Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Postoje i drugi, tananiji zakoni koje su prvi naslutili u ranom dvadesetom veku matematičari poput Vajnera i Rašaveskog. Tvrdili su da se događaji kao što su ekonomske krize, ishodi trka u naoružavanju, postojanost društvenih grupa, politički izbori i tako dalje mogu podvrći analizi prikladnim matematičkim tehnikama. Velike poteškoće stvarao je ogroman broj varijabli, od kojih je mnoge bilo teško prevesti na numeričke izraze. Ne može se iscrtati gomila krivih i odlučno izjaviti: «Kada se stigne do ove linije, to znači da će doći do rata.» Takođe se ne može u potpunosti računati ni na takve krajnje nepredvidive događaje kao što su ubistvo neke ključne ličnosti ili posledice nekog novog naučnog otkrića — a još manje na takve prirodne katastrofe kao što su zemljotresi ili poplave, koje mogu imati dubokog uticaja na veliki broj ljudi i društvene grupe kojima oni pripadaju.

Pa ipak, mnogo toga se moglo učiniti zahvaljujući znanju nagomilanom tokom poslednjih stotinu godina. Zadatak bi bio neizvodiv bez pomoći džinovskih kompjutera koji su u stanju da u nekoliko sekundi obave posao za koji bi bilo neophodno znatno duže uposliti hiljadu ljudi. Ta vrsta pomoći korišćena je u planiranju kolonije do krajnjih granica.

No, čak i tako, osnivači Nove Atine bili su u prilici samo da obezbede zemljište i klimu u kojoj je biljka što su želeli da je odgaje mogla — ili ne — da procveta. Tim povodom, sam je Solomon jednom primetio: «U talente možemo biti sigurni: za genije se samo možemo moliti.» Ali postojala je razumna nada da će u jednom tako zgusnutom društvu doći do izvesnih zanimljivih reakcija. Malo je umetnika koji napreduju u samoći i nema većeg podsticaja od sukoba umova sličnih interesovanja.

Do sada je taj sukob urodio vrednim plodovima u vajarstvu, muzici, književnoj kritici i pravljenju filmova. Još je bilo rano da se vidi hoće li skupina koja je radila na istorijskim istraživanjima ispuniti nade svojih podstrekača, koji su iskreno naumili da obnove ponos čovečanstva vlastitim dostignućima. Slikarstvo je još zaostajalo, što je išlo u prilog tvrdnjama onih koji su smatrali da statični, dvodimenzioni oblici umetnosti nemaju dalje mogućnosti za razvoj.

Bilo je primetno — mada zadovoljavajuće objašnjenje za ovo još nije bilo dato — da je Vreme igralo odlučujuću ulogu u najuspešnijim dostignućima kolonije. Čak su i skulpture retko bile nepokretne. Očaravajuće zapremine i obline Endrjua Karsona lagano su menjale oblik na oči posmatrača, prema složenim ustrojstvima koje je um umeo da ceni, čak i kada nije bio u stanju u potpunosti da ih razume. Karson je tvrdio, a bilo je u tome dosta istine, da se ugledao na «mobile» iz prethodnog veka, izvevši ih do krajnje konsekvence, čime je, zapravo, venčao skulpturu i balet.

Većina muzičkih opita u zajednici bavila se, sasvim hotimice, nečim što bi se moglo nazvati «vremenski razmak». Koja je bila najkraća nota koju je um bio u stanju da uhvati — ili najduža koja se mogla podneti, a da ne postane dosadna? Da li bi se ishod mogao varirati uslovljavanjem ili upotrebom odgovarajuće orkestracije? O takvim problemima raspravljalo se u nedogled, a potezani argumenti nisu bili uvek akademski. Iz svega toga proistekle su neke krajnje zanimljive kompozicije.

Međutim, Nova Atina izvela je najuspešnije opite u oblasti crtanog filma, budući da je on pružao bezgranične mogućnosti. Sto godina posle Diznija ostalo je još mnogo toga neučinjenog u ovom najfleksibilnijem od svih medija. Što se tiče čistog realizma, mogli su se dobiti rezultati koji se nisu razlikovali od fotografisanja stvarnosti — što je nailazilo na prezir onih koji su pravili crtane filmove zasnovane na apstraktnim linijama.

Skupina umetnika i naučnika koja je do sada najmanje postigla bila je ona koja je privukla najveću pažnju — i najviše uzbunila duhove. Bio je to tim koji je radio na «potpunom poistovećenju». Istorijat filma određivao je njihovo delovanje. Prvo zvuk, onda boja, zatim stereoskopija, pa sinerama — sve je to pomagalo starim «pokretnim slikama» da sve uspešnije oponašaju stvarnost. Gde je bio kraj toj priči? Razume se, poslednji faza biće kada publika zaboravi da je publika i postane učesnik. Da bi se to postiglo, bilo je potrebno delovati na sva čula, možda se poslužiti čak i hipnozom, a mnogi su verovali da bi to bilo praktično. Kada se to postigne, ljudsko iskustvo biće veoma obogaćeno. Čovek bi mogao — bar nakratko — da postane bilo ko drugi i došao bi u priliku da uzme učešća u bilo kakvoj pustolovini, stvarnoj ili izmišljenoj. Mogao bi čak da bude biljka ili životinja, ako bude moguće uhvatiti i snimiti utiske čula ostalih živih bića. A po završetku «programa», stekao bi sećanje koje po živosti ne bi nimalo zaostajalo za bilo kojim iskustvom iz stvarnog života — zaista, ne bi se moglo razlučiti od same stvarnosti.

Mogućnosti su bile vrtoglave. Mnogi su takođe mislili da su užasavajuće i nadali su se da će to preduzetništvo doživeti krah. Ali u duši su znali da kada nauka jednom izjavi da je nešto moguće, nema načina da se utekne krajnjem ostvarenju…

Eto, to je bila Nova Atina i neki od njenih snova. Nadala se da će postati ono što je stara Atina mogla biti da je imala na raspolaganju mašine umesto robova i nauku umesto sujeverja. Ali još je bilo prerano reći da li će opit uspeti.

Džefri Gregson bio je ostrvljanin koga, za sada, nisu zanimali ni estetika ni nauka, dva glavna polja interesovanja njegovih roditelja. Ali svim srcem odobravao je zajednicu, iz čisto ličnih razloga. Oduševljavalo ga je more koje nikada nije bilo udaljenije od nekoliko kilometara. Najveći deo svog kratkog života proveo je duboko u kopnu i još se nije navikao na tu novinu — da je sa svih strana okružen vodom. Bio je dobar plivač i često bi odlazio na izlete biciklima sa ostalim mladim prijateljima, noseći peraja i masku; istraživali su plićake lagune. Džin to u početku nije baš mnogo radovalo, ali pošto je i sama nekoliko puta otišla na ronjenje, prestala je da se plaši mora i njegovih čudnih stvorenja i dopuštala je Džefriju da uživa koliko mu drago — pod uslovom da nikada ne ide na plivanje sam.

Još jedan član Gregsonovog domaćinstva koji je odobravao ovu promenu bila je Fej, prelepi zlatni prepeličar koji je, u stvari, pripadao Džordžu ali se retko odvajao od Džefrija. Njih dvoje bili su nerazdvojni: i danju i — ako Džin ne bi bila energična — noću. Samo kada bi Džefri otišao negde biciklom, Fej je ostajala kod kuće, ležeći ravnodušno ispred vrata i zureći niz put vlažnim, tužnim očima, sa njuškom na šapama. To je silno pogađalo Džordža koji je platio visoku cenu za Fej i njen pedigre. Izgleda da će morati da sačeka naredno pokolenje — kroz tri meseca — da dobije vlastitog psa. Džin je drugačije gledala na stvar. Volela je Fej, ali smatrala je da je jedan lovački pas po domaćinstvu sasvim dovoljan.

Samo još Dženifer En nije odlučila da li joj se dopada zajednica. To, međutim, nije bilo nimalo čudno, jer ona do sada nije videla ništa od sveta s druge strane plastičnih zidova svog dečjeg kreveta, a i uopšte je sumnjala da taj svet postoji.

Džordž Gregson nije često razmišljao o prošlosti: bio je suviše zaokupljen planovima za budućnost, odveć obuzet poslom i decom. Zaista se retko vraćao u mislima na ono veče u Africi pre mnogo godina, a nikada nije o tome razgovarao sa Džin. Tu temu su i jedno i drugo izbegavali i od onda nikada više nisu posetili Bojsove, uprkos njihovim stalnim pozivima. Javljali su se Rupertu nekoliko puta godišnje sa sve domišljatijim izvinjenima, ali kasnije je i on sam prestao da ih gnjavi. Na iznenađenje svih, njegov brak sa Maiom je, izgleda, cvetao.

Jedina posledica te večeri bila je da je Džin izgubila svaku želju da se dalje petlja u tajne na granici poznate nauke. Prostodušno i nekritičko čuđenje koje ju je privuklo Rupertu i njegovim opitima potpuno je nestalo. Možda joj više nikakav dokaz nije bio potreban: Džordž nije želeo da je pita. A možda joj je materinstvo odagnalo te stvari iz uma.