Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Naše rase imaju mnogo toga zajedničkog — zato smo mi bili izabrani za ovaj zadatak. Ali, s druge strane, mi predstavljamo krajeve dve različite evolucije. Naši umovi došli su do kraja svog razvitka. Baš kao i vaši, u svom sadašnjem obliku. Ali vi možete jednim skokom da pređete u viši stupanj, i u tome se ogleda razlika među nama. Naši potencijali su iskorišćeni, ali vaši su i dalje nenačeti. Povezani su, na načine koje ne shvatamo, sa moćima koje sam pomenuo — moćima koje se sada bude na vašem svetu.

Zaustavili smo vreme, naterali vas da stagnirate, dok su se te moći razvijale, napredujući ka trenutku kada će biti u stanju da se izliju u kanale pripremljene za njih. To što smo učinili da se poboljša stanje na vašoj planeti, što smo vam podigli životni standard, doneli pravdu i mir — sve te stvari učinili bismo u svakom slučaju, pošto smo već bili primorani da se umešamo u vaše poslove. Ali sav taj neizmerni preobražaj odvratio vas je od istine i tako poslužio našim naumima.

Mi više nismo vaši čuvari. Mora da ste se često zapitali koje mesto moja rasa zauzima u hijerarhiji Vaseljene. Isto kao što smo mi iznad vas, tako postoji i nešto iznad nas, što nas koristi za vlastite naume. Nikada nismo otkrili šta je to, mada smo već vekovima njegova alatka i ne usuđujemo se da ne poslušamo. Stalno smo iznova primali naređenja, odlazili na neki svet u ranom procvatu civilizacije i vodili ga duž staze kojom sami nikada nećemo poći — staze kojom se vi sada otiskujete.

Bezbroj puta smo proučavali proces koji smo bili poslati da potpomažemo, nadajući se da ćemo tako naučiti kako da umaknemo vlastitim ograničenjima. Ali uspeli smo samo da nazremo neodređene obrise istine. Vi nas nazivate Vrhovnicima, nesvesni ironije koju u sebi krije ta titula. Recimo da je iznad nas Vrhovni Um, koji nas koristi kao što grnčar koristi točak.

A vaša rasa je glina koja je oblikovana na tom točku.

Verujemo — to je samo teorija — da Vrhovni Um pokušava da raste, da proširi svoje moći i svoju svest o Vaseljeni. Mora da do sada već predstavlja zbir mnogih rasa i da je još odavno ostavio za sobom tiraniju materije. Svestan je inteligencije, gde god da se ona nalazila. Kada je shvatio da ste gotovo spremni, poslao nas je ovamo da iznesemo njegove ponude, da vas pripremimo za preobražaj koji samo što se nije dogodio.

Za sve ranije promene kroz koje je prošla vaša rasa bili su potrebni vekovi. Prema merilima evolucije ova će biti kataklizmička — trenutna. Već je otpočela. Morate se suočiti sa činjenicom da je vaše pokolenje poslednje pokolenje homo sapiensa.

Što se tiče prirode te promene, o njoj vam možemo reči vrlo malo. Ne znamo kako do nje dolazi — kakvim se pokretačkim podsticajem Vrhovni Um koristi kada oceni da je kucnuo čas. Otkrili smo jedino da počinje kod jedne jedinke — uvek je u pitanju dete — a zatim se širi poput eksplozije, poput formacije kristala oko prvobitnog jezgra u zasićenom rastvoru. Odrasli neće biti zaraženi, jer su njihovi umovi već ukalupljeni i nemoguće ih je izmeniti.

Kroz nekoliko godina, sve će biti gotovo i ljudska rasa će se podeliti na pola. S ovog puta nema povratka, kao ni budućnosti za svet kakvog ga vi znate. Sve nade i snovi vaše rase sada su okončani. Podarili ste život svojim naslednicima i vaša je tragedija u tome što ih nikada nećete razumeti — što nikada nećete biti u stanju da opštite s njihovim umovima. Da, oni neće imati umove kakvi su vama poznati. Oni će predstavljati jedinstven entitet, kao što je svako od vas zbir mnoštva ćelija. Nećete ih smatrati ljudskim bićima i u tom pogledu bićete u pravu.

Ispričao sam vam sve ovo kako biste znali s čim se suočavate. Kroz nekoliko časova, doći će do krize. Moj zadatak i moja dužnost jesu da zaštitim one koje sam poslat da štitim. Uprkos njihovim probuđenim moćima, mnoštvo kojim su okruženi može ih uništiti — da, čak i sami roditelji, kada shvate istinu. Moram ih odvesti i izdvojiti, radi njihove zaštite, a i radi vaše. Sutra će moji brodovi otpočeti evakuaciju. Neću vas kriviti ako pokušate da se umešate, ali to će biti zalud. Počele su da se bude veće moći nego što je moja; ja sam samo jedno od njihovih oruđa.

A potom — šta da radim sa vama, preživelima, pošto ste ispunili svoju svrhu? Najjednostavnije bi bilo, a možda i najmilosrdnije, uništiti vas — kao što biste sami uništili smrtno ranjenog ljubimca koga ste voleli. Ali to ne mogu da učinim. Svoju budućnost sami ćete odabrati tokom godina koje su vam preostale. Nadam se da će se čovečanstvo upokojiti u miru, svesno da nije živelo uzalud.

Jer ono što ste doneli na svet možda je potpuni tuđin, možda neće deliti vaše želje ni nade, možda će na vaša najveća dostignuća gledati kao na detinjaste igrarije — pa ipak, to je nešto divno i vi ste to stvorili.

Kada naša rasa bude davno zaboravljena, deo vaše i dalje će postojati. Stoga nas nemojte prokleti zbog onoga što smo bili primorani da učinimo. I ne zaboravite — uvek ćemo vam zavideti.”

Džin je ranije plakala, ali sada više ne. Ostrvo se presijavalo u zlatnim tonovima na bezdušnoj, bezosećajnoj Sunčevoj svetlosti kada se brod lagano pojavio na vidiku iznad dva vrha-blizanca Sparte. Njen je sin na tom stenovitom ostrvu, ne tako davno, izbegao smrt čudom koje sada više i nije bilo čudo. Ponekad se pitala ne bi li bilo bolje da su Vrhovnici ostali po strani i prepustili ga njegovoj sudbini. Smrt je bila nešto s čim je mogla da se suoči, ne bi joj bilo prvi put: ona je pripadala prirodnom poretku stvari. Ali ovo je bilo čudnije od smrti — i konačnije. Sve do ovog dana, ljudi su umirali, ali se rasa nastavljala.

Deca nisu davala ni glasa od sebe, niti su se pomerala. Stajala su u raštrkanim skupinama po pesku, nezainteresovana kako jedna za druge, tako i za domove koje su zauvek napuštala. Mnoga od njih nosila su bebe koje su bile premale da bi hodale — ili koje nisu želele da pokažu moći koje su hodanje činile nepotrebnim. Jer sigurno su, razmišljao je Džordž, mogle da pokreću i vlastita tela, kad su već bile u stanju da pomeraju neživu materiju. Zašto su ih brodovi Vrhovnika uopšte skupljali?

To i nije bilo važno. Odlazila su i ovo je bio način na koji su odabrala da to učine. A onda je Džordž shvatio šta mu se to stalno motalo po umu. Nekada davno, video je neki filmski žurnal, star ceo vek, o sličnom egzodusu. Mora da je bio sa početka prvog svetskog rata — ili drugog. Videli su se dugački nizovi vozova, napunjenih decom, kako se polako izvlače iz gradova kojima je pretila opasnost, ostavljajući roditelje koje toliki među njima neće ponovo videti. Neki su plakali: neki su bili zbunjeni, nervozno stežući male zavežljaje, ali većina kao da je jedva čekala da pođe u neku novu pustolovinu.

Pa ipak — analogija je bila pogrešna. Istorija se nikada ne ponavlja. Bića koja su sada odlazila sigurno više nisu bili deca, šta god da su inače bila. I ovog puta, neće biti ponovnog susreta.

Brod se spustio uz ivicu vode, duboko potonuvši u meki pesak. Niz velikih, zakrivljenih ploča istovremeno se povukao naviše i prema obali počeše da se spuštaju platforme nalik na metalne jezike. Raštrkane, neizrecivo usamljene prilike stadoše da se okupljaju, stvaraju skupinu koja se kretala isto onako kao što bi se kretala grupa ljudskih bića.

Usamljene? Zašto li mu je to palo na pamet, pitao se Džordž. Jedino to nikada više neće moći da budu. Samo pojedinci mogu da budu usamljeni — samo ljudska bića. Kada prepreke konačno budu spuštene, usamljenost će nestajati kako ličnost bude bledela. Bezbrojne kišne kapi sjedinile bi se u okean.

Osetio je kako mu je Džin jače stegla šaku u iznenadnom grču osećanja.