Arthur Clarke - Kraj detinjstva

(„Tipična pulsirajuća promenljiva”, žurno primeti Rašaverak. „Viđena, takođe, pod ogromnim vremenskim ubrzanjem. Ne mogu sasvim tačno da je prepoznam, ali najbliža zvezda koja odgovara opisu jeste Ramsandron 9. Ili bi to mogao biti Faranidon 12.”

„Koja god da je”, odvrati Karelen, „on se sve više udaljava od doma.”

„Tako je”, reče Rašaverak…)

To je mogla biti Zemlja. Belo sunce stajalo je na plavom nebu prošaranom oblacima, koji su bežali pred olujom. Jedno brdo blago se spuštalo do okeana koji je užasni vetar pretvarao u zavesu od kapljica. Pa ipak, ništa se nije kretalo: prizor je bio zaleđen kao da je uhvaćen u trenutku seva munje. A daleko, daleko na obzorju nalazilo se nešto što nije poticalo sa Zemlje — niz magličastih stubova, koji su se postepeno stanjivali, izvijajući se iz mora i gubeći se među oblacima. Bili su raspoređeni savršenom preciznošću duž oboda planete — suviše ogromni da bi bili veštački, a opet u suviše pravilnim razmacima da bi bili prirodni.

(„Sideneus 4 i Stubovi Zore”, reče Rašaverak; u glasu mu se osećalo strahopoštovanje. „Stigao je do središta Vaseljene.”

„A jedva da je otpočeo svoje putovanje”, odvrati Karelen.)

Ta planeta bila je potpuno ravna. Ogromna gravitacija odavno je spljoštila planine iz njene vatrene mladosti — planine čiji najmoćniji vrhovi nikada nisu dosegli više od nekoliko metara. Pa ipak, i ovde je postojao život, jer je površina bila prekrivena geometrijskim ustrojstvima koja su puzala, kretala se i menjala boju. Bio je to dvodimenzioni svet, naseljen bićima koja nisu mogla biti deblja od delića centimetra.

A na nebu se nalazilo sunce kakvo nijedan uživalac opijuma nije mogao da zamisli ni u svojim najluđim snovima. Suviše toplo da bi bilo belo, predstavljalo je uvelog duha na granicama ultraljubičaste, koji je svoje planete zasipao zračenjima što bi istog časa oterala u smrt sve zemaljske oblike života. Milionima kilometara unaokolo pružali su se veliki velovi gasa i prašine u bezbroj fluorescentnih boja, dok su ih razdirale ultraljubičaste eksplozije. Bilo je to sunce spram koga bi Zemljina bleda matična zvezda delovalo slabašno poput svica u podne.

(„Heksaneraks 2! Nema druge mogućnosti u poznatom svemiru”, reče Rašaverak.” Samo je šačica naših brodova ikada stigla do njega — ali nikada nisu rizikovali da se spuste, jer ko bi pomislio da na jednoj takvoj planeti može postojati život?”

„Izgleda”, reče Karelen, „da vi, naučnici, niste bili onoliko temeljiti koliko ste mislili da jeste. Ako su ta — ustrojstva — inteligentna, problem komunikacije može biti zanimljiv. Pitam se da li uopšte znaju za treću dimenziju?”)

Bio je to svet koji nikada neće upoznati značenje noći i dana, godina ili godišnjih doba. Šest obojenih sunaca delilo je njegovo nebo, tako da je samo dolazilo do promene svetlosti, ali se nikada nije spuštala tama. Usled sudaranja i navlačenja suprotnih gravitacionih polja, planeta je putovala duž petlji i krivina svoje nezamislivo složene orbite, nikada ne prošavši istom stazom dva puta. Svaki trenutak bio je jedinstven: razmeštaj koji trenutno zauzima šest sunaca na nebesima neće se ponoviti s ove strane večnosti.

Ali čak je i ovde bilo života. Mada je planeta mogla biti spržena središnjim vatrama u jednom dobu, odnosno zaleđena u spoljašnjim prostranstvima u drugom, ona je ipak bila dom inteligencije. Veliki, mnogofacetni kristali stajali su grupisani u zamršenim geometrijskim ustrojstvima, nepokretnim u oblastima hladnoće, ali rastući polako duž mineralskih žila kada je na svetu ponovo bilo toplo. Nije važno da li će im biti potrebno hiljadu godina da završe neku misao. Vaseljena je još bila mlada i nepregledno vreme prostiralo se pred njima…

(„Istražio sam sve naše zapise”, reče Rašaverak. „Ništa ne znamo o nekom takvom svetu niti o takvoj kombinaciji sunaca. Da postoji unutar naše Vaseljene, astronomi bi ga otkrili, makar se nalazio i izvan dometa naših brodova.”

„Znači da je izišao iz Galaksije.”

„Da. Ne može još dugo trajati.”

„Ko zna? On samo sanja. Kada se probudi, još je onaj stari. Ovo je samo prva faza. Brzo ćemo saznati kada promena jednom počne.”)

„Mi smo se već sreli, gospodine Gregson”, reče Vrhovnik ozbiljno. „Zovem se Rašaverak. Sigurno se sećate.”

„Da”, odvrati Džordž. „Zabava kod Ruperta Bojsa. Nikada je neću zaboraviti. Mislio sam da bi trebalo ponovo da se sretnemo.”

„Recite mi — zašto ste tražili ovaj razgovor?”

„Mislim da to već znate.”

„Možda: ali obojici će nam biti lakše ako mi to ispričate sopstvenim rečima. Možda će vas ovo u mnogome iznenaditi, ali i ja pokušavam da razumem i u izvesnim stvarima moje neznanje nije ništa manje od vašeg.”

Džordž je zapanjeno zurio u Vrhovnika. Ovako nešto uopšte mu nije palo na pamet. Podsvesno je pretpostavio da Vrhovnici poseduju sve znanje i svu moć — da su razumeli i najverovatnije bili odgovorni za ono što se događalo Džefu.

„Pretpostavljam”, nastavi Džordž, „da ste videli izveštaje koje sam podneo psihologu na ostrvu i znate za snove.”

„Da: znamo za njih.”

„Nikada nisam verovao da su to samo dečje izmišljotine. Bili su u toj meri neverovatni da su se — znam da ovo zvuči smešno — morali zasnivati na nečem stvarnom.”

Uplašeno je pogledao Rašaveraka, ne znajući čemu želi da se nada: potvrdi ili odricanju. Vrhovnik ništa nije kazao, već ga je samo posmatrao svojim krupnim, mirnim očima. Sedeli su gotovo sučelice jedan drugome, jer je prostorija — koja je očigledno bila predviđena za ovakve razgovore — imala dva nivoa, tako da se Vrhovnikova masivna stolica nalazila dobar metar niže od Džordžove. Bio je to prijateljski gest, ohrabrujući za ljude koji su tražili ove susrete i koji su se gotovo uvek osećali nelagodno.

„U početku smo brinuli, ali nije nas hvatala panika. Džef je izgledao sasvim normalno kada bi se probudio i činilo se da se uopšte ne uzbuđuje oko snova. A onda, jedne noći” — zastao je načas i odbrambeno pogledao Vrhovnika. „Nikada nisam verovao u natprirodne stvari: nisam naučnik, ali smatram da za sve postoji razumno objašnjenje.”

„Postoji”, odvrati Rašaverak. „Znam šta ste videli: posmatrao sam.”

„Oduvek sam to podozrevao. Ali Karelen je obećao da nas više nećete uhoditi svojim uređajima. Zašto ste prekršili to obećanje?”

„Nisam ga prekršio. Nadzornik je rekao da ljudska rasa više neće biti pod prismotrom. To obećanje smo održali. Posmatrao sam vašu decu, ne vas.”

Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je Džordž shvatio dublji smisao Rašaverakovih reči. A onda je polako prebledeo.

„Hoćete da kažete…?” zadahta on. Ostao je bez glasa i morao je da krene iz početka. „Pa šta su onda moja deca?”

„To”, svečano odvrati Rašaverak, „i mi pokušavamo da otkrijemo.”

Dženifer En Gregson, kasnije poznata kao Malecka, ležala je na leđima čvrsto zatvorenih očiju. Već ih dugo nije otvarala; i neće ih ponovo otvoriti, jer vid joj više nije bio potreban, kao ni stvorenjima sa mnogo čula iz okeanskih dubina u kojima nema svetlosti. Bila je svesna sveta koji je okružuje: u stvari, bila je svesna i mnogo čega još osim njega.

Iz kratkog razdoblja koje je provela kao beba ostao joj je, nekim neobjašnjivim trikom u razvoju, jedan refleks. Zvečka koja ju je nekada oduševljavala sada je neprestano zvečala, stvarajući složeni, stalno menjajući ritam u njenoj kolevci. Ti čudni zvuci probudili su Džin i nagnali je da odjuri u dečju sobu. Ali nije je jedino to zvečanje naterao da vrišteći počne da doziva Džordža.

Bio je to pre pogled na tu poznatu stvar, sjajno obojenu zvečku, koja se sad postojano oglašavala usred vazduha, pola metra od bilo kakvog oslonca, dok je Dženifer En, sa čvrsto prepletenim, bucmastim prstima, ležala sa osmehom spokojnog zadovoljstva na licu.