Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Dvadeset godina. Da, Karelen je bio u pravu. Do tada će svet biti spreman, kao što očigledno nije bio kada je tu istu laž izgovorio Divalu pre trideset godina.

Karelen mu je verovao i Stormgren nije izigrao to poverenje. Bio je potpuno siguran da je Nadzornik znao za njegov plan od samog početka i da je predvideo svaki trenutak završnog čina.

Zašto bi, inače, ta ogromna stolica već bila prazna kada ju je obasjao zrak svetlosti? U istom trenutku počeo je da šara snopom, plašeći se da je već kasno. Metalna vrata, dvostruko viša od čoveka, brzo su se zatvarala kada ih je u prvi mah primetio… zatvarala su se brzo, ali ipak ne dovoljno brzo.

Da, Karelen je imao u njega poverenja: nije želeo da Stormgren uroni u povečerje života progonjen tajnom koju nikada neće moći da odgonetne. Karelen se nije usudio da protivureči nepoznatim silama iznad sebe (da li su oni pripadali istoj rasi?), ali učinio je sve što je mogao. Nisu mogli da dokažu da je bio neposlušan. Bio je to krajni dokaz Karelenove naklonosti prema njemu. Iako je to možda odgovaralo naklonosti čoveka prema odanom i pametnom psu, nije zbog toga bila ništa manje iskrena i moglo se reći da je Stormgren u životu retko doživeo veće zadovoljstvo.

„I mi smo grešili.”

Da, Karelene, to je tačno: da li si ti bio taj koji je pogrešio pre svanuća ljudske istorije? To mora zaista da je bila i te kakva greška, pomisli Stormgren, jer njen odjek valjao se kroz potonje vekove i pohodio detinjstvo svake čovekove rase. Hoće li ti pedeset godina biti dovoljno da uništiš moć svih mitova i predanja sveta?

Stormgren je ipak znao da neće doći do ponovne greške. Kada se dve rase ponovo sretnu, Vrhovnici će pridobiti poverenje i prijateljstvo ljudskog roda, tako da čak ni šok izazvan prepoznavanjem neće moći da raščini postignuto. Zajedno će zakoračiti u budućnost i nepoznata tragedija koja je pomračila prošlost biće zauvek izgubljena u nejasnim hodnicima praistorijskog vremena.

Stromgren se nadao da će Karelen, kada ponovo bude mogao slobodno da hodi po Zemlji, jednoga dana doći u ove severnjačke šume i zastati pored groba prvog čoveka koji mu je ikada bio prijatelj.

„Ovo je taj dan” šaputalo se na stotinu jezika. „Ovo je taj dan!” glasili su naslovi na prvim stranama hiljada novina. „Ovo je taj dan!” govorili su sebi kamermani dok su po ko zna koji put proveravali opremu skupljenu oko ogromnog praznog prostora na koji će se spustiti Karelenov brod.

Sada je samo jedan brod lebdeo — iznad Njujorka. To jest, kako je svet upravo otkrio, brodovi iznad ostalih Čovekovih gradova uopšte nisu postojali. Dan ranije, velika flota Vrhovnika nestala je u ništavilo, izbledela poput magle pod jutarnjim suncem.

Brodovi za snabdevanje, koji su dolazili i odlazili daleko u svemir, bili su stvarni, ali srebrnasti oblaci što su počivali čitav jedan životni vek iznad glavnih gradova Zemlje predstavljali su samo opsenu. Kako je to postignuto, niko nije umeo da kaže, ali činilo se da svi oni odreda predstavljaju odraz Karelenovog vlastitog broda. Pa ipak, bili su i nešto daleko više od puke igre svetlosti, jer je i radar bio obmanut, a još je bilo živih ljudi koji su se zaklinjali da su čuli krik razdiranja vazduha kada je flota prispela kroz nebesa Zemlje.

Svejedno: sada je jedino bilo važno da Karelen više nije osećao potrebu da na taj način paradira silom. Odbacio je svoje psihološko oružje.

„Brod se pokrenuo!” proneo se glas koji je istog časa stigao do svih delova planete. „Uputio se prema zapadu!”

Brzinom manjom od hiljadu kilometara na čas, ponirući polako iz praznih visina stratosfere, brod je krenuo ka velikim ravnicama na svoj drugi susret sa istorijom. Poslušno se spustio ispred kamera i mnogo hiljada zbijenih posmatrača, od kojih su tek malobrojni dobro mogli da vide ono što su videli milioni okupljeni oko TV aparata.

Tle je trebalo da popuca i zadrhti pod strašnom težinom, ali letelica je i dalje bila u zagrljaju sila, ma kakve one bile, koje su je vodile između zvezda. Poljubila je zemlju nežno poput pahulje.

Zakrivljeni zid dvadeset metara iznad tla kao da je bio tečan i svetlucav. A onda, na jednom delu glatke i sjajne površine najednom se pojavio veliki otvor. Niko ništa nije mogao da nazre unutar njega, čak ni znatiželjno oko kamere. Bio je tmast i u senci, poput ulaza u pečinu.

Iz otvora se pojavila široka i svetlucava platforma i stala da se svrhovito spušta ka tlu. Činilo se da je od nekog čvrstog metala, sa držačima sa obe strane. Nije bilo stepenica; bila je strma i glatka poput tobogana i čovek bi pomislio da se njome ne može ni sići ni popeti na bilo koji uobičajen način.

Svet je posmatrao taj tamni portal, unutar koga se još ništa nije pokrenulo. A onda je, iz nekog skrivenog izvora, tiho dolebdeo retko oglašen, ali nezaboravan Karelenov govor. Poruka teško da je mogla biti neočekivanija.

„U podnožju platforme nalaze se neka deca. Voleo bih da se dvoje od njih popne do mene.”

Na trenutak je nastupila tišina. A onda su se jedan dečak i jedna devojčica odvojili iz gomile i krenuli, naizgled nimalo snebivljivo, ka platformi i u istoriju. Za njima pođoše i druga deca, ali ih zaustavi Karelenov kikot koji je dopro iz broda.

„Biće dovoljno dvoje.”

Nestrpljivo predviđajući da ih čeka pustolovina, deca… nisu mogla imati više od šest godina… skočiše na metalni tobogan. A onda se zbilo prvo čudo.

Mašući veselo gomili pod sobom, kao i svojim uplašenim roditeljima — koji su se, sada kada je bilo prekasno, verovatno setili legende o čarobnom sviraču — deca su krenula brzo da se penju strmim nagibom. Međutim, noge su im ostale nepokretne, a uskoro je postalo jasno da su im tela nagnuta pod pravim uglom u odnosu na čudnu platformu. Ona je imala vlastitu gravitaciju koja je prenebregavala Zemljinu. Deca su još uživala u ovom novom iskustvu i pitala se šta ih to vuče naviše, kada su nestala u brodu.

Neizmerna tišina spustila se na ceo svet tokom dvadeset sekundi… mada kasnije niko nije mogao da poveruje da je interval bio tako kratak. A onda, kao da je tama velikog otvora krenula napred — i Karelen je zakoračio na sunce. Dečak mu je sedeo na levoj ruci, devojčica na desnoj. Oboje su bili suviše zabavljeni, igrajući se Karelenovim krilima, da bi primetili mnoštvo koje ih je posmatralo.

Zahvaljujući psihologiji Vrhovnika i godinama pažljivog pripremanja, samo se nekoliko ljudi onesvestilo. Verovatno je bilo još manje onih, na celom svetu, koji nisu osetili drevni užas kako im na trenutak dodiruje umove pre nego što ga je razum zauvek razvejao.

Nije bilo greške. Kožnata krila, mali rogovi, strelasti rep… sve je bilo tu. Najužasnija od svih legendi je oživela, došavši iz nepoznate prošlosti. Ali sada je samo stajala, osmehujući se, u tmastoj veličanstvenosti, dok joj je sunce obasjavalo golemo telo, a na svakoj ruci joj s puno poverenja počivalo po jedno dete.

Pedeset godina je dovoljno vremena da se jedan svet i njegovi ljudi izmene do neprepoznatljivosti. Za taj zadatak potrebno je samo podrobno poznavati društveni inženjering, imati jasnu svrhu pred sobom… i posedovati moć.

Vrhovnici su sve te stvari imali. Mada je njihov naum bio skriven, očigledno su raspolagali velikim znanjem… baš kao i ogromnom moći.

Ta moć poprimala je mnogo oblika, od kojih su tek retke shvatali ljudi čijim su sudbinama Vrhovnici sada vladali. Moć otelotvorena u njihovim velikim brodovima bila je u toj meri očigledna da ju je svako oko moglo videti. Ali iza tog ispoljavanja usnulih sila nalazila su se i druga, mnogo istančanija oružja.

„Svi politički problemi”, rekao je jednom Karelen Stormgrenu, „mogu se rešiti pravilnom upotrebom moći.”