Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Počela je kasnije, ali je brzo napredovala. Uskoro će prevazići svoga brata, jer nije morala toliko toga da zaboravi.

„Mudro ste postupili”, reče Rašaverak, „što niste dirali njenu igračku. Ne verujem da ste mogli da je pokrenete. Ali da ste uspeli u tome, možda bi se naljutila. A onda — ne znam šta bi se dogodilo.”

„Da li to hoćete da kažete”, poče Džordž utučeno, „da vi tu ne možete ništa?”

„Neću vas lagati. Možemo da proučavamo i posmatramo, što već i činimo. Ali ne možemo da se mešamo, jer nismo u stanju da razumemo.”

„Šta mi onda da radimo? I zašto se ta stvar nama dogodila?”

„Morala je nekom. Niste vi ništa posebno, kao što nije ništa posebno ni prvi neutron koji započinje lančanu reakciju u atomskoj bombi. Jednostavno, ispadne prvi. Poslužio bi i svaki drugi neutron — isto kao što je Džefri mogao biti i bilo koji drugi dečak na svetu. Mi to zovemo Potpuni Prodor. Sada više nema razloga za bilo kakvu tajnovitost i to mi je veoma drago. Čekali smo da se ovo dogodi, od kada smo stigli na Zemlju. Nije bilo načina da se odredi kada i gde će početi — sve dok se, sasvim slučajno, nismo sreli na zabavi Ruperta Bojsa. Tada sam već bio gotovo siguran da će deca vaše žene biti prva.”

„Ali — mi tada još nismo bili ni venčani. Nismo čak ni…”

„Da, znam. Ali um gospođice Morel bio je kanal koji je, makar samo na trenutak, propustio znanje koje nijedno živo biće u to vreme nije moglo imati. Ono je moglo dospeti samo od nekog drugog uma, prisno povezanog s njenim. Okolnost da je to bio um još nerođenog deteta uopšte nije bila važna, jer Vreme je mnogo čudnije nego što vi to mislite.”

„Počinjem da shvatam. Džef zna te stvari — u stanju je da vidi druge svetove i zna odakle ste vi došli. A Džin je na neki način uhvatila njegove misli, čak i pre no što je on bio rođen.”

„Sve je to mnogo složenije — ali verovatno nikada nećete biti bliži istini. Tokom celokupne istorije postojali su ljudi sa neobjašnjivim moćima koje su, kako se činilo, nadilazile prostor i vreme. Nikada ih nisu razumeli: gotovo bez izuzetka, njihovi pokušaji da ih objasne predstavljali su gluposti. Ja bih bar to trebalo da znam — dovoljno sam se načitao tih stvari!

Ali postoji jedna analogija koja je… pa, sugestivna i od pomoći. Stalno se iznova javlja u vašoj književnosti. Zamislite da je um svakog čoveka ostrvo, okruženo okeanom. Svako se čini izdvojeno, ali u stvarnosti sva su povezana stenovitim dnom iz koga izviru. Kada bi okean nestao, to bi bio kraj ostrva. Sva bi ona bila deo jednog kontinenta, ali bi izgubila svoju zasebnost.

Telepatija, kako ste je vi nazvali, pomalo je slična tome. Pod povoljnim okolnostima umovi mogu da se spoje i međusobno podele sadržine, sačuvavši sećanja na to iskustvo kada se ponovo razdvoje. U svom najvišem obliku, ova moć ne podleže uobičajenim ograničenjima vremena i prostora. Zato je Džin bila u stanju da oslušne znanje svog nerođenog sina.”

Nastupila je duga tišina tokom koje se Džordž rvao sa ovim zapanjujućim zamislima. Ustrojstvo je počelo da se pomalja. Bila je to neverovatna predstava, ali posedovala je osobenu unutarnju logiku. I objašnjavala je — ako se ta reč može upotrebiti za nešto u toj meri neshvatljivo — sve što se dogodilo od one večeri u domu Ruperta Bojsa. Takođe je mnogo govorila, sada mu je to bilo jasno, o Džininoj znatiželji za natprirodno.

„Šta je pokrenulo tu stvar?” upita Džordž. „I kuda sve to vodi?”

„To je nešto na šta ne možemo da vam odgovorimo. Ali postoje mnoge rase u Vaseljeni i neke od njih otkrile su te moći mnogo pre nego što su se vaša vrsta — ili moja — pojavile na poprištu zbivanja. Čekale su vas da im se pridružite i sada je došlo vreme za to.”

„Gde se onda vi uklapate u tu sliku?”

„Verovatno nas i vi, poput većine ljudi, oduvek smatrate svojim gospodarima. To nije tačno. Mi nikada nismo bili ništa više od čuvara koji obavljaju dužnost koja im je nametnuta — odozgo. Tu dužnost je teško odrediti: možda bi bilo najbolje da nas smatrate babicama koje pomažu pri teškom porođaju. Mi pomažemo da nastane nešto novo i divno.”

Rašaverak je oklevao: na trenutak se gotovo činilo da mu nedostaju reči.

„Da, mi smo babice. Ali mi sami smo jalovi.”

U tom trenutku, Džordž je shvatio da je suočen sa tragedijom koja je prevazilazila njegovu. Bilo je nezamislivo — ali i na neki način pravedno. Uprkos svim njihovim moćima i njihovom sjaju, Vrhovnici su bili zarobljeni u nekom evolucionom ćorsokaku. Evo jedne velike i plemenite rase, koja je u gotovo svakom pogledu bila nadređena čovečanstvu; pa ipak, ona nije imala budućnost i bila je toga svesna. U toj svetlosti, Džordžovi vlastiti problemi iznenada su postali ništavni.

„Sada mi je jasno”, reče on, „zašto ste posmatrali Džefrija. On je bio zamorče u ovom opitu.”

„Tačno — mada je sam opit bio izvan naše kontrole. Mi ga nismo započeli — samo smo pokušavali da posmatramo. Nismo se mešali izuzev onda kada smo to morali.”

Da, pomisli Džord — plimski talas. Nikada se ne sme dozvoliti da vredan primerak bude uništen. A onda se postideo: takva ogorčenost bila je neprilična.

„Imam samo još jedno pitanje”, reče on. „Šta ćemo sa našom decom?”

„Uživajte u njima dok možete”, odvrati blago Rašaverak. „Neće još dugo biti vaši.”

Bio je to savet koji se mogao dati bilo kom roditelju u bilo kom vremenu: ali sada je sadržao pretnju i užas kao nikada ranije.

Došlo je vreme kada više svet iz Džefrijevih snova nije oštro bio odvojen od njegovog svakodnevnog bivstvovanja. Više nije išao u školu, a za Džin i Džordža uhodani način života potpuno se poremetio, što će se uskoro dogoditi širom sveta.

Izbegavali su sve prijatelje, kao da su već tada znali da uskoro niko više neće imati dovoljno naklonosti za sebe, a kamoli za njih. Ponekad, u tišini noći, kada je bilo malo ljudi unaokolo, odlazili bi u duge šetnje. Sada su ponovo bili bliski jedno drugom kao u onim prvim danima braka, opet sjedinjeni pred licem još nepoznate tragedije koja će ih uskoro zadesiti.

U početku su se osećali krivi što ostavljaju decu samu u kući, ali sada su shvatali da su Džef i Dženi u stanju da se staraju o sebi na način koji je prevazilazio znanje njihovih roditelja. A razume se, i Vrhovnici će motriti na njih. Ta pomisao ih je smirivala: osećali su da nisu sami sa svojim problemom, već da su sa njima na straži i te mudre, saosećajne oči.

Dženifer je spavala: nije bilo druge reči koja bi mogla opisati stanje u koje je zapala. Prema spoljašnjem izgledu, još je bila beba, ali ju je sada okruživalo osećanje pritajene moći koja je bila u toj meri užasavajuća da Džin nije više mogla da uđe u dečju sobu.

Za to i nije bilo potrebe. Entitet koji je bila Dženifer En Gregson još nije bio u potpunosti razvijen, ali čak i u svom uspavanom, začahurenom stanju već je imala dovoljno kontrole nad okolinom, tako da je bila u stanju da se brine o svim svojim potrebama. Džin je samo jednom pokušala da je nahrani, i to bez uspeha. Birala je kada će da se hrani i kako će to raditi.

Jer hrana je nestajala iz frižidera polako, ali postojano: a Dženifer En uopšte nije izlazila iz kolevke.

Zvečanje je prestalo, a odbačena igračka ležala je na podu dečje sobe i niko se nije usuđivao da je dodirne, jer će možda ponovo zatrebati Dženifer En. Ponekad bi naterala nameštaj da se pomera i razmešta prema nekim čudnim ustrojstvima, a Džordžu se činilo da fluorescentne šare na zidu sjaje jače nego ikada ranije.

Nije zadavala nikakve brige; nije joj bila potrebna njihova pomoć, niti njihova ljubav. Ovo nije moglo još dugo da potraje i u vremenu koje im je preostalo očajnički su se vezali za Džefa.