Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Dekan se upravo spremao da pojača pritisak, kada je profesor Sperling, glavni u odeljenju za nauku, odlučio da se umeša u borbu.

„Kao što svakako znate, gospodine, jedan od najvećih problema naše kulture bila je dvojnost izumeđu umetnosti i nauke. Veoma bi me zanimalo kako vi na to gledate. Da li ste na strani onih koji tvrde da su svi umetnici abnormalni? Da njihova delatnost — ili bar poriv koji ih pokreće — predstavlja ishod nekog duboko ukorenjenog psihičkog nezadovoljstva?”

Profesor Čens je hotimice pročistio grlo, ali ga je Inspektor preduhitrio.

„Rečeno mi je da su svi ljudi u izvesnoj meri umetnici, tako da je svako u stanju nešto da stvori, makar na najosnovnijem nivou. Juče sam, na primer, u vašim školama primetio da podstičete samoizražavanje u crtanju, slikanju i vajanju. Taj je poriv, izgleda, sveopšti, čak i među onima koji su očigledno predodređeni da se posvete nauci. Znači, ako su svi umetnici abnormalni, a svi ljudi su umetnici, dobijamo jedan zanimljiv silogizam…”

Svi su čekali da završi rečenicu. Ali Vrhovnici su umeli da budu i te kako taktični kada je to išlo u prilog njihovim naumima.

Inspektor je izdržao simfonijski koncert sa letećim bojama znatno uspešnije od mnogih ljudi u publici. Jedina povlastica popularnom ukusu bila je «Simfonija Psalmi» Stravinskog: ostatak programa bio je agresivno modernistički. Šta god pojedinci o tome mislili, izvođenje je bilo savršeno, jer se kolonija dičila time, i to ne bez razloga, da u njoj žive neki od najboljih muzičara na svetu. Izbile su mnoge svađe među raznim takmački nastrojenim kompozitorima oko toga kome će pripasti čast da bude uvršćen u program, mada se nekolicina cinika pitala da li je to uopšte bila čast. Jer niko nije znao imaju li Vrhovnici uopšte sluha.

Međutim, upalo je u oči da je Tantalteresko posle koncerta potražio trojicu prisutnih kompozitora i sve ih pohvalio zbog njihove, kako je on to nazvao, «velike nadarenosti». To ih je nagnalo da se povuku zadovoljni, ali i zbunjeni.

Džordž Gregson je tek trećeg dana ulučio priliku da se sretne sa inspektorom. Pozorište je priredilo neku vrstu potpurija, a ne samo jedno delo — dve jednočinke, skeč svetski poznatog imitatora, kao i jednu baletsku sekvencu. Ponovo je sve bilo savršeno izvedeno i predviđanje jednog kritičara, koji je rekao: «Sada ćemo konačno otkriti umeju li Vrhovnici da zevaju», bilo je iznevereno. Inspektor se, čak, nekoliko puta nasmejao, i to na pravim mestima.

Pa ipak — niko nije mogao biti siguran. Možda je to samo bila odlična gluma, možda je pratio izvođenje samo logički, a da ono nije uopšte ostavljalo utisak na njegova tuđinska osećanja, kao što bi kakav antropolog učestvovao u nekom primitivnom obredu. Činjenica da je ispuštao odgovarajuće zvuke i reagovao na očekivani način zaista ništa nije značila.

Iako je Džordž čvrsto bio rešio da popriča sa inspektorom, on u tome uopšte nije uspeo. Posle izvođenja bili su predstavljeni jedan drugome i tom prilikom izmenili su nekoliko reči, a onda je posetilac bio odveden. Bilo je potpuno nemoguće odvojiti ga od njegove pratnje i Džordž se vratio kući krajnje ozlojeđen. Uopšte nije bio siguran šta je želeo da kaže, čak i da mu se pružila prilika, ali na neki način bio je ubeđen da bi već nekako uspeo da razgovor skrene na Džefa. Ali prilika je propala.

Bio je neraspoložen dva dana. Inspektorova letelica otišla je posle mnogih uzajamnih izjava žaljenja, a onda je usledio nastavak. Niko se nije setio da bilo šta pita Džefa o tome i dečak mora da je o svemu dugo razmišljao pre nego što se obratio Džordžu.

„Tata”, poče on pred odlazak u krevet. „Znaš onog Vrhovnika koji je došao da nas poseti?”

„Da”, smrknuto odvrati Džordž.

„Došao je u našu školu, i čuo sam ga kako razgovara sa nekim učiteljima. Nisam baš razumeo šta je govorio — ali mislim da sam mu prepoznao glas. On mi je rekao da bežim kada je naišao veliki talas.”

„Jesi li sasvim siguran?”

Džef je na trenutak oklevao.

„Ne baš — ali ako nije bio on, bio je neki drugi Vrhovnik. Pitao sam se da li bi trebalo da mu se zahvalim. Ali već je otišao, je li tako?”

„Jeste”, odvrati Džordž. „Bojim se da jeste. Možda nam se ukaže još koja prilika. A sada, budi dobar dečak i pođi u krevet; nemoj više brinuti o tome.”

Kada je zbrinula Džefa i sredila Dženi, Džin se vratila i sela na prostirku pored Džordžove stolice, oslonivši mu se na noge. Bila je to navika koju je smatrao dosadno sentimentalnom, ali nije bila vredna scene. Samo se potrudio da mu kolena budu što čvornovatija.

„Šta sada misliš o tome”, upita Džin umornim, ravnodušnim glasom. „Da li veruješ da se zaista sve tako dogodilo?”

„Dogodilo se”, odvrati Džordž, „ali možda smo ludi što brinemo. Konačno, većina roditelja bila bi zahvalna — i razume se, ja jesam zahvalan. Objašnjenje je možda sasvim jednostavno. Znamo da su se Vrhovnici zainteresovali za zajednicu, što znači da su je izvan svake sumnje posmatrali pomoću svojih uređaja — uprkos onom obećanju koje su dali. Pretpostavimo da je jedan od njih šarao unaokolo onim njihovim uređajem za gledanje i video talas kako dolazi. Nema ničeg neobičnog u tome što je obavestio one koji su bili u opasnosti.”

„Ali ne zaboravi da je znao Džefovo ime. Ne, nas posmatraju. Postoji nešto čudno u vezi s nama, nešto što privlači njihovu pažnju. Osećam to još od Rupertove zabave. Smešno kako je to izmenilo i tvoj i moj život.”

Džordž je pogleda sa naklonošću, ali ništa više. Čudno kako se čovek može izmeniti za tako kratko vreme. Bila mu je draga: rodila mu je decu i bila deo njegovog života. Ali koliko je ostalo od ljubavi što ju je osoba po imenu Džordž Gregson, koje se nije jasno sećao, osećala prema snu koji bledi zvanom Džin Morel? Svoju ljubav sada je delio između Džefa i Dženifer s jedne strane — i Kerol s druge. Džin verovatno nije znala za Kerol i on je nameravao da joj kaže pre nego što to uradi neko drugi. Ali nekako je to stalno propuštao da uradi.

„Dobro — Džefa posmatraju — štite, u stvari. Zar ne misliš da bi zbog toga trebalo da budemo ponosni? Možda su mu Vrhovnici predodredili sjajnu budućnost. Pitam se samo kakvu?”

Znao je da to govori jedino stoga da bi razuverio Džin. On sam nije bio mnogo uznemiren, već pre zainteresovan i zbunjen. A onda mu sasvim iznenada jedna nova misao pade na pamet, nešto na šta je već trebalo da pomisli. Pogled mu automatski skrenu prema dečjoj sobi.

„Pitam se da li žele samo Džefa”, primeti on.

Posle izvesnog vremena inspektor je podneo izveštaj. Ostrvljani bi sve dali da su mogli da ga vide. Celokupna statistika i zapisi ušli su u nezasite memorije velikih kompjutera; ove naprave bile su tek neke — nipošto ne i sve — od nevidljivih moći koje su stajale iza Karelena. Čak i pre nego što su ti bezlični elektronski umovi stigli do zaključka, inspektor je izneo svoj stav. Izražen mislima i jezikom ljudske rase, glasio bi:

„Ne treba ništa da preduzimamo u pogledu zajednice. To je zanimljiv opit, ali ni na koji način ne može da utiče na budućnost. Njihova nastojanja u oblasti umetnosti uopšte nas se ne tiču, a nema dokaza da bilo kakva naučna istraživanja napreduju opasnim putem.

Imao sam prilike da vidim školske izveštaje o subjektu Nula, kao što je bilo planirano, ne pobudivši pri tom ničiju sumnju. Priloženi su potrebni statistički podaci iz kojih se vidi da još nema nikakvih znakova bilo kakvih neobičnosti u razvoju. Pa ipak, koliko znamo, pre prodora retko dolazi do prethodnih upozorenja.

Takođe sam sreo i subjektovog oca i stekao utisak da želi da razgovara sa mnom. Srećom, uspeo sam to da izbegnem. Nema sumnje da on nešto podozreva, mada, razume se, nema načina da pogodi istinu ili da utiče na krajnji ishod.