Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Džin i Džordž se zagledaše pomalo uznemireni.

„Hoćeš da kažeš — da si zamišljao da nešto čuješ?”

„Oh, ne gnjavi ga sada”, nestrpljivo reče Džin, pomalo odveć žurno. Ali Džordž je bio uporan.

„Hoću to da raščistim. Ispričaj mi šta se tačno dogodilo, Džefe.”

„Ovaj, nalazio sam se na obali, pored stare olupine, kada sam začuo glas.”

„Šta je rekao?”

„Ne mogu tačno da se setim, ali otprilike nešto kao «Džefri, trči na brdo što brže možeš. Ako ostaneš ovde, udavićeš se.» Siguran sam da me je nazvao Džefri, a ne Džefe. Što znači da to nije mogao biti niko koga znam.”

„Da li je to bio muški glas? I odakle je došao?”

„Kao da se nalazio odmah pored mene. I zvučao je kao muški…” Džef je oklevao trenutak, pa je Džordž stao da ga požuruje.

„Nastavi — zamisli da se ponovo nalaziš na obali i ispričaj nam tačno šta se dogodilo.”

„Ovaj, nije ličio ni na jedan glas koji sam ikada čuo. Mislim da je pripadao nekom veoma velikom čoveku.”

„Je li to bilo sve što je taj glas kazao?”

„Jeste — dok nisam počeo da se penjem uz brdo. A onda se dogodilo još nešto čudno. Znaš onu stazu koja vodi uz stenu?”

„Da.”

„Trčao sam uz nju, jer to je najbrži put. Tada sam već znao šta se događa, jer sam video veliki talas kako se približava. Stvarao je i strašnu buku. A onda mi se na putu isprečila jedna ogromna stena. Ranije je tamo nije bilo, a nisam mogao da prođem pored nje.”

„Mora da ju je potres tu doneo”, reče Džordž.

„Šššš! Nastavi, Džefe.”

„Nisam znao šta da radim, a već sam čuo talas kako se približava. A onda je onaj glas kazao: «Zatvori oči, Džefri, i stavi šaku ispred lica.» To mi se učinilo smešno, ali sam poslušao. A onda je sinuo veliki blesak — mogao sam da ga osetim po celom telu — i kada sam otvorio oči, stene više nije bilo.”

„Nije je bilo?”

„Tako je — jednostavno je nije bilo. Ponovo sam potrčao i umalo nisam oprljio stopala, jer je staza bila strašno vrela. Voda je cvrčala kada je prelazila preko nje, ali više nije mogla da me dohvati — već sam se bio popeo dovoljno visoko uz stenu. I to je sve. Ponovo sam sišao kada više nije bilo talasa. Onda sam otkrio da mi nema bicikla i da je put koji vodi kući razrušen.”

„Ne brini zbog bicikla, mili”, reče Džin, zahvalno stežući sina. „Nabavićemo ti drugi. Jedino je važno da si ti bezbedan. Nećemo još brinuti i o tome kako se to dogodilo.”

To, razume se, nije bilo tačno, jer je rasprava počela čim su izišli iz dečje sobe. Nikakvu odluku nisu doneli, ali je taj razgovor imao dve posledice. Džin je narednog dana, ne rekavši ništa mužu, odvela sinčića do dečjeg psihijatra u zajednici. Ovaj je pažljivo saslušao Džefa koji mu je ponovio svoju priču, nimalo se ne zbunivši u novoj sredini. A onda je doktor, dok je njegov pacijent, koji ništa nije sumnjao, odbijao jednu igračku za drugom u susednoj prostoriji, pokušao da razuveri Džin.

„Nema ničeg što bi ukazivalo na ma kakvu mentalnu abnormalnost. Ne smete zaboraviti da je doživeo nešto užasno i da je iz tog iskustva isplivao začuđujuće dobro. Ima veoma bujnu maštu i verovatno veruje u vlastitu priču. Zato je jednostavno prihvatite i nemojte brinuti, osim u slučaju da se jave neki naknadni simptomi. Tada me odmah izvestite.”

Te večeri, Džin je saopštila presudu svom mužu. Nadala se da će mu vidno laknuti, ali ništa slično se nije dogodilo i ona je takvo ponašanje pripisala brizi zbog štete pričinjene njegovom voljenom pozorištu. Samo je progunđao: „Baš lepo”, i nastavio da čita najnoviji broj časopisa Pozornica i studio. Činilo se da ga cela ta stvar uopšte više ne zanima, što je Džin i te kako naljutilo.

Međutim, tri nedelje kasnije, prvog dana pošto je nasip ponovo otvoren u saobraćaj, Džordž se na svom biciklu uputio odlučno ka Sparti. Obala je još bila sva posuta pokidanim koralima, a na jednom mestu je i sam greben bio rascepljen. Džordž se zapitao koliko će vremena biti potrebno mnoštvu strpljivih polipa da poprave štetu.

Samo je jedna staza vodila uz liticu i pošto je povratio dah Džordž poče da se penje njome. Malo osušene morske trave, zarobljene među stenjem, označavalo je granicu do koje se voda popela.

Džordž je dugo stajao na tom usamljenom potezu, zureći u komad istopljene stene pod svojim nogama. Pokušao je da ubedi sebe da je to neki hir odavno mrtvog vulkana, ali ubrzo je napustio taj vid samoobmane. U umu se vratio u onu noć, pre mnogo godina, kada su on i Džin pristali na šašavi opit Ruperta Bojsa. Niko, zapravo, nije shvatio šta se tada zbilo i Džordž je osećao da su ta dva čudna događaja bila na neki nerazumljiv način povezana. Prvo Džin, a sada i njen sin. Nije znao da li bi trebalo da mu bude drago, ili da se plaši — tek, u srcu je izgovorio nemu molitvu:

„Hvala ti, Karelene, za sve što su tvoji ljudi učinili za Džefa. Ali voleo bih da znam zašto su to učinili.”

Polako se vratio na obalu; krupni, beli galebovi proletali su oko njega, ljuti što nije doneo hrane da im baca dok kruže nebom.

Karelenov zahtev, mada su ga mogli očekivati u svakom trenutku još od osnivanja zajednice, odjeknuo je poput bombe. Predstavljao je krizu u poslovima Atine, čega su svi bili i te kako svesni, a niko nije umeo da kaže hoće li cela stvar izići na dobro ili zlo.

Do sada je zajednica išla svojim putem bez ikakvog uplitanja Vrhovnika. Ostavili su je potpuno na miru, kao što su prenebregavali i većinu ostalih ljudskih delatnosti koje nisu bile razorne niti su vređale njihove kodove ponašanja. Da li bi se ciljevi zajednice mogli nazvati rušilačkim — nije bilo izvesno. Bili su apolitični, ali su predstavljali poziv na intelektualnu i umetničku nezavisnost. A ko zna šta je iz toga moglo proisteči? Možda su Vrhovnici mogli jasnije da predvide budućnost Atine od njenih osnivača — i možda im se ona nije sviđala.

Razume se, ako je Karelen želeo da pošalje posmatrača, inspektora, ili kako god ga zvali, tu se ništa nije moglo. Pre dvadeset godina Vrhovnici su objavili da su isključili iz upotrebe svoje uređaje za nadzor i da čovečanstvo može smatrati da ga niko više ne uhodi. Međutim, činjenica da su takvi uređaji i dalje postojali značila je da se ništa ne može sakriti od Vrhovnika ako su oni nešto baš želeli da vide.

Bilo je na ostrvu i onih koji su pozdravili ovu posetu, videvši u njoj priliku da razreše jedan od manjih problema psihologije Vrhovnika — njihov stav prema umetnosti. Da li su je smatrali detinjastim zastranjenjem ljudske rase? Da li su i sami razvili neki oblik umetnosti? U tom slučaju, da li je svrha ove posete bila čisto estetičke prirode, ili je Karelen imao na umu manje prostodušne pobude?

O svemu tome se u nedogled raspravljalo tokom priprema. Ništa nisu znali o Vrhovniku koji je trebalo da dođe u posetu, ali pretpostavljali su da je u stanju da apsorbuje kulturu u neograničenim količinama. Bar će pokušati da izvedu taj opit, pri čemu će skupina vrlo oštroumnih posmatrača sa zanimanjem pratiti reakcije žrtve.

Trenutni predsedavajući veća bio je filozof Čarls Jan Sen, ironičan, ali u osnovi veseo čovek koji još nije napunio šezdesetu, što znači da je i dalje bio u cvetu mladosti. Platon bi sa odobravanjem gledao na njega, jer je predstavljao primer filozofa-državnika, iako se Sen nije baš u svemu slagao sa Platonom, koga je optuživao da je u velikoj meri pogrešno tumačio Sokrata. On je bio jedan od ostrvljana koji su odlučili da ovu posetu iskoriste na najbolji mogući način, ako ni zbog čega drugog ono stoga da pokaže Vrhovnicima kako u ljudima i dalje postoji dosta preduzimljivosti i da još nisu, kako se izrazio, «potpuno ukroćeni».