Arthur Clarke - Kraj detinjstva

„Drago mi je što to čujem”, odvrati Stormgren što je mogao ravnodušnijim glasom. Ustao je, spuštajući istovremeno poklopac aktovke. Palcem je skliznuo preko brave.

„Odmah ću napraviti nacrt izjave”, ponovi on, „i još danas ću ti je poslati putem teletajpa.”

Dok je govorio, pritisnuo je dugme… svestan da su svi njegovi strahovi bili neosnovani. Karelenova čula nisu bila ništa istančanija od Čovekovih. Nadzornik nije mogao ništa da otkrije, jer u njegovom glasu, dok se pozdravljao i izgovarao poznate reči koje su otvarale vrata odaje, nije bilo nikakve promene.

Pa ipak, Stormgren se i dalje osećao poput kradljivca koji izlazi iz robne kuće ispred nosa zamajanog detektiva; odahnuo je sa olakšanjem kada se glatki zid sklopio za njim.

„Priznajem”, reče Van Riberg, „da se neke moje teorije nisu pokazale baš uspešne. Ali recite mi šta mislite o ovoj.”

„Moram li?” uzdahnu Stormgren.

Pieter izgleda da to nije primetio.

„To, u stvari, i nije moja zamisao”, dodade on skromno. „Pronašao sam je u jednoj Čestertonovoj priči. Pretpostavimo da Vrhovnici kriju činjenicu da nemaju šta da kriju?”

„To mi zvuči zapetljano”, izjavi Stormgren, zainteresovavši se.

„Hoću da kažem”, žurno nastavi Van Riberg, „ja mislim da su oni u fizičkom pogledu ljudska bića poput nas. Shvataju da ćemo još tolerisati da nama vladaju stvorenja za koje mislimo da su… ovaj… tuđinska i superinteligentna. Ali imajući u vidu kakva je ljudska rasa, teško da će dozvoliti da joj naređuju stvorovi iste vrste.”

„Genijalno, kao uostalom i sve tvoje ideje”, reče Stormgren. „Voleo bih da im dodeljujem opusne brojeve kako bih mogao da se lakše razaberem među njima. Primedba na ovu…”

Ali u tom trenutku u kancelariju je uveden Aleksandar Vejnrajt.

Stormgren se pitao šta li on misli. Takođe se pitao da li je Vejnrajt uopšte stupio u vezu sa nekim od onih koji su ga kidnapovali. Sumnjao je, jer je verovao da je Vejnrajt potpuno iskren u svom neslaganju sa nasiljem. Ekstremisti u njegovom pokretu potpuno su se diskreditovali i proći će mnogo vremena pre nego što svet ponovo čuje za njih.

Predvodnik Lige za Slobodu pažljivo je saslušao predlog. Stormgren se nadao da je umeo da ceni ovaj gest; bila je to Karelenova zamisao. Ostatak sveta saznaće tek kroz dvanaest časova za obećanje dato njihovim unucima.

„Pedeset godina”, zamišljeno izusti Vejnrajt. „To je dosta vremena.”

„Možda za čovečanstvo, ali ne i za Karelena”, odvrati Stormgren. Tek sada je počeo da uviđa skladnost rešenja Vrhovnika. Kupili su sebi vreme koje su mislili da im je potrebno i izmakli su tle ispod nogu Ligi za Slobodu. Nije uobražavao da će Liga kapitulirati, ali njen će položaj ozbiljno biti oslabljen. Nema sumnje da je i Vejnrajt to uviđao.

„Šteta će već biti počinjena”, reče on ogorčeno, „kroz pedeset godina. Oni koji se sećaju naše nezavisnosti biće tada mrtvi; čovečanstvo će zaboraviti svoje nasleđe.”

Reči… prazne reči, pomisli Stormgren. Reči zbog kojih su se ljudi nekada borili i umirali i za koje se nikada više neće boriti i umirati. I svet će zahvaljujući tome biti bolji.

Dok je posmatrao Vejnrajta kako se udaljava, Stormgren se pitao koliko će još nevolja prouzrokovati Liga za Slobodu u godinama koje slede. Ali to je bio problem za njegovog naslednika, pomisli on, oraspoloživši se.

Bilo je stvari koje je jedino vreme moglo da izleči. Zli ljudi mogli su biti uništeni, ali ništa se nije moglo učiniti sa dobrim ljudima koji su bili zavedeni.

„Evo tvog kovčežića”, reče Dival. „Kao nov je.”

„Hvala”, odvrati Stormgren, ipak ga pažljivo pregledavši. „Možda ćeš mi sada reći šta je posredi i šta ćemo naredni put.”

Fizičar je, izgleda, bio zabavljen svojim mislima.

„Nije mi jasno”, reče on, „kako smo uspeli tako lako da to obavimo. Da sam ja Kar…”

„Ali nisi. Pređi na stvar, čoveče. Šta smo otkrili?”

„Ah, kako su samo napete i kako se lako uzbuđuju te nordijske rase!” uzdahnu Dival. „Napravili smo tip radara male snage. Pored radio-talasa veoma visoke učestalosti koristio je i daleko infracrveno područje spektra… sve talase, u stvari, za koje smo bili sigurni da ih nijedno stvorenje ne može videti, ma koliko imalo čudno oko.”

„Kako ste mogli biti sigurni u to?” upita Stormgren, koga je za divno čudo zainteresovala tehnička strana problema.

„Ovaj… nismo mogli biti sasvim sigurni”, nevoljno priznade Dival. „Međutim, Karelen te posmatra pod normalnim osvetlenjem, je li tako? Što znači da njegove oči moraju biti približno slične našima u spektralnom opsegu. U svakom slučaju, uspelo je. Dokazali smo da postoji neka velika prostorija iza tog tvog ekrana. Ekran je otprilike tri centimetra debeo, a prostor iza njega ima bar deset metara s kraja na kraj. Nismo uspeli da zabeležimo nikakav odjek od udaljenog zida, ali nismo to ni mogli očekivati pošto smo upotrebili sasvim nisku snagu, a na ništa jače se nismo odvažili. Ipak smo dobili ovo.”

On gurnu preko stola komad fotografske hartije na kome se videla samo jedna talasava linija. Na jednom mestu nalazila se petlja nalik na potpis nekog blagog zemljotresa.

„Vidiš li tu malu petlju?”

„Da, šta je to?”

„Glavom i bradom Karelen.”

„Blagi Bože! Jesi li siguran?”

„Maltene ubeđen. Sedi ili stoji, ili šta god da je to što radi, na otprilike dva metra od ekrana, sa druge strane. Da je rezolucija bila samo malo bolja, mogli smo čak da mu izračunamo i veličinu.”

Stormgrenova osećanja bila su zbrkana dok je zurio u taj jedva vidljivi savijutak u tragu. Sve do sada, nije postojao čak ni dokaz da je Karelen posedovao materijalno telo. Dokaz je i dalje bio posredan, ali on ga je prihvatio bez pogovora.

„Naredna stvar koju smo morali da uradimo”, reče Dival, „bila je da izračunamo kolika je providnost ekrana na običnu svetlost. Mislimo da smo stekli dosta ispravnu sliku o tome… uostalom, nije ni važno ako smo pogrešili čak i za činilac deset. Shvataš, razume se, da ne postoji pravo jednosmerno ogledalo. Posredi je samo raspored osvetljenja. Karelen sedi u zamračenom delu prostorije: ti si osvetljen… i to je sve.” Dival se zakikota. „E pa, mi ćemo to promeniti!”

Pokretima mađioničara koji izvlači čitavu gomilu belih zečeva iz šešira, on zavuče ruku u svoj radni sto i izvadi odande jednu ogromnu baterijsku svetiljku. Kraj joj se širio u oveći otvor, tako da je cela stvar ličila na kakvu starinsku pušku široke cevi.

Dival se isceri.

„Nije opasna koliko izgleda. Treba samo da uperiš otvor u ekran i pritisneš prekidač. Stvara veoma snažan zrak koji traje deset sekundi, a to će ti biti dovoljno da pređeš njome po prostoriji i dobro je osmotriš. Sva svetlost će proći kroz ekran i divno zapljusnuti tvog prijatelja.”

„Neće povrediti Karelena?”

„Neće, ako budeš nišanio nisko, a zatim polako krenuo naviše. Tako ćeš njegovim očima dati dovoljno vremena da se priviknu… pretpostavljam da su mu refleksi slični našima, ne želimo da ga oslepimo.”

Stormgren se sumnjičavo zagledao u oružje i odmerio ga u šaci. Poslednjih nekoliko nedelja mučila ga je savest. Karelen se oduvek prema njemu odnosio sa očiglednom naklonošću, i pored njegove povremene razorne iskrenosti, tako da nije želeo da učini bilo šta što bi moglo da pokvari taj odnos sada kada se bližio kraj njihovom druženju. Međutim, Nadzornik je bio propisno upozoren i Stormgren je bio ubeđen da bi se Karelen, da je odluka zavisila od njega, već odavno prikazao. Sada će odluka biti doneta umesto njega: kada se njihov poslednji sastanak okonča, Stormgren će se zagledati u Karelenovo lice.