Arthur Clarke - Kraj detinjstva

I on se menjao, ali ih je i dalje prepoznavao. Dečak, čiji su razvoj pratili od bezobličnih magli doba dok je još bio beba, gubio je svoju ličnost, rastakao se iz časa u čas pred njihovim očima. Pa ipak, ponekad je još razgovarao sa njima kao što je to uvek činio, pričao im o svojim igračkama i prijateljima, kao da nije bio svestan šta ga čeka. Ali veći deo vremena nije ih video, niti je pokazivao da je uopšte svestan njihovog prisustva. Više nije spavao, što su oni bili primorani da čine, uprkos silnoj potrebi da protraće što je manje moguće preostalih časova.

Za razliku od Dženi, on, izgleda, nije posedovao nikakve natprirodne moći nad fizičkim predmetima — možda stoga što su mu manje bile potrebne, jer je bio delimično odrastao. Njegova čudnovatost u potpunosti se ogledala u mentalnom životu, a snovi su sada bili samo manji deo tog postojanja. Na kraju je satima ostajao nepokretan, sa čvrsto zatvorenim očima, kao da osluškuje zvuke koje niko drugi nije mogao čuti. U njegov um slivalo se znanje — odnegde ili odnekad — koje će uskoro nadvladati i uništiti napola oblikovano stvorenje koje je bilo Džefri Engus Gregson.

A Fej bi samo sedela i posmatrala, gledajući ga tragičnim, zbunjenim očima i pitajući se kuda je nestao njen gospodar i kada će joj se vratiti.

Džef i Dženi bili su prvi na svetu, ali uskoro više neće biti sami. Preobražaj je zahvatio celu ljudsku rasu poput kakve epidemije koja se brzo širila od zemlje do zemlje. Nije pogodio gotovo nikoga iznad desete godine, a gotovo niko ispod tog doba nije mu umakao.

Bio je to kraj civilizacije, kraj svega za šta se čovek borio još od početka vremena. U roku od nekoliko dana, čovečanstvo je izgubilo budućnost, jer srce svake rase biva uništeno i slama se njena volja da preživi, kada joj se oduzmu deca.

Nije zavladala panika, kao što bi to bio slučaj pre jednog veka. Svet je bio otupeo, veliki gradovi su se umirili i utihli. Samo su industrije ključne za život nastavile sa radom. Kao da je cela planeta bila u žalosti, oplakujući ono što više nikada neće doći.

A onda, kao što je to već jednom učinio u sada zaboravljenom dobu, Karelen se poslednji put obratio čovečanstvu.

20.

„Moj posao ovde skoro je završen”, začu se Karelenov glas iz miliona radio-aparata. „Konačno, posle stotinu godina, mogu vam saopštiti u čemu se on sastojao.

Mnoge stvari morali smo da krijemo od vas, kao što smo se i sami krili polovinu vremena koje smo proveli na Zemlji. Znam da su neki od vas smatrali da to skrivanje nije bilo potrebno. Naviknuti ste sada na naše prisustvo: niste više u stanju ni da zamislite kako bi vaši preci reagovali na nas. Ali bar možete shvatiti uzrok našeg skrivanja, kao i da smo imali valjan razlog za to.

Najveću tajnu koju smo skrivali od vas bila je svrha našeg dolaska na Zemlju — svrha oko koje se unedogled nagađalo. Do sada vam to nismo mogli reći, jer tajna nije bila naša da bismo je smeli otkriti.

Pre jednog veka došli smo na vaš svet i spasli vas od samouništenja. Ne verujem da iko može da porekne tu činjenicu — ali vi nikada niste ni pretpostavili u čemu se sastojalo to samouništenje.

Pošto smo zabranili nuklearno oružje i sve ostale smrtonosne igračke koje ste nakupili u svojim oružarnicama, opasnost od fizičkog uništenja bila je uklonjena. Vi ste mislili da je to ujedno i jedina opasnost. Želeli smo da u to verujete, ali to nije bilo tačno. Najveća opasnost sa kojom ste se suočili bila je sasvim drugačije vrste — i nije se ticala samo vaše rase.

Mnogi svetovi stigli su do raskrsnice koju podrazumeva nuklearna sila, izbegli nesreću i nastavili sa izgradnjom miroljubive i srećne civilizacije — a potom su ih uništile sile o kojima ništa nisu znali. Vi ste u dvadesetom veku prvi put počeli ozbiljno da petljate sa tim silama. Zato je bilo neophodno da se umešamo.

Tokom celog tog veka, ljudska rasa se sve više približavala provaliji — čak ni ne podozrevajući da ona postoji. Preko te provalije vodi samo jedan most. Svega nekoliko rasa ga je bez ičije pomoći pronašlo. Neke su se vratile dok je još bilo vremena, izbegavši na taj način i opasnost i uspeh. Njihovi svetovi postali su rajska ostrva uživanja bez truda, ali prestali su da igraju bilo kakvu ulogu u povesti Vaseljene. To nikada ne bi bila vaša sudbina — ili sreća. Vaša rasa bila je suviše životna za tako nešto. Pretvorila bi se u ruševinu i povukla i druge sa sobom, jer vi nikada ne biste pronašli taj most.

Bojim se da će sve što ću od sada morati da vam kažem biti izgovoreno sličnim analogijama. Vi nemate reči ni pojmove za mnoge stvari koje želim da vam saopštim — a i naše znanje o njima je tužno nepotpuno.

Da biste razumeli, morate se vratiti u prošlost i ponovo ovladati mnogim stvarima koje su bile poznate vašim precima, ali koje ste vi zaboravili — koje smo vam mi, u stvari, namerno pomogli da zaboravite. Jer čitav naš boravak ovde zasnivao se na jednoj velikoj obmani, skrivanju istina sa kojima još niste bili spremni da se suočite.

U vekovima pre našeg dolaska, vaši naučnici otkrili su tajne fizičkog sveta i poveli vas od energije dobijene iz vodene pare do energije atoma. Sujeverje ste ostavili za sobom: nauka je predstavljala jedinu pravu religiju čovečanstva. Bio je to dar zapadne manjine preostalom delu čovečanstva i on je uništio sve ostale vere. One koje su još opstajale kada smo mi došli, polako su odumirale. Vladalo je uverenje da je nauka u stanju sve da objasni: nije bilo sila koje nisu dolazile iz njenog delokruga, ni događaja koje ona nije mogla na kraju da rastumači. Poreklo Vaseljene moglo je ostati zauvek nepoznato, ali sve što se od tada dogodilo ravnalo se po zakonima fizike.

Pa ipak su vaši mističari, iako su se gubili u vlastitim zabludama, naslutili deo istine. Postoje moći uma, kao i moći izvan uma, koje vaša nauka nije uspela da uklopi u svoje okvire, jer bi je to potpuno uzdrmalo. Tokom vekova podnošeni su izveštaji o čudnim pojavama — kućni duhovi, telepatija, prekognicija — kojima ste nadenuli nazive, ali ih nikada niste objasnili. U početku se nauka nije na njih obazirala, čak je i poricala njihovo postojanje, uprkos svedočenju dugom pet hiljada godina. Ali, uprkos tome, te moći postoje i ako želi da bude potpuna, svaka teorija o Vaseljeni mora i njih da obuhvati.

Tokom prve polovine dvadesetog veka, nekolicina vaših naučnika počela je da ispituje te stvari. Oni to nisu znali, ali petljali su oko brave Pandorine kutije. Sile koje su bili u stanju da oslobode prevazilazile su sve opasnosti koje su im mogle zapretiti od atoma. Jer fizičari su mogli da unište samo Zemlju: parafizičari su, pak, mogli da prošire pustoš i na zvezde.

To se nije smelo dozvoliti. Ne mogu da vam objasnim pravu prirodu pretnje koju ste predstavljali. Ona se ne bi odnosila na nas i stoga je mi ne shvaćamo. Recimo da ste mogli postati telepatski rak, maligni mentalitet koji bi u svom neminovnom raspadanju otrovao druge i veće umove.

I tako smo mi došli — bili smo poslati — na Zemlju. Prekinuli smo vaš razvoj na svim kulturnim nivoima, ali posebno smo osujetili svaki ozbiljan rad na paranormalnim fenomenima. Sasvim sam svestan činjenice da smo takođe sputali, usled različitosti naših civilizacija, sve ostale oblike stvaralačkih pregnuća. Ali to je predstavljalo drugorazrednu posledicu koja uopšte nije bila bitna.

Sada vam moram saopštiti nešto što će vas možda veoma iznenaditi, pa čak možda nećete poverovati u to. Mi ne posedujemo niti razumemo sve te potencijale, sve te pritajene moći. Naši intelekti daleko su snažniji od vaših, ali postoji nešto u vašim umovima što nas je oduvek zavaravalo. Proučavamo vas još od našeg dolaska na Zemlju; dosta toga smo naučili i naučićemo još više, ali sumnjam da ćemo otkriti celu istinu.