Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Upravo je krenuo nazad kada se kroz otvor pojavio još jedan gost. Sada je već bilo tako mračno da Džordž nije mogao da vidi ko je to, pa je doviknuo: „Zdravo. Je li i vama bilo dosta?” Njegov nevidljivi sadrug se nasmeja.

„Rupert je počeo da pušta neke od svojih filmova. Već sam ih sve video.”

„Želite cigaretu”, ponudi ga Džordž.

„Hvala.”

Pri plamenu upaljača — Džordž je voleo takve antikvitete — uspeo je najzad da prepozna drugog gosta, veoma zgodnog, mladog crnca, čije ime mu je neko rekao, ali ga je on istog časa zaboravio, kao i imena dvadesetak ostalih potpunih stranaca na zabavi. Međutim, nešto mu se učinilo poznato u vezi sa njim — i Džordž iznenada nasluti istinu.

„Mislim da se još nismo sreli”, primeti on, „ali niste li vi Rupertov novi šurak?”

„Tako je. Ja sam Jan Rodriks. Svi kažu da Maia i ja prilično ličimo.”

Džordž se zapitao da li da sažaljeva Jana zbog novog rođaka. Odlučio je da jadnog momka pusti da sam otkrije istinu; konačno, možda se Rupert ipak skrasi ovog puta.

„Ja sam Džordž Gregson. Je li vam ovo prvi put da ste na nekoj od Rupertovih zabava?”

„Da. Nema sumnje da se na ovaj način mogu sresti mnogi zanimljivi ljudi.”

„I ne samo ljudi”, dodade Džordž. „Sada sam prvi put došao u priliku da sretnem nekog Vrhovnika.”

Sagovornik mu je na trenutak oklevao pre nego što je odgovorio i Džordž se zapitao u koje je to osetljivo mesto dirnuo. Ali odgovor mu ništa nije otkrio.

„Ni ja nisam nijednog ranije video… osim, razume se, na televiziji.”

Razgovor potom zamre i Džordžu je bio dovoljan samo trenutak da shvati da je Jan želeo da ostane sam. Ionako je već postajalo hladno, tako da se on vratio u društvo.

Džungla je utihla; kada se Jan nagnuo nad zakrivljeni zid klimatizacionog okna, jedini zvuk koji je mogao da čuje bio je tihi mrmor kuće koja je disala pomoću mehaničkih pluća. Osećao se prilično usamljen, a to je i želeo. Takođe je bio veoma osujećen… a to je bilo nešto za čim uopšte nije žudeo.

Nema te utopije koja može sve vreme svima da pruža zadovoljstvo. Sa poboljšanjem materijalnih uslova, čovekovi vidici se proširuju i on postaje nezadovoljan moćima i onim što poseduje, a što je nekada premašivalo i njegove najluđe snove. Čak i kada mu spoljašnji svet podari sve što može, i dalje ostaju traganja uma i žudnje srca.

Iako je Jan Rodriks vrlo retko cenio svoju sreću, sigurno bi bio još nezadovoljniji u prethodnom dobu. Samo vek ranije, boja njegove kože predstavljala bi strašan, možda odlučujući nedostatak. Danas ona ništa nije značila. Neizbežna reakcija koja je crncima iz ranog dvadeset prvog veka davala izvesno osećanje nadmoćnosti već je prošla. Zgodna reč «crnja» nije više predstavljala tabu u učtivom društvu, već su je svi koristili bez ikakvog srama. Nije sadržala veći emocionalni naboj od etiketa kao što su republikanac ili metodista, konzervativac ili liberal.

Janov otac bio je prijatan, ali prilično vetropirast Škot, koji je ipak uživao dobar glas kao profesionalni mađioničar. U ranu smrt u četrdeset petoj godini oteralo ga je neumereno konzumiranje najpoznatijeg proizvoda njegove zemlje. Mada Jan nikada svog oca nije video pijanog, sasvim sigurno ga nikada nije video ni treznog.

Gospođa Rodriks, koja je još i te kako bila živa, predavala je višu teoriju verovatnoće na Edinburškom univerzitetu. Bilo je sasvim tipično za krajnju pokretljivost Čoveka iz dvadeset prvog veka to što je gospođa Rodriks, koja je bila crna kao ugalj, rođena u Škotskoj, dok je njen prognan i plavokos suprug skoro ceo svoj vek proveo na Haitiju. Maia i Jan nikada nisu imali samo jedan dom, već su šetali od jedne do druge porodice svojih roditelja poput dve loptice za badmington. To je bilo zabavno, ali nije pomagalo u ispravljanju nepostojanosti koju su oboje nasledili od oca.

U dvadeset sedmoj godini, Janu je još bilo preostalo nekoliko godina života na koledžu pre nego što će morati ozbiljno da porazmisli o karijeri. Sasvim lako je diplomirao, izabravši nastavni program koji bi pre samo jednog veka izazvao prilično čuđenje. Glavni predmeti bili su mu matematika i fizika, a za sporedne predmete izabrao je filozofiju i tumačenje muzike. Čak i prema visokim merilima tog vremena, bio je prvoklasni amaterski pijanista.

Kroz tri godine doktoriraće inženjersku fiziku, sa astronomijom kao drugim predmetom. To će zahtevati od njega da prilično zapne, ali Jan je to jedva i čekao. Studirao je na univerzitetu u Kejptaunu, koji se ugnezdio u podnožju planine Tejbl i bio mesto za visoko obrazovanje sa možda najlepšim položajem na svetu.

Materijalnih briga nije imao, pa ipak je bio nezadovoljan i nije video leka za svoje stanje. Da stvari budu još gore, Maiina vlastita sreća… mada joj na njoj nije nimalo zavideo… samo je još više isticala glavni razlog njegove nevolje.

Jan je, naime, još patio od romantične opsene… koja je prouzrokovala toliko jada i toliko pesničkih dela… da svaki čovek ima samo po jednu pravu ljubav u životu. U neuobičajeno poznom dobu izgubio je srce prvi put; posredi je bila dama koja je na većem glasu bila zbog svoje lepote nego vernosti. Rozita Tisen je tvrdila, i nije lagala, da njenim venama teče krv careva Manču. Još je posedovala mnoštvo podanika, uključujući tu i veći deo osoblja Tehničkog fakulteta u Kejpu. Jan je postao zatočenik njene tanane, cvetne lepote, a veza im je dovoljno dugo potrajala da je kraj zbog toga bio samo još bolniji. Nikako nije mogao da shvati šta je krenulo naopako…

Preboleće on to, razume se. I drugi muškarci preživeli su slične katastrofe, prošavši bez trajnih oštećenja, pa čak i dostigli stanje kada su mogli da kažu: «Ubeđen sam da nikada nisam mogao stvarno da budem zaljubljen u jednu takvu ženu!» Ali takva ravnodušnost predstavljala je još daleku budućnost, a u ovom trenutku Jan je bio u velikom raskoraku sa životom.

Druga stvar zbog koje je žalio teže se mogla izlečiti, jer se ticala uticaja koji su Vrhovnici imali na njegove vlastite ambicije. Jan je bio romantik i to ne samo u srcu već i u umu. Poput tolikih mladića, pustio je snovima i mašti na volju da lutaju neistraženim morima svemira, pošto je vazdušni prostor bio pobeđen.

Pre samo jednog veka Čovek je upravo zakoračio na lestvicu koja je mogla da ga odvede do zvezda. A onda su mu, upravo u tom trenutku — da li je moguće da je posredi bila samo slučajnost? — vrata koja su vodila do planeta bila zalupljena pred nosom. Vrhovnici su postavili svega nekoliko zabrana pred bilo koju ljudsku aktivnost (vođenje rata predstavljalo je možda najveći izuzetak), ali su ipak istraživanja vezana za let u svemir praktično prestala. Izazov koji je predstavljala nauka Vrhovnika bio je prevelik. Čovek je bar na trenutak izgubio svoju srčanost i okrenuo se drugim poljima. Nije bilo svrhe praviti rakete kada su Vrhovnici imali sasvim sigurno nadmoćnije pogonske sisteme koje su se zasnivali na načelima o kojima oni nikada nisu davali čak ni nagoveštaje.

Nekoliko stotina muškaraca posetilo je Mesec, kako bi osnovali lunarnu opservatoriju. Putovali su u maloj letelici koju su pozajmili od Vrhovnika — i koju su pokretale rakete. Bilo je očigledno da se malo šta moglo naučiti proučavanjem ovog primitivnog vozila, čak i da su ga njegovi vlasnici predali bez ustezanja znatiželjnim naučnicima sa Zemlje.

I tako je Čovek i dalje bio zatvorenik na vlastitoj planeti. A ta planeta, iako mnogo lepša nego pre jednog veka, sada je bila i mnogo manja. Kada su Vrhovnici ukinuli rat, glad i bolest, to je označilo i kraj pustolovina.

Izlazeći Mesec počeo je da boji istočno nebo bledim, mlečnim sjajem. Jan je znao da se tamo gore, unutar bedema kratera Platon, nalazila glavna baza Vrhovnika. Brodovi za snabdevanje mora da su dolazili i odlazili već preko sedamdeset godina, ali tek za Janova života prestali su da se igraju skrivača i kretali su se naočigled Zemlje. Senke velikih brodova lepo su se mogle videti pomoću teleskopa prečnika dve stotine inča, kada ih je jutarnje ili večernje sunce bacalo miljama preko Mesečevih ravnica. Kako je sve što su Vrhovnici radili silno zanimalo čovečanstvo, pomno su pratili njihove dolaske i odlaske, pa je ustrojstvo njihovog ponašanja uskoro polako počelo da se pomalja (mada ne i pobude koje su ga pokretale). Jedna od tih velikih senki nestala je pre nekoliko časova. Jan je znao da to znači da negde u blizini Meseca jedan od brodova Vrhovnika vrši neophodne rutinske poslove pre nego što će se otisnuti na daleki put do svog udaljenog, nepoznatog doma.