Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Razume se, ostatak kuće još je delovao krajnje ogoljeno i sirovo. Oni su bili prvi stanari i proći će izvesno vreme pre nego što ova aseptički nova kuća bude pretvorena u topao, ljudski dom. Nema sumnje da će deca poslužiti kao odlični katalizatori tog procesa. Već je postojala (mada Džin to još nije znala) nesrećna žrtva Džefrijevog vršenja opita u kupatilu, koja je pala kao posledica dečakove neupućenosti u osnovnu razliku između slatke i slane vode.

Džin priđe prozoru na kome još nije bilo zavesa i obuhvati pogledom koloniju. Mesto je izgledalo prelepo, u to nije bilo sumnje. Kuća se nalazila na zapadnoj padini niskog brda koje je dominiralo, jer nije imalo konkurenciju, ostrvom Atina. Udaljen dva kilometra na sever, video se nasip — tanka ivica noža što je razdvajala vodu — koji je vodio na Spartu. To stenovito ostrvo, sa svojom nasađenom vulkanskom kupom, predstavljalo je suštu suprotnost ovom spokojnom mestu, tako da ju je ponekad plašilo. Pitala se kako li su naučnici mogli biti u toj meri sigurni da se neće nikada više probuditi i sve ih potopiti.

Pogled joj privuče jedna teturava prilika koja je dolazila uz padinu, brižno se držeći hlada palmi i ne hajući za pravilo da i bicikl treba voziti putem. Džordž se vraćao sa svoje prve konferencije. Bilo je krajnje vreme da prestane sa sanjarenjem i počne da sređuje kuću.

Metalni udar najavio je prispeće Džordžovog bicikla. Džin se pitala koliko će im biti potrebno da nauče da ga voze. Ovo je bio još jedan neočekivani vid života na ostrvu. Bio je zabranjen pristup privatnim kolima, a i bila su nepotrebna, jer je najveća udaljenost u pravoj liniji iznosila manje od petnaest kilometara. Postojala su razna vozila, ali ona su bila vlasništvo zajednice — kamioni, ambulantna i vatrogasna kola — i svima je bila ograničena brzina na pedeset kilometara na čas, osim u izuzetnim slučajevima. Posledica toga bila je da su se stanovnici Atine nalazili u dobroj fizičkoj kondiciji, na ulicama nije vladala gužva — i nije bilo saobraćajnih udesa.

Džordž odsutno poljubi ženu i sruči se sa uzdahom olakšanja na najbližu stolicu.

„Auh!” izusti on, brišući čelo.”Svi odreda su me prestigli na uzbrdici, pa pretpostavljam da se ljudi ipak naviknu na to. Mislim da sam već izgubio deset kilograma.”

„Kakav ti je bio dan?” upita Džin kao svaka dobra supruga. Nadala se da Džordž neće biti suviše iscrpljen i da će moći da joj pomogne oko raspakivanja.

„Veoma podsticajan. Razume se, ne mogu da se setim polovine ljudi koje sam sreo, ali svi su delovali veoma prijatno. A i pozorište je baš onakvo kakvo sam se nadao da će biti. Naredne nedelje počinjeno rad na Šoovom Povratku Metuzelemu. Samo ću ja biti zadužen za dekor i scenu. Biće to prava promena, jer mi neće desetak ljudi govoriti šta ne mogu da uradim. Da, mislim da će nam se dopasti ovde.”

„Uprkos biciklima?”

Džordž sakupi dovoljno snage da se osmehne.

„Da”, reče on. „Kroz nekoliko nedelja, neću ni primećivati ovo naše brdašce.”

On, u stvari, nije u to verovao — ali pokazalo se da je to bila sušta istina. Međutim, prošao je još jedan mesec, pre nego što je Džin prestala da čezne za kolima i otkrila šta sve čovek može da uradi kada ima sopstvenu kuhinju.

Nova Atina nije nastala prirodno i spontano poput grada čije je ime nosila. Sve u vezi sa kolonijom bilo je sračunato i predstavljalo je ishod višegodišnjeg proučavanja skupine krajnje izuzetnih ljudi. Počelo je kao otvorena zavera protiv Vrhovnika, prećutan izazov njihovoj politici, ako ne i njihovoj moći. U početku su sponzori kolonije bili više nego ubeđeni da će ih Karelen glatko osujetiti, ali Nadzornik ništa nije preduzeo — baš ništa. To nije delovalo u onoj meri ohrabrujuće kao što se moglo očekivati. Karelen je imao dovoljno vremena: možda je pripremao odloženi protivnapad. Ili je bio sasvim siguran da će projekat pretrpeti neuspeh, tako da nije smatrao za potrebno da bilo šta preduzima protiv njega.

Većina ljudi predviđala je da će kolonija pretrpeti neuspeh. Ali još u prošlosti, mnogo pre no što je postojalo bilo kakvo znanje o društvenoj dinamici, bilo je mnogo zajednica odanih određenim religijama ili filozofskim svrhama. Istina, stopa njihove smrtnosti bila je visoka, ali neke su preživele. A temelji Nove Atine bili su onoliko bezbedni koliko ih je moderna nauka mogla takvima učiniti.

Postojalo je mnoštvo razloga što su izabrali baš ostrvo. Psihološki nije bio na poslednjem mestu. U veku sveopšteg vazdušnog prevoza, okean kao fizička prepreka nije imao nikakav značaj, ali je i dalje stvarao privid izdvojenosti. Štaviše, ograničena oblast kopna onemogućavala je da u zajednici živi suviše ljudi. Maksimalan broj bio je sto hiljada stanovnika. Ako bi ih bilo više, izgubile bi se prednosti svojstvene jednoj maloj, kompaktnoj zajednici. Jedan od nauma osnivača bio je da svaki član Nove Atine poznaje sve ostale stanovnike koji imaju iste interese kao i on — kao i jedan do dva odsto preostalog stanovništva.

Čovek koji je bio pokretačka sila Nove Atine bio je Jevrejin. I poput Mojsija, nije doživeo da uđe u svoju obećanu zemlju, jer je zajednica osnovana tri godine po njegovoj smrti.

Bio je rođen u Izraelu, poslednoj nezavisnoj naciji koja je osnovana — i, stoga, onoj koja je najkraće poživela. Kraj nacionalne suverenosti tamo se možda osećao mnogo jače nego bilo gde drugde, jer teško je izgubiti san koji si tek ostvario posle mnogo vekova borbe.

Ben Solomon nije bio fanatik, ali sećanja na vlastito detinjstvo mora da su u velikoj meri odredila filozofiju koju je naumio da pretvori u praksu. Jedva se sećao kakav je svet bio pre prispeća Vrhovnika i nije želeo da se vraća na to. Kao malo koji pametan i dobronameran čovek, umeo je da ceni sve što je Karelen učinio za ljudsku rasu, ali je ipak bio nesrećan zbog Nadzornikovih krajnjih planova. Zar je moguće, ponekad se pitao, da Vrhovnici, i pored sve svoje ogromne inteligencije, nisu, u stvari, razumeli čovečanstvo i da su bili na putu da naprave užasnu grešku iz najboljih namera? Pretpostavimo da su u svojoj altruističkoj strasti prema pravdi i redu odlučili da preinače svet, ali nisu shvatili da time uništavaju čovekovu dušu?

Propadanje jedva da je počelo, pa ipak prve simptome trulenja nije bilo teško otkriti. Solomon nije bio umetnik, ali je veoma cenio umetnost i znao je da se njegovo doba ne može meriti sa dostignućima prethodnih vekova ni u jednoj umetničkoj oblasti. Možda će se stvari vremenom srediti, kada oslabi šok izazvan susretom sa civilizacijom Vrhovnika. Ali to može i da se ne desi, a mudar čovek treba da se obezbedi.

To obezbeđenje predstavljala je Nova Atina. Za njeno osnivanje bilo je potrebno da prođe dvadeset godina i da se utroši nekoliko milijardi decimalnih funti — što je predstavljalo neznatnu sumu kada se uzme u obzir celokupno svetsko bogatstvo. Prvih petnaest godina ništa se nije dogodilo; sve se desilo tokom poslednjih pet.

Solomonov zadatak bio bi neostvarljiv da nije uspeo da ubedi šačicu najpoznatijih umetnika na svetu da mu je plan dobar. Saosećali su s njim, jer je to godilo njihovom egu, a ne zato što je bilo značajno za rasu. Ali kada su jednom ubedili svet, on je počeo da ih sluša i da im pruža kako moralnu tako i materijalnu podršku. Iza tog spektakularnog pročelja poletne nadarenosti, pravi arhitekti kolonije ostvarivali su svoje planove.

Društvo se sastoji od ljudskih bića, jedinki, čije je pojedinačno ponašanje nepredvidljivo. Ali ako se uzme u obzir dovoljno osnovnih jedinica, onda počninju da se pomaljaju određena pravila — kao što su to još davno otkrila osiguravajuća društva. Niko ne može reći koji će pojedinci umreti u datom trenutku — ali ukupan broj smrti može se predvideti sa velikom tačnošću.