Ostajem”, reče Jan iznenada. „Dosta mi je Vaseljene. Još me zanima da saznam samo jednu stvar — a to je sudbina moje matične planete.”

Tle je veoma blago zadrhtalo pod njihovim nogama.

„Očekivao sam to”, nastavi Jan. „Ako promene brzinu okretanja Meseca, angularni momenat mora nekuda da ode. Onda Zemlja počinje da usporava. Ne znam šta me više zbunjuje — kako to rade, ili zašto.”

„I dalje se igraju”, reče Rašaverak. „Kakve logike ima u onome što radi dete? A entitet koji je postala vaša rasa u mnogo pogleda je još dete. I dalje nije spreman da se ujedini sa Vrhovnim Umom. Ali vrlo brzo će to biti, a onda ćete imati celu Zemlju na raspolaganju.”

Nije završio rečenicu, ali je Jan to učinio umesto njega.

„…Ako, razume se, Zemlja još bude postojala.”

„Uviđate opasnost — a ipak ćete ostati?”

„Da. Kod kuće sam već pet — ili možda čak šest? — godina. Šta god da se dogodi, neću imati pritužbi.”

„Nadali smo se”, polako poče Rašaverak, „da ćete poželeti da ostanete. Postoji nešto što biste mogli da učinite za nas…”

Sjaj zvezdanog pogona zatreperio je i zamro, tamo negde iza orbite Marsa. A od svih onih milijardi ljudskih bića koja su od iskona živela i umrla na Zemlji, pomisli Jan, jedino je on putovao tim putem. I niko više nikada neće njime putovati.

Svet je bio njegov. Sve što mu je bilo potrebno — sva materijalna dobra koja su se mogla poželeti — stajala su mu na raspolaganju. Ali njega više nisu zanimala. Nije se plašio ni samoće na napuštenoj planeti, niti prisutnosti koja je ovde još provodila poslednje trenutke pre nego što će poći u potragu za svojim neznanim nasledstvom. Jan nije očekivao da će on i njegovi problemi dugo nadživeti nezamislive posledice tog odlaska.

To je bilo dobro. Obavio je sve što je želeo da obavi i odugovlačiti sa besmislenim životom na ovom praznom svetu predstavljalo bi nepodnošljivi antiklimaks. Mogao je otići sa Vrhovnicima, ali čemu? Jer bilo mu je jasno, kao nikome pre njega, da je Karelen govorio istinu kada je kazao: „Zvezde nisu za Čoveka.”

Okrenuo je leđa noći i prošao kroz ogromni ulaz baze Vrhovnika. Njena veličina nije na njega ostavljala baš nikakav utisak: puka ogromnost nije više imala nikakvu moć nad njegovim umom. Svetla su bila crvena i napajala su se energijom koja još vekovima neće presušiti. Sa obe strane nalazile su se mašine čije tajne nikada neće saznati, a koje su Vrhovnici ostavili za sobom u povlačenju. Prošao je pored njih i nespretno se popeo ogromnim stepenicama koje su vodile do kontrolnog centra.

Ovde se još osećao duh Vrhovnika: njihove mašine i dalje su radile, izvršavajući naređenja svojih gospodara koji su sada već bili daleko. Šta je mogao on da doda, pitao se Jan, obaveštenjima koja su one već odašiljale u svemir?

Popeo se u ogromnu stolicu i smestio se što je udobnije mogao. Mikrofon je već bio uključen i čekao ga: nešto što je bilo ekvivalent TV kameri mora da ga je gledalo, ali nije umeo da pronađe tu spravu.

S druge strane stola i besmislenih tabli sa instrumentima, široki prozori gledali su u zvezdanu noć, preko doline koja je snevala ispod Meseca u trećoj četvrti, i prema udaljenom vencu planina. Duž doline krivudala je reka, svetlucajući tu i tamo kada bi mesečina pala na neki deo nemirnije vode. Sve je bilo tako mirno. Možda je isto ovako bilo i kada se Čovek rađao, kao sada kada mu se bližio kraj.

A tamo, napolju, na udaljenosti od ko zna koliko miliona milja u svemiru, Karelen će čekati. Čudno je bilo razmišljati o tome da se brod Vrhovnika kreće gotovo istom brzinom kao i signal koji on šalje za njim. Gotovo — ali ne sasvim. Biće to duga potera, ali njegove reći će stići Nadzornika i on će isplatiti svoj dug.

Šta je sve od ovoga Karelen isplanirao, a koliko je bilo maestralna improvizacija? Da li mu je Nadzornik namerno dozvolio da pobegne u svemir, pre skoro jednog veka, kako bi mogao da se vrati i odigra ulogu koju je upravo igrao? Ne, to se činilo suviše fantastično. Međutim, Jan je sada bio siguran da je Karelen bio umešan u neku veliku i složenu zaveru. Čak i dok mu je služio, on je proučavao Vrhovni Um pomoću svih instrumenata koji su mu stajali na raspolaganju. Jan je podozrevao da Nadzornik to nije radio samo iz znatiželje: možda su Vrhovnici sanjali da jednoga dana, kada dovoljno nauče o moćima kojima služe, raskinu čudne spone koje su ih vezivale.

Teško je bilo poverovati da Jan može bilo čime doprineti tom znanju onim što je upravo činio. „Pričaj nam ono što budeš video”, rekao je Rašaverak. „Sliku koja će stizati do tvojih očiju snimaće i naše kamere. Međutim, poruka koja ulazi u tvoj mozak može biti sasvim drugačija i mnogo toga značajnog možeš nam saopštiti.” E pa, daće sve od sebe.

„Nemam još ništa da izvestim”, poče on. „Pre nekoliko minuta video sam kako sa neba nestaje trag vašeg broda. Mesec je do malopre bio pun i gotovo polovina njegove poznate strane već se okrenula od Zemlje — ali pretpostavljam da to već znate.”

Jan zastade, osećajući se pomalo glupo. Bilo je nečeg neprimerenog, čak pomalo apsurdnog, u onome što je radio. Ovo je bio klimaks celokupne istorije, a on je sasvim mogao biti i radio-izveštač sa hipodroma ili sa nekog boks-meča. A onda je slegnuo ramenima i odagnao tu misao. Podozrevao je da patos nikada nije bio daleko, u svim trenucima veličine — a bilo je izvesno da je jedino on, sada i ovde, mogao da oseti njegovo prisustvo.

„Tokom poslednjeg sata došlo je do tri blaga potresa”, nastavi on. „Mora da je njihovo upravljanje Zemljinim spinom čudesno, ali ne baš savršeno… Znate Karelene, biće mi veoma teško da kažem bilo šta što vam vaši uređaji već nisu saopštili. Bilo bi mi lakše da ste mi nagovestili šta mogu da očekujem i upozorili me na to koliko ću morati da čekam. Ako se ništa ne dogodi, javiću se za šest časova, kao što smo se dogovorili…

Hej! Mora da su čekali da vi odete. Nešto počinje da se događa. Zvezde postaju bleđe. Kao da se podiže neki veliki oblak, veoma brzo, preko celog neba. Ali to, u stvari, nije oblak. Kao da poseduje neku vrstu ustrojstva — mogu da nazrem samo mutnu mrežu linija i veza koje stalno menjaju položaj. Gotovo kao da su zvezde upetljane u neku sablasnu paukovu mrežu.