Arthur Clarke - Kraj detinjstva

„Ako želite neki dokaz za suštinsku… kako da se izrazim… dobronamernost Vrhovnika, setite se naređenja u pogledu okrutnosti prema životinjama koje su izdali već mesec dana po svom dolasku. Ako sam pre toga i gajio izvesne sumnje u pogledu Karelena, to ih je raspršilo… mada mi je njegov nalog doneo više nevolja nego bilo šta drugo što je učinio!”

Uopšte nije preterao, pomisli Stormgren. Ceo slučaj bio je neobičan, a i preko njega je otkrio da Vrhovnici mrze okrutnost. To, kao i njihova strast prema pravdi i redu, izgleda da su predstavljali preovlađujuća osećanja u njihovim životima… koliko je čovek mogao da sudi o njima na osnovu onoga što su činili.

Tada se Karelen jedini put razbesneo. „Možete se međusobno poubijati ako želite”, glasila je poruka, „i to je vaša stvar i stvar vaših zakona. Ali ako budete ubijali, osim kada to činite radi hrane ili u smaoodbrani, zveri koje dele ovaj svet sa vama… meni ćete odgovarati.”

Niko nije znao na šta se sve odnosi ova zabrana, niti šta će Karelen preduzeti da je opravosnaži. No, nisu morali dugo da čekaju da bi se to ustanovilo.

Plaza de Toros bio je pun kada su matadori i njihovi pomoćnici otpočeli svoj ceremonijalni ulazak. Sve je izgledalo uobičajeno; bleštavo sunce oštro se presijavalo na tradicionalnim kostimima, velika skupina ljudi pozdravljala je svoje miljenike kao i stotinu puta ranije. Pa ipak, tu i tamo, poneko lice se zabrinuto okretalo spram neba, ka dalekom srebrnom obličju pedeset kilometara iznad Madrida.

Potom su pikadori zauzeli svoja mesta i bik je frkćući stupio u arenu. Mršavi konji, nozdrva raširenih od straha, vrteli su se na suncu dok su ih jahači primoravali da se suoče sa neprijateljem. Fijuknulo je prvo koplje… pronašlo metu… i u tom trenutku prolomio se zvuk kakav se nikada ranije na Zemlji nije čuo.

Deset hiljada ljudi vrisnulo je od bola zadobivši istovetnu ranu… deset hiljada ljudi koji su, kada su se oporavili od šoka, zaključili da im nije ništa. Ali to je bio kraj te borbe s bikovima, odnosno svih borbi s bikovima, jer se vest brzo pročula. Vredno je zabeležiti da su aficionadosi bili u toj meri uzdrmani da je tek svaki deseti tražio da mu vrate novac, kao i da je londonski Dejli Miror samo dodatno pogoršao stvar time što je predložio da Španci usvoje kriket kao novi nacionalni sport.

„Možda ste u pravu”, odvrati stari Velšanin. „Možda su pobude Vrhovnika dobre… prema njihovim merilima koja u pojedinim slučajevima mogu biti ista kao i naša. Ali oni su nametljivci… mi ih nismo zvali da dođu i okrenu nam svet naopačke, unište ideale… da, i narode… u čiju odbranu su ustajala čitava pokolenja.”

„Potičem iz jednog malog naroda koji je morao da se bori za svoju slobodu”, odvrati Stormgren. „Pa ipak sam za Karelena. Možete mu dosađivati, možete čak odložiti ostvarenje njegovih nauma, ali to će na kraju biti svejedno. Nema sumnje da iskreno verujete u ono u šta verujete. Mogu da razumem vaš strah da će tradicije i kulture malih zemalja biti progutane kada dobijemo svetsku državu. Ali grešite; beskorisno je grčevito se držati prošlosti. Još pre nego što su Vrhovnici stigli na Zemlju, suverena država počela je da odumire. Oni su samo ubrzali njen kraj: niko je sada više ne može spasiti… i niko ne bi trebalo to ni da pokušava.”

Odgovora nije bilo. Čovek nasuprot njemu nije se ni pomerio niti je progovorio. Sedeo je napola rastvorenih usana, dok su mu oči sada bile koliko slepe toliko i beživotne. I ostali oko njega isto su tako bili nepokretni, sleđeni u napetim, neprirodnim držanjima. Pokušavši da udahne vazduh, obuzet čistim užasom, Stormgren ustade i poče da se povlači prema vratima. Dok je to činio, tišina iznenada bi prekinuta.

„Lep govor, Riki, hvala ti. Mislim da sada možemo da pođemo.”

Stormgren se okrete na petama i zagleda u hodnik pun senki. Tamo je, u nivou očiju, lebdela jedna mala, bezoblična kugla… koja je van svake sumnje predstavljala izvor nepoznate, tajanstvene sile koju su Vrhovnici pokrenuli. Teško je mogao biti siguran, ali Stormgren je umislio da čuje neko tiho zujanje, nalik na ono koje dopire iz pčelinje košnice leti, za vreme dremljivih dana.

„Karelene! Hvala Bogu! Ali šta si to učinio?”

„Ne brini; svi su oni dobro. Možeš to nazvati paralizom, ali reč je o nečemu mnogo tananijem. Jednostavno, njihov život se trenutno odigrava nekoliko hiljada puta sporije nego što je normalno. Kada odemo, uopšte neće znati šta se dogodilo.”

„Ostavićeš ih ovde dok ne dođe policija?”

„Ne. Imam mnogo bolji plan. Puštam ih.”

Stormgrena preplavi iznenađujuće osećanje olakšanja. Bacio je poslednji, oproštajni pogled po maloj sobi i njenim sleđenim stanarima. Džo je stajao na jednoj nozi, krajnje glupo zureći u prazno. Stormgren se iznenada nasmejao i stao da pretura po džepovima.

„Hvala na gostoprimstvu, Džo”, reče on. „Ostaviću ti suvenir.”

Prelistavao je komadiće hartije dok nije pronašao brojke koje je tražio. Zatim je na jednom prilično čistom komadu hartije pažljivo napisao:

BANKA MENHETN

Isplatiti Džou sumu od sto trideset pet

dolara i pedeset centi (135.50)

Kada je spustio komadić hartije pored Poljaka, Karelenov glas upita:

„Šta to tačno radiš?”

„Mi, Stormgreni, uvek plaćamo svoje dugove. Druga dvojica su varala, ali Džo je igrao pošteno. Bar ga ja nikada nisam uhvatio da vara.”

Bio je veoma veseo i bezbrižan i osećao se gotovo četrdeset godina mlađi kada je pošao prema vratima. Metalna kugla sklonila se u stranu da ga propusti. Pretpostavio je da je posredi neka vrsta robota i to je objašnjavalo kako je Karelen uspeo da stigne do njega kroz nepoznate slojeve stene.

„Idi pravo napred stotinu metara”, reče kugla Karelenovim glasom. „Zatim skreni levo i nastavi dok ti ne dam dalja uputstva.”

Žustro je krenuo napred, mada je shvatao da nema potrebe za žurbom. Kugla je ostala da lebdi u hodniku, verovatno da štiti njegovo povlačenje.

Minut kasnije naišao je na drugu kuglu, koja ga je čekala na mestu gde se hodnik račvao.

„Imaš da pređeš još pola kilometra”, izgovorila je. „Drži se leve strane dok se ponovo ne sretnemo.”

Još je šest puta sreo kugle dok nije izišao. U početku se pitao da li to robot na neki način uspeva stalno da bude ispred njega; zatim je pretpostavio da mora postojati lanac ovih naprava koje su uspostavile zatvoreno kolo tamo dole u dubinama rudnika. Na ulazu je skupina stražara obrazovala neverovatnu grupnu statuu koju je nadgledala još jedna od sveprisutnih kugli. Na padini brda, nekoliko metara odatle, nalazila se mala letelica kojom se Stormgren uvek odvozio do Karelena.

Trenutak je zastao, žmirkajući na suncu. Zatim je primetio uništenu mašineriju za vađenje rude oko sebe, a iza nje napuštenu železničku prugu koja se protezala niz padinu planine. Nekoliko kilometara odatle gusta šuma zahvatala je poput jezika podnožje planine, a u velikoj daljini Stormgren je uspeo da nazre odsjaj vode iz nekog velikog jezera. Pretpostavljao je da se nalazi negde u Južnoj Americi, mada nije mogao sa sigurnošću da kaže zbog čega je stekao takav utisak.

Ulazeći u malu letelicu, Stormgren je bacio poslednji pogled na ulaz u rudnik i zaleđene ljude oko njega. Potom su se vrata za njim hermetički zatvorila i on se sa uzdahom olakšanja spustio na poznati kauč.

Počekao je malo dok nije povratio dah; zatim je izustio jedan jedini slog, ali koji je dolazio iz srca:

„Pa?”

„Žao mi je što nisam mogao ranije da te izbavim. Ali i sam uviđaš koliko je bilo važno da se sve vođe okupe.”

„Zar hoćeš da kažeš”, zapišta Stormgren, „da si sve vreme znao gde sam? Da sam slutio…”