Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Ništa u Atini se nije radilo bez prigodnog odbora, tog krajnjeg jemstva demokratskog metoda. Zaista, neko je jednom opisao ovu zajednicu kao sistem međusobno prepletenih odbora. Ali taj sistem je delovao zahvaljujući strpljivim analizama socijalnih psihologa koji su bili pravi osnivači Atine. Pošto zajednica nije bila suviše velika, svi u njoj mogli su uzeti učešća u upravljanju i mogli su biti građani u najtačnijem smislu te reči.

Bilo je gotovo neizbežno da Džordž, kao jedan od vodećih članova umetničke hijerarhije, bude u odboru za doček. Ali on se dvostruko obezbedio tako što je povukao nekoliko veza. Ako su Vrhovnici želeli da proučavaju zajednicu, Džordž je isto tako želeo da proučava njih. Džin nije bila baš srećna zbog toga. Još od one večeri kod Bojsovih, osećala je neodređenu odbojnost prema Vrhovnicima, mada nije bila u stanju da navede nikakav razlog za to. Jednostavno, nije želela da ima nikakve veze sa njima i za nju se jedna od glavnih privlačnosti ostrva sastojala u nadi da će tu steći nezavisnost. Sada se plašila da bi ta nezavisnost mogla biti ugrožena.

Vrhovnik je stigao bez ikakve pompe, u običnoj letelici koju je napravio čovek, razočaravši one koji su se nadali nečem spektakularnijem. To je mogao biti i Karelen lično, jer niko nikada nije bio u stanju da sa makar malom sigurnošću razlikuje jednog Vrhovnika od drugog. Kao da su svi bili napravljeni po uzoru na isti kalup. Možda i jesu, zahvaljujući nekom nepoznatom biološkom procesu.

Posle prvog dana, ostrvljani su gotovo prestali da obraćaju pažnju na službena kola u kojima je posetilac vršio obilaske. Njegovo ime bilo je Tantalteresko, što se pokazalo nezgodnim za opštu upotrebu, tako da je uskoro bio prekršten u «inspektora». Taj naziv i te kako mu je pristajao, jer su mu znatiželja i apetit prema statistici bili nezajažljivi.

Čarls Jan Sen bio je prilično iscrpljen kada je, dosta posle ponoći, otpratio inspektora nazad do letelice koja mu je služila kao baza. On će tamo, izvan svake sumnje, nastaviti da radi preko cele noći, dok su se njegovi ljudski domaćini prepuštali nemoći sna.

Gospođa Sen nestrpljivo je pozdravila muža pri povratku. Bili su odani jedno drugome, uprkos njegovoj navici da je zadirkuje i naziva Ksanitpom pred gostima. Još odavno mu je pripretila da će mu uzvratiti na odgovarajući način tako što će mu spraviti čašu otrova, ali srećom ovakvi biljni napici nisu bili toliko u upotrebi u novoj Atini kao u staroj.

„Je li dan bio uspešan?” upita ona kada joj je muž prionuo na zakasneli obrok.

„Mislim da jeste — ali nikada ne možeš biti siguran šta se zbiva u tim izvanrednim umovima. Nema sumnje da je bio zainteresovan — čak se i pohvalno izražavao. Uzgred budi rečeno, izvinio sam se što ga nisam pozvao ovamo. Rekao je da sasvim razume i da nema ni najmanju želju da lupa glavom u tavanicu.”

„Šta si mu sve danas pokazao?”

„Proizvodne vidove zajednice, što njemu nije bila onoliko dosadno kao meni. Postavio je sva moguća pitanja o proizvodnji, kako uravnotežujemo budžet, kakva su nam rudna bogatstva, koliko iznosi stopa priraštaja, kako dolazimo do hrane, i tako dalje. Srećom, sa mnom je bio sekretar Harison, a on se valjano pripremio; imao je u glavi sve godišnje izveštaje od osnivanja zajednice. Trebalo je da ih čuješ kako izmenjuju statističke podatke. Inspektor je pozajmio knjige i spreman sam da se kladim da će sutra kada se sretnemo biti u stanju da nam navede svaku brojku koju poželimo. Za mene je ta vrsta mentalnog šepurenja zastrašujuće depresivna.”

Zevnuo je i nezainteresovano nastavio da jede sitne zalogaje.

„Sutra bi trebalo da bude zanimljivije. Obići ćemo škole i Akademiju. Tada ću za promenu ja postaviti njemu neka pitanja. Zanimalo bi me da saznam kako Vrhovnici odgajaju svoju decu — pod pretpostavkom, razume se, da ih imaju.”

Na to pitanje Čarls Sen nikada neće dobiti odgovor, ali što se tiče nekih drugih stvari, inspektor je bio neverovatno pričljiv. Neugodna pitanja izbegavao je na način koji je bio veoma poučan, a onda bi, sasvim neočekivano, postajao krajnje poverljiv.

Prvi put su zaista prisno razgovarali vozeći se iz škole koja je predstavljala ponos zajednice. „Velika je odgovornost”, primetio je dr Sen, „obučavati te mlade umove za budućnost. Srećom, ljudska bića su veoma otporna: odgoj bi morao biti veoma loš da bi izazvao trajnu štetu. Čak i ako nam naumi nisu ispravni, naše male žrtve verovatno će se oporaviti. Kao što ste videli, izgledaju savršeno srećni.” Na trenutak je zastao, a zatim vragolasto pogledao svog putnika koji se nadnosio nad njim. Inspektor je od glave do pete bio odeven u neku reflektujuću srebrnu tkaninu, tako da ni inč njegovog tela nije bio izložen jarkom suncu. Dr Sen je bio svestan krupnih očiju iza tamnih naočara, koje su ga bezosećajno posmatrale — ili sa osećanjima koja on nikada neće biti u stanju da razume. „Pretpostavljam da je naš problem u odgajanju dece veoma sličan problemu s kojim ste se vi suočili kada ste upoznali ljudsku rasu. Slažete li se?”

„U izvesnom smislu”, priznade ozbiljno Vrhovnik. „U drugom, pak, mogla bi se pronaći neka bolja analogija u istorijatu vaših kolonijalnih sila. Rimsko i britansko carstvo su nas, upravo zbog toga, oduvek veoma zanimali. Naročito je poučan slučaj Indije. Glavna razlika između nas i Britanaca u Indiji jeste ta što oni nisu imali stvarni povod da tamo odu — nikakav svesni cilj, ako se izuzmu oni ništavni i privremeni kao što su trgovina ili neprijateljstvo prema ostalim evropskim silama. Zadobili su carstvo sa kojim nisu znali šta će i nisu, u stvari, bili srećni dok ga se nisu ponovo otarasili.”

„A hoćete li se vi”, upita dr Sen, ne mogavši da se uzdrži, „otarasiti svoga carstva kada za to dođe vreme?”

„Bez imalo oklevanja”, odvrati inspektor.

Dr Sen nije dalje navaljivao. Otvorenost odgovora nije bila laskava; osim toga, upravo su stigli do Akademije, gde su ih čekali okupljeni pedagozi u nadi da će ukrstiti svoje umove sa jednim pravim, živim Vrhovnikom.

„Kao što je naš uvaženi kolega već rekao”, poče profesor Čens, dekan univerziteta u Novoj Atini, „naš glavni naum jeste da omogućimo umovima naših ljudi da sve vreme budu pripravni i da shvate kolike su im mogućnosti. Bojim se da je izvan ovog ostrva” — njegov pokret ruke istovremeno je označavao ostatak Zemljine kugle i govorio da ga on odbacuje — „ljudska rasa izgubila inicijativu. Uživa u miru, u blagostanju — ali ostala je bez obzorja.”

„Dok ovde, razume se…” glatko mu je upao u reč Vrhovnik.

Profesor Čens, koji ne samo što nije imao smisla za humor, nego je i jedva bio svestan ove činjenice, sumnjičavo odmeri svog posetioca.

„Mi koji ovde živimo”, nastavi on, „ne patimo od drevne zablude da je dokolica rđava. Ali ni ne smatramo da je dovoljno biti pasivni primalac zabave.

Svi na ovom ostrvu imaju ambiciju koja se može lako izraziti u dve reči. Da učine nešto, koliko god to bilo malo, bolje od bilo kog drugog. Razume se, to je ideal koji nismo svi u stanju da dostignemo. Ali u ovom modernom svetu velika je stvar uopšte imati neki ideal. Da li će se on, pak, dostići — mnogo je manje važno.”

Inspektor, izgleda, nije imao nameru da ovo prokomentariše. Odbacio je zaštitnu odeću, ali je čak i pri prigušenoj svetlosti u zbornici nosio tamne naočari. Dekan se pitao da li su mu one psihološki bile potrebne, ili su predstavljale samo kamuflažu. Jedno je bilo sigurno: potpuno su onemogućavale već ionako težak zadatak čitanja Vrhovnikovih misli. Međutim, on izgleda nije imao nameru da se pobuni protiv pomalo izazivačkih tvrdnji koje su mu sasute u lice ili protiv kritike upućene na račun politike koju je njegova rasa sprovodila prema Zemlji.