Arthur Clarke - Kraj detinjstva

„Na to pitanje ne mogu da odgovorim — a ne mogu vam saopštiti ni razloge zbog kojih ne smem da vam iznesem te činjenice. Jednog ćete dana, možda, saznati deo istine.”

Jan je na trenutak zbunjeno razmišljao o tome, ali je shvatio da bi bilo uzaludno nastaviti ispitivanje u tom pravcu. Moraće da promeni temu u nadi da će kasnije uspeti da otkrije kakav trag.

„Recite mi onda ovo”, nastavi on. „Postoji još nešto što nikada niste objasnili. Šta je krenulo naopako u dalekoj prošlosti kada je vaša rasa prvi put stigla na Zemlju? Zašto ste za nas postali simbol straha i zla?”

Rašaverak se osmehnu. Nije to činio dobro kao Karelen, ali ipak je posredi bilo prilično uspelo oponašanje.

„Niko od vas to nikada nije uspeo da otkrije, a sada vam je valjda jasno zašto nismo mogli da vam kažemo. Postojao je samo jedan događaj koji je mogao da ostavi takav utisak na čovečanstvo. Ali taj se događaj nije zbio u osvitu istorije, već na samom njenom kraju.”

„Kako to mislite?” upita Jan.

„Kada su naši brodovi stigli na vaše nebo pre jednog i po veka, tada su se naše dve rase prvi put srele, mada smo vas mi, razume se, od ranije proučavali iz daljine. Pa ipak, vi ste se uplašili i prepoznali nas, kao što smo znali da hoćete. Nije posredi bilo baš pravo sećanje. Već ste posedovali dokaz da je vreme mnogo složenije nego što je to vaša nauka ikada zamišljala. Jer nije reč bila o sećanju na prošlost, već na budućnost — na one poslednje godine tokom kojih je vaša rasa bila svesna da je svemu došao kraj. Učinili smo što smo mogli, ali to ipak nije bio lak kraj. A kako smo bili tamo, poistovećeni smo sa smrću vaše rase. Da, čak iako je to bilo deset hiljada godina u budućnosti! Kao da je iskrivljeni odjek odzvanjao po zatvorenom krugu vremena, iz budućnosti do prošlosti. Nemojte to nazivati sećanjem, već slutnjom.”

Teško je bilo uhvatiti se ukoštac sa tom idejom i Jan se na trenutak nemo s njom rvao. Ipak, trebalo je da bude pripremljen; već je imao dovoljno dokaza da uzrok i posledica mogu da zamene svoj normalni sled.

Mora da postoji nešto kao sećanje rase, a to sećanje na neki način nije zavisilo od vremena. Za njega su budućnost i prošlost bili jedno. To je bio razlog što je čovek još pre mnogo hiljada godina video iskrivljenu sliku Vrhovnika kroz maglu straha i užasa.

„Sada shvatam”, reče poslednji čovek.

Poslednji Čovek! Janu je bilo veoma teško da tako o sebi razmišlja. Kada je otišao u svemir, prihvatio je mogućnost večnog izgnanstva iz okrilja ljudske rase i još ga nije skolila samoća. Što godine budu više prolazile, to će možda sve više žudeti da ugleda neko ljudsko biće i ta će ga žudnja na kraju obrvati, ali za sada Vrhovnici mu nisu dali da se oseća potpuno usamljen.

Još do pre deset godina bilo je ljudi na Zemlji, ali to su bili degenerisani borci za preživljavanje i Jan nije ništa izgubio što ih nije zatekao. Iz razloga koje Vrhovnici nisu umeli da objasne, ali za koje je Jan pretpostavljao da su bili uglavnom psihološki, nije bilo dece koja bi zamenila onu što su otišla. Homo sapiens je bio istrebljen.

Možda se u nekom od još nedirnutih gradova nalazio rukopis nekog poznog Gibona, u kome su bili opisani poslednji dani ljudske rase. Jan nije bio baš siguran da želi da ga pročita; Rašaverak mu je kazao sve što je želeo da sazna.

Oni koji se nisu uništili potražili su zaborav u još luđim aktivnostima, u žestokim i samoubilačkim sportovima koji se često ni po čemu nisu razlikovali od manjih ratova. Kako je broj stanovnika brzo opadao, ostareli preživetelji su se okupili, poražena vojska je zbila redove u poslednjem povlačenju.

Taj krajnji čin, pre nego što se zavesa zauvek spustila, mora da je bio osvetljen blescima junaštva i odanosti, pomračen divljaštvom i sebičnošću. Da li se okončao u očajanju ili pomirenošću, Jan nikada neće saznati.

Bilo je mnogo stvari koje su mu zaokupljale um. Baza Vrhovnika nalazila se na oko kilometar od jedne napuštene vile i Jan je proveo mesece dovlačeći opremu iz obližnjeg grada, udaljenog tridesetak kilometara. Leteo je tamo sa Rašaverakom, podozrevajući da su se iza njegovog prijateljstva krile određene namere. Vrhovnik je bio psiholog i nastavio je da proučava poslednji primerak homo sapiensa.

Grad mora da je bio evakuisan pre kraja, jer su zgrade, pa čak i javni sistemi, još bili dosta dobro očuvani. Uz malo truda generatori su ponovo mogli da budu pušteni u pogon i da široke ulice ponovo zasijaju oponašajući život. Jan se poigravao tom idejom, ali ju je potom odbacio kao suviše morbidnu. Jedino što nije želeo bilo je da sanjari o prošlosti. Ovde je mogao naći sve što će mu biti potrebno do kraja života, ali najviše od svega želeo je elektronski pijano i određene Bahove partiture. Nikada nije imao onoliko vremena za muziku koliko je želeo i sada će to nadoknaditi. Kada nije sam svirao, puštao je snimke poznatih simfonija i koncerata, tako da u vili nikada nije vladala tišina. Muzika je postala njegov talisman protiv usamljenosti koja će ga, jednog dana, svakako poraziti.

Često je odlazio u duge šetnje u brda, razmišljajući o svemu onome što se dogodilo za ovih nekoliko meseci koliko je izbivao sa Zemlje. Nije mu ni palo na pamet da je, dok se opraštao od Salivena pre osamdeset zemaljskih godina, poslednje pokolenje čovečanstva već bilo začeto.

Kakva je samo mlada budala bio! Pa ipak, nije bio siguran da žali zbog onoga što je učinio: da je ostao na Zemlji, prisustvovao bi tim poslednjim godinama preko kojih je vreme već navuklo koprenu. Umesto toga, preskočio je preko njih i našao se u budućnosti, dokučivši odgovore na pitanja koje nijedan drugi čovek neće saznati. Njegova znatiželja gotovo da je bila utažena, ali ponekad se pitao šta su Vrhovnici još čekali i šta će se dogoditi kada njihovo strpljenje konačno bude nagrađeno.

Uglavnom je sedeo za pijanom, u svojevrsnoj pomirenosti sa sudbinom, poput nekoga ko je imao dug i uposlen život, ispunjavajući vazduh muzikom svog voljenog Baha. Možda je zavaravao samoga sebe, možda je ovo bio neki milosrdni trik uma, ali Janu se sada činilo da je baš to oduvek želeo da radi. Njegova potajna želja konačno se usudila da mu se jasno otelotvori u umu.

Jan je oduvek bio dobar pijanista — a sada je bio najbolji na svetu.

Vest je Janu saopštio Rašaverak, ali on ju je i sam već bio pogodio. Negde pred svitanje probudio ga je košmarni san i više nije mogao da zaspi. Nije uspeo da se seti sna, što je bilo veoma čudno, jer verovao je da nema tog sna koga se čovek ne bi mogao setiti samo ako bi se potrudio odmah po buđenju. Jedino što je upamtio bilo je da je u snu ponovo bio dečak, na nekoj ogromnoj i pustoj ravnici, i da je osluškivao jedan snažan glas koji je dozivao na nekom nepoznatom jeziku.

San ga je uznemirio: zapitao se da li je posredi prvi napad usamljenosti na njegov um. Onako uznemiren, izišao je iz vile na zapušteni travnjak.

Predeo se kupao u zlatastoj svetlosti punog meseca, toliko sjajnoj da je sasvim jasno pri njoj mogao da vidi. Ogromni, blistavi valjak Karelenovog broda nalazio se iza zdanja baze Vrhovnika, nadnoseći se nad njima i svodeći ih na razmere dela čovekovih ruku. Jan osmotri brod, pokušavajući da prizove osećanja koja je ova letelica nekada pobuđivala u njemu. Jednom je on bio nedostižna meta, simbol svega onoga što, u stvari, nije očekivao da će postići. A sada mu nije značio ništa.

Kako je samo bio tih i miran! Vrhovnici su, razume se, bili delatni kao i uvek, ali trenutno nigde nije bilo ni traga od njih. Kao da je bio sam na Zemlji — i zaista, on je to u doslovnom smislu i bio. Podigao je pogled prema Mesecu, tražeći neki poznati prizor na kome bi mogao da odmori misli.