Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Prigušeno crvenilo polako je prelazilo u neki oporiji preliv. Pojavile su se trake jarko žutog, tako da je Jan na trenutak imao osećaj da posmatra vulkan koji bljuje potoke lave koji se slivaju ka tlu u podnožju. Ali ovi potoci skretali su naviše, što je uspeo da zaključi na osnovu povremenih mrlja i pega.

Sada je još nešto počelo da se izdiže iz oblaka boje rubina oko osnove planine. Bio je to jedan ogroman prsten, savršeno vodoravan i savršeno kružnog oblika — iste boje kao sve ono što je Jan ostavio tako daleko za sobom, jer nije bilo lepše plave boje no što je boja neba nad Zemljom. Nigde drugde na svetu Vrhovnika nije video slične boje i grlo mu se steglo od čežnje i usamljenosti koje su one izazvale.

Prsten se sve više širio tokom uzdizanja. Sada je već bio iznad planine i njegov bliži luk brzo se kretao prema njemu. To sigurno mora da je neka vrsta vrtloga, pomisli Jan — prsten dima, prečnika koji je već dostizao mnogo kilometara. Ali nije primećivao nikakvo okretanje, kakvo je očekivao da će videti, i izgleda da se gustina formacije nimalo nije smanjivala sa povećanjem razmera.

Senka je projurila mnogo pre no što je sam prsten veličanstveno promakao iznad njegove glave, i dalje se penjući u svemir. Posmatrao ga je dok se nije pretvorio u tanku nit plavetnila, na koju je oku teško bilo da se usredsredi usled okolnog crvenila neba. Kada je konačno nestao, mora da je već imao mnogo hiljada kilometara u prečniku. A i dalje je rastao.

Vratio je pogled na planinu. Sada je bila zlatasta i bez ikakvih obeležja. Možda je posredi bila samo uobrazilja — bio je već spreman u bilo šta da poveruje — ali činila se nekako viša i uža i izgledalo je da se vrti poput levka kakvog ciklona. Tek se tada, mada je još bio ošamućen i premda mu je moć rasuđivanja bila svedena gotovo na nulu, setio kamere. Podigao ju je u visinu očiju i pogledao prema toj nemogućoj, po um pogubnoj zagonetki.

Vindarten mu se istog časa našao u vidnom polju. Sa neumoljivom odlučnošću, velike šake pokrile su sočivo i primorale ga da spusti kameru. Jan nije ni pokušao da se odupre: to bi bilo beskorisno, razume se, ali osetio je odjednom samrtni strah od te stvari, tamo napolju, na ivici sveta, i nije želeo više da ima bilo kakvog posla s njom.

Na svim drugim obilascima dozvolili su mu sve da snima, ali Vindarten mu nije pružio nikakvo objašnjenje za prethodnu zabranu. Naprotiv, utrošio je mnogo vremena terajući Jana da krajnje precizno opiše šta je sve video.

Tada je Jan shvatio da su Vindartenove oči videle nešto sasvim drugo: i tada je prvi put pretpostavio da i Vrhovnici imaju svoje gospodare.

A sada se vraćao kući i sva čuda, strahovi i tajne bili su daleko iza njega. Pretpostavljao je da je reč o istom brodu, mada posada sasvim sigurno nije bila ista. Koliko god da su dugo živeli, teško je bilo poverovati da bi se Vrhovnici dobrovoljno odrekli svog doma radi svih onih desetina godina koje su štedeli na međuplanetarnim putovanjima.

Relativistička dilatacija vremena delovala je, razume se, u oba smera. Vrhovnici bi ostarili samo četiri meseca na kružnom putovanju, ali kada bi se vratili, njihovi prijatelji bi bili osamdeset godina stariji.

Da je želeo, Jan je nesumnjivo mogao ovde da provede ceo život. Međutim, Vindarten ga je upozorio na to da će naredni brod krenuti za Zemlju tek kroz nekoliko godina i savetovao mu je da iskoristi ovu priliku. Možda su Vrhovnici shvatili da je njegov um čak i za ovo srazmerno kratko vreme iscrpeo sve svoje mogućnosti. Ili im je jednostavno postao dosadan, odnosno nisu više mogli da troše vreme na njega.

To sada više i nije bilo važno, jer pred njim se nalazila Zemlja. Ovakvu ju je već video stotinu puta ranije, ali uvek zahvaljujući udaljenom, mehaničkom oku televizijske kamere. Na kraju se i sam obreo u svemiru, i to je bio završni čin njegovog sna koji se upravo privodio kraju, dok je Zemlja kružila svojom večnom orbitom ispod njega.

Veliki plavo-zeleni polumesec bio je u prvoj četvrti: više od polovine vidljivog diska još je počivalo u tami. Nije video mnogo oblaka — svega nekoliko traka razbacanih duž linije pasatnih vetrova. Arktička kapa veličanstveno je svetlucala, ali ju je ipak daleko prevazilazio zaslepljujući odraz sunca na Pacifiku.

Neko bi pomislio da je ovde posredi neki vodeni svet: na ovoj polulopti gotovo da nije bilo kopna. Jedini vidljivi kontinent bio je Australija — tmastiji deo atmosferske izmaglice duž ruba planete.

Brod je ulazio u veliku senovitu kupu Zemlje: sjajni polumesec se smanjio, stisnuo u gorući luk vatre i, zatreperivši, nestao. Ispod njih su se nalazili tama i noć. Svet je spavao.

Tek tada je Jan shvatio šta nije bilo u redu. Ispod njega se nalazilo kopno — ali gde su bile bleštave ogrlice svetlosti, gde su sjajna svetlucanja koja su nekada predstavljala gradove ljudi? Na celoj polulopti koja je bila u senci nije bilo nijedne jedine iskre koja bi odagnala noć. Bez traga su nestali kilovati koji su nekada nehajno razbacivani prema zvezdama. Kao da je posmatrao Zemlju kakva je mogla biti pre pojave Čoveka.

Ovakav doček nije očekivao. Ništa drugo mu nije preostalo nego da posmatra, dok je u njemu sve više rastao strah od nepoznatog. Nešto se dogodilo — nešto nezamislivo. Ali brod se i dalje spuštao u dugačkom luku koji ga je ponovo doveo iznad Suncem obasjane polulopte.

Samo spuštanje nije video, jer je slika Zemlje iznenada bila isključena i zamenjena onim besmislenim ustrojstvom linija i svetlosti. Kada je vraćena, već su bili na površini. U daljini su se videle neke velike zgrade, mašine su se kretale unaokolo, a putnike je posmatrala skupina Vrhovnika.

Odnekud je doprla prigušena grmljavina vazduha u času kada je brod izjednačio pritisak, a zatim zvuk otvaranja velikih vrata. Nije čekao: nemi džinovi posmatrali su ga popustljivo ili ravnodušno dok je žurnim korakom napuštao kontrolnu salu.

Bio je kod kuće, ponovo je gledao pri vrcavoj svetlosti vlastitog poznatog Sunca, udisao vazduh koji je prvi udahnuo pri rođenju. Platforma je već bila spuštena, ali morao je da sačeka da se navikne na sjaj koji ga je zaslepeo.

Karelen je stajao malo podalje od svojih sadruga, pored velikog teretnog vozila natovarenog sanducima. Jan nije zastao da se zapita kako to da je prepoznao Nadzornika, niti se iznenadio što se ovaj nimalo nije promenio. To je gotovo bila jedina stvar koja je ispala onako kao što je očekivao.

„Čekao sam vas”, izjavi Karelen.

„U prvo vreme”, reče Karelen, „mogli smo bezbedno da odlazimo među njih. Ali više im nismo bili potrebni: naš posao je bio završen kada smo ih okupili i podarili im vlastiti kontinent. Pogledajte.”

Zid ispred Jana nestade. Gledao je sa visine od nekoliko stotina metara na prijatno pošumljenu oblast. Opsena je bila tako savršena da mu se na trenutak zavrtelo u glavi.

„Ovako je bilo pet godina kasnije kada je počela druga faza.”

Dole su se kretale neke prilike i kamera se obrušila na njih poput kakve ptice na plen.

„Ovo će vas uznemiriti”, upozorio ga je Karelen. „Ali nemojte zaboraviti da vaša merila više ne važe. Ovo što vidite nisu ljudska deca.”

Ipak, Janov prvi utisak bio je da su ona upravo to — i nikakva magija nije mogla da ga razuveri. Možda su posredi bili divljaci koji su upražnjavali neki složeni obredni ples. Bili su nagi i prljavi, sa zamršenom kosom koja im je padala preko očiju. Koliko je Jan mogao da razabere, bilo ih je svih dobi od pet do petnaest godina i svi su se kretali istom brzinom, preciznošću i sa potpunom nezainteresovanošću prema okolini.

A onda im je Jan ugledao lica. Progutao je knedlu i primorao sebe da istraje, da ne okrene glavu. Ta lica bila su bezličnija od lica mrtvaca, jer čak i leš poseduje neki zapis koji je u njegove crte urezalo dleto vremena, da može da govori kada to usne više nisu u stanju. Ona nisu izražavala ni onoliko osećanja koliko lice zmije ili insekta. Čak su i sami Vrhovnici delovali ljudskije od njih.