Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Čovek je mogao ceo život da provede istražujući te kolosalne sale. Ovde je bio smešten plen sa mnogih planeta, dostignuća više civilizacija nego što je Jan uopšte mogao da pretpostavi da postoje. Ali nije imao vremena mnogo toga da vidi. Vindarten ga je pažljivo smestio na deo poda koji je na prvi pogled delovao kao da predstavlja neko ukrasno ustrojstvo. A onda se Jan setio da ovde nema ukrasa — i istog trenutka, nežno ga je ščepalo nešto nevidljivo i poteralo napred. Prolazio je pored velikih izložbenih vitrina, pored prizora sa nezamislivih svetova, brzinom od dvadeset do trideset kilometara na sat.

Vrhovnici su rešili problem muzejskog umora. Niko nije morao da hoda.

Mora da su putovali nekoliko kilometara pre nego što je vodič ponovo ščepao Jana i odvojio ga od sile, ma šta da je bilo posredi, koja ga je terala napred. Pred njima se prostirala jedna ogromna, napola prazna dvorana koja se kupala u poznatoj svetlosti što je Jan nije video još od napuštanja Zemlje. Delovala je prigušeno, kako ne bi smetala osetljivim očima Vrhovnika, ali to je, izvan svake sumnje, bila Sunčeva svetlost. Jan nikada ne bi poverovao da je nešto tako jednostavno ili uobičajeno moglo da izazove toliku čežnju u njegovom srcu.

Znači, ovo je bio izložbeni prostor predviđen za Zemlju. Prošli su pored prelepog modela Pariza dugačkog nekoliko metara, pored umetničkih blaga iz desetak stoleća koja su bila smeštena na jednom mestu uprkos svojoj različitosti, pored modernih računara i paleolitskih sekira, pored televizora i parne turbine Herona iz Aleksandrije. Pred njima su se otvorila velika vrata i oni se nađoše u kancelariji kustosa za Zemlju.

Da li on to vidi ljudsko biće prvi put? — pitao se Jan. Da li je ikada bio na Zemlji, ili je ona predstavljala samo jedna od mnogih planeta u njegovoj nadležnosti, za koju nije baš tačno znao gde se nalazi? Kustos očigledno nije ni govorio ni razumeo engleski, jer je Vindarten morao da bude prevodilac.

Ovde je Jan proveo nekoliko časova, govoreći u uređaj za snimanje, dok su mu Vrhovnici pokazivali razne predmete sa Zemlje. Na svoju sramotu, otkrio je da mnoge od njih nije u stanju da prepozna. Njegovo neznanje o vlastitoj rasi i njenim dostignućima bilo je ogromno: pitao se da li Vrhovnici, i pored svih svojih savršenih mentalnih sposobnosti, mogu odista da obuhvate celokupno ustrojstvo ljudske kulture.

Vindarten ga je izveo iz muzeja drugim putem. Ponovo su bez po muke lebdeli kroz velike nadsvođene hodnike, ali ovog puta prolazili su pored tvorevina prirode, a ne svesnog uma. Saliven bi život dao, pomisli Jan, da se nađe ovde, da vidi kakva čuda je u stanju evolucija da napravi na stotinu svetova. Ali prisetio se da je Saliven verovatno već mrtav…

A onda su se, bez ikakvog upozorenja, obreli na galeriji iznad jedne velike, kružne odaje, koja je imala možda i stotinu metara u prečniku. Kao i obično, ni ovde nije bilo zaštitnog parapeta, i Jan je trenutak oklevao da priđe ivici. Međutim, Vindarten je stajao na samom rubu, gledajući mirno naniže, tako da je Jan oprezno krenuo napred da mu se pridruži.

Pod se nalazio na udaljenosti od svega dvadeset metara — suviše, suviše blizu. Kasnije je Jan bio ubeđen da njegov vodič nije imao nameru da ga iznenadi i njegova reakcija zatekla ga je potpuno nespremnog. Jer on je tako strašno kriknuo i odskočio unazad od ivice galerije, u nesvesnom pokušaju da pobegne od onoga što je ležalo tamo dole. Tek kada su prigušeni odjeci njegovog krika zamrli u gustoj atmosferi, osokolio se da ponovo priđe.

Bilo je, razume se, beživotno — i nije, kao što je on to pomislio u prvom trenutku panike, svesno zurilo u njega. Ispunjavalo je gotovo ceo taj veliki, kružni prostor, a rubinska svetlost presijavala se i pomerala u njegovim kristalnim dubinama.

Bilo je to jedno jedino džinovsko oko.

„Zašto si ispustio taj zvuk?” upitao je Vindarten.

„Uplašio sam se”, skrušeno prizna Jan.

„Ali zašto? Nisi valjda pomislio da ovde može vrebati bilo kakva opasnost?”

Jan se pitao da li bi mogao da objasni šta je to refleksni čin, ali je ipak odlučio da ni ne pokuša.

„Sve što je potpuno neočekivano ujedno je i zastrašujuće. Dok se nova situacija ne prouči, najsigurnije je pretpostaviti najgore.”

Srce mu je još ludački tuklo kada se ponovo zagledao u to čudovišno oko. Razume se, posredi je mogao biti strašno uvećan model, poput mikroba ili insekata u muzejima na Zemlji. Ali još dok je postavljao pitanje, Janu je postalo jasno, i to je kod njega izazvalo mučninu, da model nije bio ništa veći nego u prirodi.

Vindarten nije mogao Bog zna šta da mu kaže o tome: to nije bilo njegovo polje, a on nije bio naročito ljubopitljiv. Na osnovu opisa Vrhovnika, Jan je stvorio sliku o kiklopskoj zveri koja živi među asteroidskim šljunkom nekog udaljenog sunca, tako da njen rast ne sputava gravitacija, a ishrana i život joj zavise od dometa i snage uvećanja tog jedinog oka.

Izgleda da nisu postojale granice onome što je Priroda bila u stanju da uradi ako bi se našla u nuždi i Jan je osetio iracionalno zadovoljstvo kada je otkrio nešto što Vrhovnici ne bi pokušali. Doneli su sa Zemlje kita u pravoj veličini — ali tu su podvukli crtu.

Došao je i čas kada je krenuo naviše, u beskonačne visine; zidovi lifta su izbledeli, prelazeći od opalnih preliva do kristalne providnosti. Činilo se da stoji, ničim podržavan među najvišim vrhovima grada, i da ga ništa ne štiti od bezdana. Ali nije osećao vrtoglavicu kao što je čovek ne oseća ni u avionu, jer nije imao nikakav dodir sa udaljenim tlom.

Nalazio se iznad oblaka, deleći nebo sa nekoliko tornjeva od metala ili kamena. Ružičasto-crveno more, koje je predstavljalo sloj oblaka, tromo se valjalo pod njim. Na nebu su se nalazila dva bleda i sićušna meseca, nedaleko od sumornog sunca. U blizini središta tog nabreklog, crvenog diska počivala je mala, tamna senka, u obliku savršenog kruga. To je mogla biti sunčeva pega ili još jedan mesec u prolazu.

Jan lagano pređe pogledom duž obzorja. Pokrov oblaka jasno se protezao do ivice ovog ogromnog sveta, ali u jednom pravcu, na neodređenoj udaljenosti, nalazila se neka pegava mrlja koja je mogla da označava kule nekog drugog grada. Dugo je zurio u nju, a onda je nastavio svoje pažljivo osmatranje.

Kada se okrenuo za pola kruga, ugledao je planinu. Nije se nalazila na obzorju, već iza njega — usamljeni zupčasti vrh, koji se uzdizao iznad ivice sveta, dok su padine i obronci bili skriveni, kao što se glavna masa ledenog brega krije ispod površine vode. Pokušao je da pogodi njenu veličinu, ali nije uspeo. Čak i na svetu koji je imao ovako nisku gravitaciju, bilo je teško poverovati da mogu da postoje takve planine. Da li su se Vrhovnici, pitao se on, takmičili na njenim padinama i leteli poput orlova oko tih ogromnih potpornjeva?

A onda je planina počela lagano da se menja. Kada ju je prvi put ugledao, bila je tamno i gotovo zlokobno crvena, sa nekoliko neupadljivih mrlja u blizini krune, koje nije mogao jasno da razbere. Pokušao je da usredsredi pogled na njih kada je shvatio da se kreću…

U početku nije mogao da poveruje svojim očima. A onda je pokušao da ubedi sebe da su sve njegove uvrežene predstave ovde bile bezvredne: ne sme dozvoliti svom umu da odbaci bilo kakvu poruku koju su mu čula dopremala u skrivenu odaju mozga. Ne sme pokušati da shvati — već mora samo posmatrati. Razumevanje će doći kasnije, ili uopšte neće doći.

Ta planina — još ju je smatrao za to, jer nije postojala druga reč kojom bi mogao da se posluži — izgleda da je bila živa. Setio se onog čudovišnog oka u podzemnoj sali — ali ne, to je bilo nezamislivo. To što je video nije bila organska materija: podozrevao je da posredi čak nije ni materija u onom smislu u kome ju je on znao.