Arthur Clarke - Kraj detinjstva

„Pogledaj”, prošaputa ona. „Vidim Džefa. Kod drugih vrata.”

Bili su dosta daleko i teško je bilo reći. Pred očima mu je titrala izmaglica koja mu je onemogućavala da dobro razabere. Ali bio je to Džef — sasvim sigurno jeste: Džordž je sada uspeo da prespozna svoga sina koji je jednom nogom već stajao na metalnoj platformi.

Džef se okrenuo i pogledao prema njima. Lice mu je bilo tek bela mrlja: sa ove udaljenosti bilo je nemoguće reći da li je svestan, da li se seća svega što upravo napušta. Džordž nikada neće saznati da li se Džef slučajno okrenuo — ili je znao, u tim poslednjim trenucima dok je još bio njihov sin, da stoje i posmatraju ga kako zakoračuje u zemlju u koju je njima zabranjen ulaz.

Velika vrata počeše da se zatvaraju. U tom trenutku Fej je podigla njuškicu i tiho, očajno stala da zavija. Okrenula je svoje prelepe, vlažne oči prema Džordžu i njemu postade jasno da je izgubila svog gospodara. Više nije imao suparnika.

Pred onima koji su ostali pružalo se mnogo puteva, ali samo jedno odredište. Bilo je ljudi koji su govorili: „Svet je i dalje prelep; jednog dana ga moramo napustiti, ali zašto da žurimo sa odlaskom?”

Ali drugi, oni koji su više očekivali od budućnosti nego od sadašnjosti i koji su izgubili sve što je život činilo vrednim življenja — ti nisu želeli da ostanu. Odlazili bi sami, ili sa prijateljima, u zavisnosti od svoje prirode.

Tako je bilo sa Atinom. To ostrvo rođeno je iz vatre; u vatri je izabralo da umre. Oni koji su odlučili da odu, to su i učinili, ali većina je ostala, da skonča među razbijenim delićima svojih snova.

Niko nije trebalo da zna kada će kucnuti taj čas. Pa ipak, Džin se probudila usred noći i trenutak ostala da leži zureći u sablasni sjaj sa tavnice. Zatim je uhvatila Džordža za ruku. On je imao tvrd san, ali ovog puta se istog časa probudio. Nisu govorili, jer ono što su želeli da kažu nije se moglo iskazati rečima.

Džin više nije bila uplašena, ni tužna. Zaplovila je u mirne vode i prebrodila osećanja. Ali ostala je još jedna stvar da se uradi i ona je bila svesna da joj je jedva preostalo dovoljno vremena za to. Džordž ju je ćutke sledio kroz utihlu kuću. Prošli su preko mrlje mesečine koja se probila kroz krovni atelje; kretali su se tiho poput senki koje je ona bacala, dok nisu stigli do napuštene dečje sobe.

Ništa se nije promenilo. Fluorescentne šare koje je Džordž s toliko pažnje islikao još su sijale na zidu. I zvečka koja je nekada pripadala Dženifer En još je ležala tamo gde ju je ispustila, kada se njen um okrenuo nesaznatljivim daljinama koje je sada naseljavao.

Za sobom je ostavila svoje igračke, pomisli Džordž, a naše idu odavde s nama. Setio se kraljevske dece faraona, čije su lutke i biseri bili sahranjivani s njima pre pet hiljada godina. Tako će biti ponovo. Niko drugi, pomisli on, neće voleti naša blaga: ponećemo ih sa sobom i nećemo se od njih rastati.

Džin se polako okrenula prema njemu i spustila mu glavu na rame. Obgrlio ju je oko struka, i ljubav koju je nekada osećao vratila se, slaba ali jasna, poput odjeka koji se odbio o udaljeni venac brda. Nije više imao vremena da joj kaže sve što joj je dugovao; nije žalio toliko zbog prevara iz prošlosti, koliko zbog svoje nezainteresovanosti za nju.

A onda Džin tiho reče: „Zbogom, mili moj”, i čvršće ga stegnu. Džordž nije imao vremena da odgovori, ali čak i u tom poslednjem trenutku osetio je kratko zaprepašćenje dok se pitao kako je znala da je trenutak došao.

Daleko dole, u živoj steni, delići uranijuma stali su da hitaju jedni prema drugima, žudeći za sjedinjenjem koje nikada neće moći da postignu.

I ostrvo se uzdiglo u susret zori.

Brod Vrhovnika klizio je svojim blistavim meteorskim tragom kroz srce Karine. Započeo je ludačko usporavanje među spoljašnjim planetama, ali još dok je prolazio pored Marsa kretao se gotovo brzinom svetlosti. Ogromna polja koja okružuju Sunce polako su upijala njegov momenat sile, dok su razasute energije zvezdanog pogona bojile nebesa vatrom milion kilometara iza njega.

Jan Rodriks se vraćao kući, šest meseci stariji, na svet sa koga je otišao pre osamdeset godina.

Ovog puta nije bio slepi putnik skriven u tajnoj odaji. Stajao je iza trojice pilota (zašto su im bili potrebni toliki piloti — pitao se?) i posmatrao ustrojstva koja su se pojavljivala na velikom ekranu što je preovlađivao kontrolnom odajom i nestajala sa njega. Boje i oblici koji su se videli na njemu ništa mu nisu značili: pretpostavio je da su sadržali podatke koji bi se na brodu ljudske izrade pojavljivali na tabli sa meračima. Ponekad je ekran prikazivao okolna zvezdana polja, a uskoro će, nadao se, prikazati i Zemlju.

Bilo mu je drago što se vraća kući, i pored napora koje je uložio da pobegne sa nje. Za ovih nekoliko meseci, on je odrastao. Video je toliko toga, putovao tako daleko i sada je čezunuo za svojim poznatim svetom. Konačno je shvatio zašto su Vrhovnici izdvojili Zemlju od zvezda. Čovečanstvo je moralo da pređe još veliki put pre nego što bude u stanju da igra bilo kakvu ulogu u civilizaciji koju je imao prilike da nakratko osmotri.

Može se desiti — mada je odbijao da to prihvati — da čovečanstvo zauvek ostane podređena vrsta, zatvorena u zabiti zoološki vrt, sa Vrhovnicima kao čuvarima. Možda je na to Vindarten mislio kada je uputio Janu neodređeno upozorenje neposredno pred polazak. „Mnogo toga se moglo dogoditi”, rekao je Vrhovnik, „tokom vremena koje je proteklo na tvojoj planeti. Možda nećeš prepoznati svoj svet kada ga ponovo budeš video.”

Možda i neću, pomisli Jan: osamdeset godina predstavljalo je puno vremena i mada je bio mlad i prilagodljiv, možda će mu biti teško da shvati sve promene do kojih je u međuvremenu došlo. Ali u jednu stvar je bio siguran — ljudi će želeti da čuju njegovu priču i da saznaju bar nešto o civilizaciji Vrhovnika.

Prema njemu su se lepo ophodili, kao što je i pretpostavio da hoće. Putovanje do odredišta za njega je ostalo nepoznanica: kada je dejstvo injekcije oslabilo i kada je obznanio svoje prisustvo, brod je već ulazio u sistem Vrhovnika. Izvukao se iz svog fantastičnog skrovišta i sa olakšanjem zaključio da mu oprema sa kiseonikom neće biti potrebna. Vazduh je bio gust i težak, ali mogao je da diše bez teškoća. Našao se u ogromnom skladištu broda osvetljenog crvenom svetlošću, među bezbrojnim drugim paketima i svakojakom opremom kakvu je čovek mogao očekivati na svemirskom ili pomorskom trgovačkom brodu. Utrošio je gotovo čitav sat da pronađe put do kontrolne sale i da se predstavi posadi.

Zbunilo ga je to što nisu bili nimalo iznenađeni: znao je da su Vrhovnici slabo iskazivali svoja osećanja, ali očekivao je bar nekakvu reakciju. Umesto da se bar začude, nastavili su da posmatraju veliki ekran i da pritiskaju bezbroj dirki na kontrolnim tablama. Ubrzo mu je postalo jasno da se spuštaju, jer je slika planete, s vremena na vreme — a sa svakim pojavljivanjem bivala je sve veća — proletala ekranom. Ali ni u jednom trenutku nije se uopšte osetilo nikakvo kretanje niti ubrzavanje — bio je svestan samo savršeno postojane gravitacije koju je procenjivao na otprilike petinu Zemljine. Neizmerne sile koje su upravljale brodom mora da su bile nadoknađivane krajnje precizno.

A onda su trojica Vrhovnika, kao jedan, ustali sa svojih sedišta — i njemu je postalo jasno da se putovanje okončalo. Nisu se obratili svom putniku, niti su međusobno razgovarali, a kada mu je jedan od njih dao znak da ih sledi, Jan shvati nešto što je trebalo ranije da mu padne na pamet. Da na ovom kraju Karelenove neverovatno duge linije snabdevanja možda neće biti nikoga ko razume reč engleskog.