Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Sve više i više žalim te ljude.”

Džordž Gregson bi se sigurno složio sa inspektorovom ocenom da se Džef uobičajeno ponaša. Došlo je do samo onog jednog zbunjujućeg slučaja, zapanjujućeg poput groma iz vedra neba. I posle toga — ništa.

Džef je bio pun energije i veoma znatiželjan kao i svaki drugi sedmogodišnjak. Bio je inteligentan — kada bi se potrudio — ali nije mu pretila opasnost da postane genije. Ponekad bi Džin pomislila kako se savršeno uklapa u klasičan opis dečaka njegovog uzrasta: «buka okružena prljavštinom». Što se tiče prljavštine, tu čoveku nije mogao uvek da bude siguran, jer morala je dosta dugo da se gomila da bi se mogla primetiti na Džefovom preplanulom telu.

Naizmenično je umeo da bude ljubak ili mrzovoljan, povučen ili uzavreo. Nije pokazivao da više voli jednog ili drugog roditelja, a dolazak sestrice nije kod njega izazvao nikakve znake ljubomore. Medicinski karton bio mu je potpuno prazan; nikada nije bio nijedan dan bolestan u životu. Ali u ovo vreme i u ovakvoj klimi, to nije bilo nimalo neuobičajeno.

Za razliku od nekih drugih dečaka, Džefu otac nije ubrzo dosadio i nije ga ostavljao kada god je mogao da bi se družio sa svojim vršnjacima. Bilo je očigledno da je nasledio Džordžovu umetničku nadarenost i gotovo čim je prohodao postao je redovni posetilac iza scene pozorišta zajednice. I zaista, pozorište ga je usvojilo kao nezvaničnu maskotu i već se veoma izvežbao u predavanju buketa velikanima pozornice i ekrana koji bi im dolazili u posetu.

Da, Džef je bio sasvim običan dečak. Džordž je ubeđivao sebe u to dok su šetali ili jahali po prilično ograničenom prostoru Ostrva. Razgovarali su isto onako kako su to činili sinovi i očevi od pamtiveka — osim što se u ovom dobu moglo o mnogo više stvari razgovarati. Iako Džef nikada nije napuštao ostrvo, mogao je da vidi sve što je želeo u velikom svetu koji ga je okruživao pomoću sveprisutnih očiju televizijskih kamera. Osećao je, poput svih kolonista, blagi prezir prema ostatku čovečanstva. Kolonisti su bili elita, prethodnica napretka. Oni će povesti čovečanstvo ka visinama koje su Vrhovnioci dosegli — a možda i dalje. Ne sutra, razume se, ali jednoga dana…

Nisu uopšte bili svesni da će taj dan čak suviše brzo doći.

Snovi su počeli šest nedelja kasnije.

U tami suptropske noći, Džordž Gregson polako je plivao naviše ka svesnom stanju. Nije znao šta ga je to probudilo i na trenutak je ostao da leži u zbunjujućoj omami. Zatim je shvatio da je sam. Džin je ustala i nečujno otišla do dečje sobe. Nešto je tiho govorila Džefu, suviše tiho da bi joj mogao razabrati reči.

Džordž je ustao iz kreveta i otišao da joj se pridruži. Malecka je dosta često bila uzrok takvih noćnih izleta, ali on je u tim prilikama i pored buke mirno nastavljao da spava. Ovo je bilo nešto sasvim drugačije i on se zapitao šta li je to uznemirilo Džin.

Jedina svetlost u dečjoj sobi dopirala je sa fluorescentnih šara na zidu. Pri njihovom slabom sjaju, Džordž je uspeo da razabere Džin kako sedi pored Džefovog kreveta. Okrenula se kada je on ušao i prošaputala: „Nemoj uznemiriti Malecku.”

„Šta je bilo?”

„Osetila sam da sam potrebna Džefu i to me je probudilo.”

Doslovna jednostavnost tog iskaza izazva kod Džordža osećanje zle slutnje. „Osetila sam da sam potrebna Džefu.” Kako si osetila? — zapitao se. Ali je glasno samo rekao:

„Da li je nešto ružno sanjao?”

„Nisam sigurna”, odvrati Džin, „izgleda da je sada sasvim dobro. Ali bio je uplašen kada sam ušla.”

„Nisam bio uplašen, mama”, začu se piskutav, ozlojeđen glas. „Ali to mesto bilo je tako čudno.”

„Kakvo mesto?” upita Džordž. „Ispričaj mi sve o njemu.”

„Planine”, pospano reče Džef. „Bile su tako visoke i na njima nije bilo snega, kao na planinama koje sam video. Neke od njih su gorele.”

„Misliš na — vulkane?”

„Ne. Cele su gorele, čudnim, plavim plamenovima. I dok sam gledao, izišlo je sunce.”

„Nastavi — zašto si stao?”

Džef uputi ocu zbunjeni pogled.

„To je druga stvar koju ne razumem, tata. Tako je brzo izišlo i bilo je suviše veliko. I — nije bilo prave boje. Bilo je tako lepo plavo.”

Nastupila je duga tišina koja je ledila srce. A onda Džord upita: „Je li to sve?”

„Jeste. Počeo sam da se osećam pomalo usamljeno, a onda je ušla mama i probudila me.”

Džordž promrsi jednom šakom neurednu kosu svoga sina, dok je drugom stezao oko sebe kućnu haljinu. Odjednom mu je bilo strašno hladno i osećao se veoma mali. Ali čak ni nagoveštaj svega toga nije se mogao uočiti u njegovom glasu kada se obratio Džefu.

„To je samo ludi san: suviše si jeo za večeru. Jednostavno ga zaboravi i nastavi da spavaš; dobar si ti dečak.”

„Dobro, tata”, odvrati Džef. Zastao je na trenutak, a zatim zamišljeno dodao: „Mislim da ću pokušati da ponovo odem tamo.”

„Plavo sunce?” upita Karelen, svega nekoliko časova kasnije. „Identifikacija ne bi trebalo da predstavlja problem.”

„Da”, odvrati Rašaverak. „Nema sumnje da je u pitanju Alfanidon Dva. Sumpurne Planine potvrđuju tu činjenicu. Zanimljiva je i iskrivljenost vremenske skale. Ta planeta se okreće prilično sporo, što znači da je on morao sagledati mnogo časova za nekoliko minuta.”

„To je sve što možete da otkrijete?”

„Da, bez otvorenog ispitivaja deteta.”

„Ne usuđujemo se to da uradimo. Događaji moraju teći svojim prirodnim tokom bez našeg mešanja. Kada nam se njegovi roditelji obrate — možda ćemo onda moći da ga ispitamo.”

„Možda nikada neće doći kod nas. A ako i dođu, može biti prekasno.”

„Bojim se da tu nema pomoći. Ne smemo nikada zaboraviti ovu činjenicu — da naša znatiželja u tim slučajevima uopšte nije bitna. Nije čak važnija ni od sreće čovečanstva.”

On ispruži ruku da prekine vezu.

„Nastavite sa nadzorom, razume se, i redovno me izveštavajte o ishodima. Ali nemojte se ni na koji način mešati.”

U budnom stanju, Džef je i dalje izgledao potpuno isto. Bar je na tome, mislio je Džordž, trebalo da budu zahvalni. Međutim, strah mu je sve više ispunjavao srce.

Za Džefa je to bila samo igra koja još nije počela da ga plaši. San je bio samo san, bez obzira na to koliko izgledao čudan. Nije se više osećao usamljen u svetovima koje je san otvarao pred njim. Jedino je te prve noći njegov um pozvao Džin preko ko zna kakvih neznanih bezdana što su ih razdvajali. Sada je odlazio sam i bez straha u novu vaseljenu što se otvarala pred njim.

Ujutro bi ga ispitivali i on bi im ispričao sve čega bi uspeo da se seti. Ponekad je zamuckivao i nije uspevao da opiše prizore koji su ne samo sasvim prevazilazili njegovo iskustvo, već su nadmašali i ljudsku maštu. Podsticali bi ga novim rečima, pokazivali slike i boje da mu osveže sećanje, a zatim stvarali na osnovu njegovih odgovora kakvu-takvu predstavu. Često nisu mogli ništa da zaključe na osnovu dobijenog ishoda, iako se činilo da su u Džefovom vlastitom umu njegovi svetovi iz mašte bili savršeno jasni i oštri. On jednostavno nije bio u stanju da ih opiše svojim roditeljima. Ipak neki su bili dovoljno jasni…

Svemir — bez planeta, bez ičega unaokolo, bez sveta pod nogama. Samo zvezde u somotskoj noći, a naspram njih postavljeno veliko, crveno sunce koje je kucalo poput srca. Ogromno i nežno u jednom trenutku, polako bi počelo da se smanjuje, istovremeno postajući sve sjajnije kao da je nova količina goriva bila ubrizgana u njegovu unutrašnju vatru. Onda bi krenulo spektrom naviše i zaustavilo se na ivici žute, posle čega se ciklus ponavljao, zvezda bi se širila i hladila, ponovo postavši nazubljen, plameno-crveni oblak…