Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Nije imalo smisla, znao je Džordž, lupati glavu oko tajne koja nikada neće moći da bude rešena; pa ipak, ponekad se, u gluvo doba noći, budio i pitao da li je zaista tako. Sećao se svog susreta sa Janom Rodriksom na krovu Rupertove kuće, i onih nekoliko reči koje je izmenio sa jedinim ljudskim bićem koje se uspešno suprotstavilo zvaničnoj zabrani Vrhovnika. Ništa u carstvu natprirodnog, pomisli Džordž, ne može biti jezivije od jednostavne naučne činjenice da, iako je prošlo skoro deset godina od kada je razgovarao sa Janom, taj sada daleki putnik nije ostario više od nekoliko dana.

Vaseljena je bila ogromna, ali to ga je manje užasavalo od njene tajanstvenosti. Džordž nije bio osoba koja je duboko razmišljla o tim stvarima, pa ipak mu se ponekad činilo da su muškarci poput dece koja se zabavljaju na nekom zabačenom igralištu, zaštićeni od divlje stvarnosti spoljašnjeg sveta. Jan Rodriks je odbacio tu zaštitu i umakao joj — ko zna u šta. Ali kada je ova stvar bila u pitanju, Džordž je zaključio da je na strani Vrhovnika. Nije imao nikakvu želju da se suoči sa nečim što se skrivalo u nepoznatoj tami, neposredno iza malog kruga svetlosti koju je bacala luča nauke.

„Kako to”, žalosno primeti Džord, „da Džefa nikada nema kada se ja zadesim kod kuće? Kuda je danas otišao?”

Džin podiže pogled sa štrikanja — drevnog zanimanja koje je nedavno ponovo oživljeno sa velikim uspehom. Ovakve mode su brzo dolazile i prolazile na ostrvu. Glavni ishod ove nove ludosti bio je taj da su svi muškarci sada dobili raznobojne džempere koji su bili prevrući za nošenje preko dana, ali i veoma korisni po zalasku Sunca.

„Otišao je do Sparte sa nekim prijateljima”, odvrati Džin. „Obećao je da će se vratiti na vreme za večeru.”

„Zaista sam došao kući da obavim neke stvari”, zamišljeno primeti Džordž. „Ali dan je tako lep, pa mislim da ću otići i sam malo da plivam. Koju vrstu ribe bi volela da ti donesem?”

Džordž nikada nije ništa ulovio, a i riba u laguni bila je suviše prepredena da bi bila uhvaćena. Džin se upravo spremala da to pomene, kada je mirnoću popodneva uzdrmao zvuk koji je i u ovom veku mira imao moć da zaledi krv i izazove jezu od straha.

Bilo je to zavijanje sirena, čas jače čas slabije, koje su slale poruku za opasnost u koncentričnim krugovima prema moru.

Već skoro stotinu godina potresi su se lagano pojačavali u ognjenoj tami duboko ispod dna okeana. Iako je podmorski kanjon nastao pre mnogo geoloških era, izmučene stene nikada se nisu pomirile sa svojim novim položajima. Bezbroj puta slojevi su pucali i pomerali se, kada bi nezamisliva težina vode poremetila njihovu nesigurnu ravnotežu. Sada su bile spremne ponovo da se pokrenu.

Džef je istraživao stenovite bazene duž uske obale Sparte — potpuno se zadubivši u taj posao. Nikad se nije znalo kakva su se sve egzotična stvorenja tu sklonila od talasa što su večno marširali preko Pacifika, da bi se najzad razbili o okolno grebenje. Bila je to zemlja iz bajki za svako dete, a trenutno je pripadala samo njemu, jer su mu prijatelji otišli u brda.

Dan je bio tih i miran. Nije bilo ni daška vetra, tako da se čak i neprestano mrmljanje s druge strane grebena pretvorilo u prigušeni fon. Jarko sunce počivalo je na pola neba, ali Džefovo mrko telo bilo je sasvim imuno na njegove napade.

Ovde je obala bila samo uski pojas peska i strmo se spuštala prema laguni. Gledajući u vodu bistru poput stakla, Džef je mogao da vidi uronjeno stenje koje je poznavao isto onako dobro kao i svaki kamen na okolnom kopnu. Desetak metara niže, travom prekrivena rebra neke stare škune izvijala su se naviše prema svetu koji je lađa napustila pre skoro dva veka. Džef i njegovi prijatelji često su istraživali tu olupinu, ali izneverile su se njihove nade da će pronaći skriveno blago. Jedino što su uspeli da izvuku bio je kompas oblepljen luparima.

Najednom, nešto je čvrsto ščepalo obalu i iznenada je trglo. Potres je prošao tako brzo da se Džef zapitao nije li mu se samo pričinilo. Možda je imao trenutnu vrtoglavicu, jer je sve oko njega bilo potpuno nepromenjeno. Voda u laguni je mirovala, na nebu nije bilo nijednog oblačka ili bilo kakve pretnje. A onda je počelo da se događa nešto veoma čudno.

Brže nego za vreme bilo koje oseke, voda je počela da se povlači sa obale. Džef je posmatrao, krajnje zbunjeno i nimalo uplašeno, kako se pojavljuje mokri pesak koji se svetlucao na Suncu. Krenuo je za okeanom koji se povlačio, odlučivši da izvuče što je moguće više koristi iz tog čuda, ma šta da je bilo posredi, koje mu je stavilo na raspolaganje podvodni svet. Nivo vode se toliko spustio da je već i polomljeni jarbol stare olupine štrčao u vazduh, dok je morska trava mlitavo visila sa njega, pošto je izgubila svoju tečnu potporu. Džek je požurio napred, goreći od želje da vidi koja će se čuda još otkriti pred njim.

Ali tada mu je do uma dopro zvuk koji je dolazio od grebena. Nikada ranije nije čuo ništa slično, tako da je zastao da razmisli o tome, dok su mu bosa stopala polako tonula u nakvašeni pesak. Na nekoliko metara od njega koprcala se neka riba u samrtnim mukama, ali Džef jedva da ju je primetio. Stajao je i s pažnjom osluškivao, dok je buka koja je dopirala od grebena postajala sve jača i jača.

Bio je to usisavajući tutanj koji je podsećao na reku što juri kroz kakav uski kanal: glas mora koje se nevoljno povlači, ljuto što gubi, makar na trenutak, zemlje koje su mu pripadale. Kroz graciozne grane korala, kroz skrivene podvodne pećine, milioni tona vode isticali su iz lagune u prostrani Pacifik.

Ali uskoro će se vratiti — i to velikom brzinom.

Jedna od spasilačkih ekipa pronašla je Džefa posle nekoliko sati na velikom bloku korala koji je bio izbačen dvadeset metara iznad normalnog nivoa vode. Nije izgledao naročito uplašen, mada se uznemirio zbog gubitka bicikla. Takođe je bio veoma gladan, pošto je ostao odsečen od kuće, jer je nasip bio delimično razoren. U trenutku kada su ga spasli upravo je razmišljao o tome da se plivajući vrati u Atinu i nema sumnje da bi u tom naumu uspeo, osim u slučaju da su se struje uveliko promenile.

Džin i Džordž bili su očevici celog niza događaja nastalih kada je cunami pogodio ostrvo. Iako su niže oblasti Atine pretrpele veliku štetu, nije izgubljen nijedan život. Seizmografi su mogli da upute upozorenje samo petnaest minuta pre početka, ali i to je bilo dovoljno da se svi povuku iznad linije opasnosti. Kolonija je sada lizala rane i stvarala mnošto legendi koje će sa godinama postajati sve stravičnije.

Džin je briznula u plač kada su joj vratili sina, jer je ubedila sebe da ga je more odvuklo. Užasnuto je posmatrala kako crni zid vode sa krestom od pene dolazi sa obzorja i razbija se o temelje Sparte u gomili vodenih kapljica. Činilo se krajnje neverovatno da je Džef na vreme stigao do zaklona.

Uopšte nije bila iznenađujuća činjenica da nije mogao sasvim razložno da ispriča šta mu se dogodilo. Kada se najeo i obreo u krevetu, Džin i Džordž se nađoše pored njega.

„Spavaj, najdraži, i zaboravi sve što se dogodilo”, reče Džin. „Sada je sve u redu.”

„Ali, mama, bilo je zabavno”, pobuni se Džef. „Uopšte se nisam uplašio.”

„To je lepo”, reče Džordž. „Ti si hrabar momak i baš dobro što si bio toliko pametan da na vreme pobegneš. Već sam ranije imao prilike da čujem za te plimske talase. Mnogo ljudi se utopilo zato što su izišli na golu obalu da vide šta se događa.”

„To sam i ja učinio”, priznade Džef. „Pitam se, ko mi je pomogao?”

„Kako to misliš? Bio si sam. Ostali dečaci nalazili su se na brdu.”

Džef je bio zbunjen.

„Ali neko mi je kazao da bežim odatle.”