Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Smrknuto su ga posmatrali dok su se pred njegovim gladnim očima otvarala velika vrata. Ovo je bio najvažniji trenutak u njegovom životu: on će biti prvo ljudsko biće koje će ugledati svet osvetljen nekim drugim suncem. Rubinska svetlost NGS 549672 preplavila je brod i pred njim se prostrla planeta Vrhovnika.

Šta je očekivao? Nije bio siguran. Ogromne zgrade, gradove čije se kule gube među oblacima, mašine koje prevazilaze maštu — ništa od toga ga ne bi iznenadilo. Ali ugledao je gotovo bezobličnu ravnicu, sve do neprirodno bliskog obzorja, koju su narušavala samo još tri broda Vrhovnika, nekoliko kilometara dalje.

Jan je u prvom trenutku bio razočaran. Zatim je slegnuo ramenima, shvativši da je, ipak, bilo sasvim razumljivo što se svemirska luka nalazi u jednoj tako zabitoj i nenaseljenoj oblasti kao što je ova.

Bilo je hladno, ali ne i neprijatno studeno. Svetlost velikog, crvenog sunca, koje je stajalo nisko na obzorju, bila je sasvim dovoljna za ljudske oči, ali Jan se pitao koliko će proći vremena pre nego što on počne da čezne za zelenim i plavim tonovima. A onda je pored sunca ugledao ogroman, veoma mršav polumesec kako stremi ka nebu poput velike duge. Dugo je zurio u njega dok nije shvatio da njegovo putovanje još nije završeno. Ono tamo bio je svet Vrhovnika. Ovo mora da je njegov satelit, samo baza za njihove letelice.

Poveli su ga do broda koji nije bio veći od zemaljske letelice za prevoz putnika. Osećao se poput pigmeja, penjući se na jedno ogromno sedište ne bi li video nešto od planete kroz prozore za osmatranje dok joj se budu približavali.

Putovanje se tako brzo okončalo da je malo šta uspeo da razabere na kugli koja se uvećavala ispod njega. Čak i kada su bili tako blizu kuće, Vrhovnici su, izgleda, koristili neku verziju zvezdanog pogona, jer su već posle samo nekoliko minuta propali kroz duboku, oblacima prošaranu atmosferu. Kada su se vrata otvorila, stupili su u neku nadsvođenu odaju sa krovom koji mora da se brzo zatvorio za njima, jer iznad nije bilo ni traga nekom ulazu.

Jan je tek posle dva dana napustio ovu zgradu. Predstavljao je neočekivanu pošiljku, sa kojom nisu znali šta će. Da stvari budu još gore, nijedan Vrhovnik nije razumeo engleski. Sporazumevanje je bilo praktično nemoguće i Jan je shvatio da nije baš tako lako stupiti u kontakt sa nekom tuđinskom rasom kao što je često bilo opisivano u romanima. Pokazalo se da je i jezik znakova bio potpuno beskoristan, jer je isuviše zavisio od gestova tela, izraza i stavova koji nisu bili istovetni kod Vrhovnika i ljudi.

Jan pomisli kako bi krajnje obeshrabrujuće delovalo saznanje da se jedini Vrhovnici koji govore njegov jezik nalaze na Zemlji. Mogao je samo da čeka i da se nada najboljem. Sigurno će naići neki naučnik, neki stručnjak za tuđinske rase, i preuzeti brigu o njemu! Ili on možda uopšte nije bio važan, tako da nikoga nije trebalo zbog njega gnjaviti?

Nije bilo načina da iziđe iz zgrade, jer ogromna vrata nisu imala vidljivih kontrola. Jednostavno su se otvarala kada bi im neki Vrhovnik prišao. Jan je pokušao isti trik, mahao je predmetima podignutim visoko u vazduh ne bi li prekinuo mogući kontrolni svetlosni zrak, probao je sve što mu je palo na pamet — ali bez ikakvog učinka. Shvatio je da bi isto tako bespomoćan bio čovek iz kamenog doba, izgubljen u modernom gradu. Jednom je, po odlasku jednog od Vrhovnika, pokušao da iziđe, ali je blago bio pogurnut nazad. Kako nije imao nikakvu želju da naljuti svoje domaćine, nije navaljivao.

Vindarten je stigao pre nego što je Jana počelo da hvata očajanje. Vrhovnik je govorio veoma loš engleski, izgovarao je reči prebrzo, ali je napredovao neverovatnom brzinom. Posle nekoliko dana mogli su gotovo bez muke da razgovaraju o bilo čemu što nije zahtevalo specijalizovani rečnik.

Kada ga je jednom Vindarten uzeo pod svoje, Jan više nije imao šta da brine. Doduše, nije bio u prilici da čini šta mu je drago, jer je skoro sve vreme provodio u društvu naučnika koji su jedva čekali da na njemu obave neke tajanstvene testove pomoću složenih uređaja i naprava. Janu su ubrzo dosadile sve te mašine i posle jedne sesije na kojoj je upotrebljena neka vrsta hipnotičkog uređaja imao je strašnu glavobolju nekoliko časova. Bio je savršeno voljan da sarađuje, ali nije bio siguran da li ispitivači uviđaju njegova ograničenja, kako mentalna tako i fizička. Prošlo je dosta vremena pre nego što je uspeo da ih ubedi da mora da spava u određenim razmacima.

U pauzama ispitivanja uspevao je ponekad na trenutak da baci pogled na grad i shvatio je da bi bilo teško — i opasno — poći u obilazak. Ulice praktično nisu postojale, a izgleda da nije bilo ni površinskog prevoza. Ovo je bio dom stvorenja koja su mogla da lete i koja se nisu plašila gravitacije. Bilo je sasvim uobičajeno naići na vrtoglavi pad od nekoliko stotina metara, ili zaključiti da je jedini ulaz u sobu postavljen visoko na zidu. Jan je na osnovu stotinu pojedinosti počeo da uviđa kako se psihologija rase sa krilima iz osnove mora razlikovati od psihologije stvorenja vezanih za površinu.

Čudno je bilo videti Vrhovnike kako lete poput velikih ptica među kulama svoga grada, lagano i snažno zamahujući krilima. Postojao je ovde i jedan naučni problem. Ovo je bila velika planete — veća od Zemlje. Pa ipak, imala je nisku gravitaciju i Jan se pitao otkud joj tako gusta atmosfera. Upitao je Vindartena i otkrio, kao što je već napola i nagađao, da ovo nije bila matična planeta Vrhovnika. Oni su poticali sa jednog mnogo manjeg sveta, da bi tek docnije osvojili ovaj, promenivši mu ne samo atmosferu nego i gravitaciju.

Arhitektura Vrhovnika bila je sumorno funkcionalna: Jan nije video nikakve ukrase, ništa što nije služilo svrsi, iako je ta svrha često premašivala moć njegovog shvatanja. Da je srednjevekovni čovek mogao da vidi ovaj crveno osvetljeni grad i bića koja se kroz njega kreću, nema sumnje da bi poverovao kako se nalazi u paklu. Čak je i Jan, i pored sve svoje znatiželje i privrženosti nauci, ponekad dospevao do ivice nerazumnog užasa. Odsustvo ijedne poznate referencijalne tačke može postati krajnje uznemirujuće čak i za najtrezvenije i najbistrije umove.

Bilo je toliko toga što nije razumeo i što Vindarten nije mogao ili nije želeo da mu objasni. Kakva su to svetla nalik na munju i promenljivi oblici, koji su tako brzo promicali kroz vazduh da uopšte nije mogao biti siguran u njihovo postojanje? Mogli su predstavljati nešto grdno i zastrašujuće — ili nešto spektakularno, ali ipak beznačajno kao što su bili neonski natpisi starovremenskog Brodveja.

Jan je takođe osećao da je svet Vrhovnika pun zvukova koje on nije mogao da čuje. Povremeno je hvatao složena ritmička ustrojstva koja su jurila gore dole kroz slušni spektar, da bi nestala iznad gornjeg ili ispod donjeg praga čujnosti. Vindarten, izgleda, nije shvatao šta Jan podrazumeva pod muzikom, tako da ovaj uopšte nije bio u stanju da reši taj problem na zadovoljavajući način.

Grad nije bio naročito veliki: bio je sasvim sigurno daleko manji nego što su to bili London ili Njujork u punom naponu snage. Prema Vindartenu, na planeti je postojalo nekoliko hiljada sličnih raštrkanih gradova i svaki od njih bio je projektovan za neku određenu svrhu. Na Zemlji bi ovom mestu najpre odgovarao naziv «univerzitetski grad» — osim što je stepen specijalizacije ovde bio daleko viši. Ceo ovaj grad bio je posvećen, kako je Jan uskoro otkrio, proučavanju tuđinskih civilizacija.

Na jednom od njihovih prvih putovanja izvan gole ćelije u kojoj je Jan živeo, Vindarten ga je poveo do muzeja. Janu je i te kako, psihološki gledano, dobro došlo što se našao na mestu čiju je svrhu u potpunosti shvatao. Osim u pogledu veličine, ovaj muzej se sasvim mogao nalaziti i na Zemlji. Bilo im je potrebno dosta vremena da stignu do njega: u nedogled su se spuštali na jednoj velikoj platformi koja se kretala poput pokretnog klipa u okomitom valjku neodređene dužine. Nije bilo vidljivih kontrolnih uređaja, a ubrzavanje na početku i usporavanje na kraju silaska i te kako se osetilo. Vrhovnici očigledno nisu traćili svoje uređaje za potiranje gravitacionog polja u lokalne svrhe. Jan se pitao da li je cela unutrašnjost ovog sveta bila izrešetana iskopinama: zašto su ograničili veličinu grada, tako što su krenuli pod zemlju, umesto da ga šire na površini? To je bila samo jedna među zagonetkama koje nije nikada razrešio.