Arthur Clarke - Kraj detinjstva

„Tragate za nečim što više ne postoji”, primeti Karelen. „Ne zaboravite — ona nisu ličnosti, kao što to nisu ni ćelije u vašem vlastitom telu. Ali, povezani zajedno, ona su nešto mnogo veće od vas.”

„Zašto se neprestano tako kreću?”

„Mi to zovemo Dugi Ples”, odvrati Karelen. „Oni, znate, nikada ne spavaju, a to traje već skoro godinu dana. Njih tri stotine miliona kreće se u kontrolisanom ustrojstvu preko celog kontinenta. Proučavali smo to ustrojstvo do u beskonačnost, ali ono je bez ikakvog smisla, možda stoga što smo u stanju da vidimo samo njegov fizički deo — svega mali segment nalazi se ovde na Zemlji. Možda ih ono što smo nazvali Vrhovni Um još obučava, oblikujući ih u jednu jedinicu pre nego što bude u stanju da ih u celini upije u svoje biće.”

„Ali kako se snalaze za hranu? I šta se događa ako naiđu na neku prepreku, kao što su drveće, stenje, ili voda?”

„Voda uopšte nije važna: ne mogu da se udave. Ponekad se povrede kada naiđu na neku prepreku, ali to nikada ne primete. Što se tiče hrane — e pa, imali su na raspolaganju voća i divljači koliko su hteli. Ali sada su prevazišli tu potrebu, kao i toliki drugi. Jer hrana uglavnom predstavlja izvor energije, a oni su naučili kako da koriste veće izvore.”

Prizor je zatreperio kao da je toplotna izmaglica prešla preko njega. Kada se slika razbistrila, kretanje tamo dole je prestalo.

„Pogledajte sad ovo”, reče Karelen. „Ovo je snimljeno tri godine kasnije.”

Male prilike, koje bi delovale tako bespomoćno i patetično da čovek nije znao istinu, stajale su nepokretno u šumi, na proplanku i u ravnici. Kamera je nemirno prelazila s jedne na drugu: Jan pomisli kako su lica već počela da im poprimaju zajednički izgled. Jednom prilikom video je neke fotografije snimljene slojevitim slaganjem destine otisaka, kako bi se dobilo jedno «prosečno» lice. Proizišlo je lice koje je izgledalo prazno, bezlično, kao i ovo.

Delovali su kao da spavaju ili da su u transu. Oči su im bile čvrsto sklopljene i ničim nisu pokazivali da su uopšte svesni okoline ili bar drveća pod kojim su stajali. Jan se pitao kakve li misli odzvanjaju kroz složenu mrežu u kojoj su njihovi umovi sada bili tek — odnosno, čak — zasebne niti neke velike tapiserije? A tapiserija je, sada mu je to bilo jasno, pokrivala mnoge svetove i mnoge rase, i dalje rastući.

Dogodilo se to brzinom koja je zamućivala pogled i zapanjivala um. U jednom trenutku Jan je posmatrao prelep, plodan predeo u kome nije bilo ničeg neobičnog osim bezbroj malih kipova raštrkanih — ali ne nasumce — uzduž i popreko. A onda, u trenu, sve drveće i trava, sva živa stvorenja koja su naseljavala ovaj predeo, utuliše se i nestadoše. Ostala su samo nepokretna jezera, krivudave reke, talasava smeđa brda, potpuno ogoljena — i neme, ravnodušne prilike koje su izvele ovo uništavanje.

„Zašto su to učinili?” zadahta Jan.

„Možda im je smetalo prisustvo drugih umova — čak i praosnovnih umova biljaka i životinja. Verujemo da im se jednog dana i materijalni svet može učiniti isto tako uznemirujući. A onda, ko zna šta se može dogoditi? Sada razumete zašto smo se povukli kada smo obavili svoju dužnost. I dalje pokušavamo da ih proučavamo, ali nikada ne ulazimo na njihovu teritoriju, niti šaljemo naše uređaje tamo. Usuđujemo se samo da ih posmatramo iz svemira.”

„To se dogodilo pre mnogo godina”, primeti Jan. „Šta se zbilo od tada?”

„Vrlo malo. Za sve to vreme uopšte se nisu pomerali, nisu obraćali pažnju na dan i noć, leto i zimu. I dalje iskušavaju svoje moći; neke reke su promenile tokove, a ima i jedna koja teče uzvodno. Međutim, nisu učinili ništa što bi imalo smisla.”

„I uopšte nisu na vas obraćali pažnju?”

„Nisu, mada nas to ne iznenađuje. Taj… entitet… čiji su oni deo zna sve o nama. Izgleda da mu ne smetaju naši pokušaji da ih proučavamo. Kada poželi da se udaljimo, ili kada bude imao za nas novi zadatak negde drugde, krajnje jasno će nam izraziti svoje želje. Do tada, ostaćemo ovde kako bi naši naučnici što više saznali.”

Znači, ovo je bio čovekov kraj, pomisli Jan sa otupelošću koja je premašivala i najveću tugu. Bio je to kraj kakav nijedan prorok nikada nije predvideo — kraj koji je odbacivao kako optimizam tako i pesimizam.

Pa ipak, bio je sasvim prikladan: posedovao je onu uzvišenu neumitnost velikog umetničkog dela. Jan je bacio pogled na Vaseljenu u svoj njenoj užasnoj ogromnosti i sada je znao da to nije mesto za Čoveka. Konačno je, razmotrivši sve, shvatio koliko je bio uzaludan san koji ga je vukao ka zvezdama.

Jer put koji je vodio ka zvezdama bio je put koji se račvao u dva kraka, ali nijedan nije vodio ka odredištu koje je uzimalo u obzir ljudska nadanja i strahovanja.

Na jednom kraju nalazili su se Vrhovnici. Oni su sačuvali svoju individualnost, svoje nezavisne egoe: posedovali su samosvest i zamenica «ja» nešto je značila u njihovom jeziku. Imali su osećanja, od kojih su bar neka bila istovetna sa osećanjima čovečanstva. Ali Janu je sada bilo jasno da su oni bili zarobljeni u ćorsokaku iz koga nikada nisu mogli da uteknu. Njihovi umovi bili su desetinu — možda i stotinu — puta moćniji od ljudskih. No, u krajnjoj liniji, to nije bilo važno. Oni su bili isto tako bespomoćni i njih je isto tako savladala nepojmljiva složenost Galaksije od stotinu hiljada miliona sunaca i kosmos od stotinu hiljada miliona galaksija.

A na kraju drugog puta? Nalazio se Vrhovni Um, šta god da je on bio, koji je nadilazio Čoveka isto onoliko koliko je Čovek nadilazio amebu. Potencijalno beskrajan, iznad umiranja, koliko je samo dugo upijao jednu rasu za drugom dok se širio preko zvezda? Da li je i on imao želja, da li je imao svrhe koje je neodređeno osećao, ali koje možda nikada neće dostići? Sada je uvukao u svoje biće sva dosadašnja dostignuća ljudske rase. To nije predstavljalo tragediju, već ispunjenje. Milijarde prolaznih iskri svesti koje su sačinjavale čovečanstvo neće više svetlucati poput svitaca u noći. Ali oni nisu živeli zalud.

Jan je znao da još treba da usledi poslednji čin. Mogao je da se odigra sutra, a mogli su da prođu i vekovi do tada. Čak ni Vrhovnici nisu mogli da budu sigurni u tom pogledu.

Sada je shvatao njihovu svrhu, ono što su učinili sa čovekom i zašto su se još zadržavali nad Zemljom. Prema njima je osećao veliku poniznost, kao i divljenje zbog njihovog nepokolebljivog strpljenja koje im je omogućavalo da ovde toliko dugo čekaju.

Nikada nije saznao celu priču o čudnoj simbiozi između Vrhovnog Uma i njegovih slugu. Prema Rašaveraku, Vrhovni Um bio je prisutan tokom celokupne Čovekove istorije, ali nije iskoristio ljude sve dok nisu ušli u razdoblje naučne civilizacije i postali sposobni da putuju svemirom.

„Ali zašto ste mu vi potrebni?” raspitivao se Jan. „Sa svim tim neverovatnim moćima, sigurno može da čini šta mu je drago.”

„Ne”, odvrati Rašaverak, „ima ograničenja. Znamo da je u prošlosti pokušao neposredno da utiče na umove drugih rasa i da se meša u njihov kulturni razvoj. Nijednom nije uspeo, možda stoga što je ponor suviše veliki. Mi smo tumači… čuvari. Ili, da upotrebim jednu od vaših metafora, mi okopavamo polje dok usev ne sazri. Vrhovni Um ga onda požanje — a mi prelazimo na novi zadatak. Ovo je peta rasa čiju smo apoteozu pratili. Svaki put saznamo nešto novo.”

„I ne bunite se što vas Vrhovni Um koristi kao puko oruđe?”

„Ima to i svojih prednosti; osim toga, niko razuman ne odbija ono što je neminovno.”

Jan smrknuto zaključi da čovečanstvo nije do kraja prihvatilo tu nužnost. Postojale su stvari izvan logike koje Vrhovnici nikada nisu razumeli.

„Izgleda čudno”, primeti Jan, „da je Vrhovni Um odabrao vas za taj posao, kad ne posedujete nimalo parapsiholoških moći koje su kod čovečanstva bile zapretane. Kako stupa u vezu sa vama i kako vam saopštava svoje želje?”