Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Nikada nije video lansiranje nijednog od tih brodova koji su se vraćali prema zvezdama. Ako su uslovi bili povoljni, taj je prizor bio vidljiv sa više od pola sveta, ali Jan nikako nije imao sreće. Niko nije tačno znao kada će doći do lansiranja — a Vrhovnici te događaje nisu najavljivali. Odlučio je da sačeka još deset minuta, a onda da se ponovo pridruži ostalima na zabavi.

Šta to bi? Samo meteor koji klizi kroz sazvežđe Eridanus. Jan se opusti, vide da mu se cigareta ugasila i pripali drugu.

Napola ju je popušio kada se, pola miliona kilometara odatle, uključio zvezdani pogon. Iz srca razlivene mesečine jedna sićušna iskra počela je da se penje ka zenitu. U početku je njeno kretanje bilo tako sporo da se jedva moglo primetiti, ali iz sekunde u sekundu dobijala je na brzini. Što se više pela, to je bila sve sjajnija, a onda je iznenada nestala s vidika. Trenutak kasnije ponovo se pojavila, dobijajući na brzini i sjajnosti. Rastući i opadajući u čudnom ritmu, sve brže se pela u nebo, iscrtavajući fluktirajuću liniju svetlosti preko zvezda. Čak i kada čovek ne bi znao koliko je ta tačka stvarno udaljena, utisak koji je ostavljala brzina njenog kretanja oduzimao je dah; imajući u vidu da se brod koji je odlazio nalazio negde iza Meseca, um je ostajao pometen pred brzinama i energijama koje su tu bile na snazi.

Jan je znao da je ono što je video predstavljalo nevažan nuzproizvod tih energija. Sam brod bio je nevidljiv i nalazio se mnogo ispred te uspinjuće svetlosti. Isto kao što je mlaznjak koji leti na velikim visinama ostavljao za sobom trag pare, isto tako je i letelica Vrhovnika koja se udaljavala ostavljala za sobom neobičan beleg. Opšte prihvaćena teorija — a gotovo da se nije moglo sumnjati u njenu ispravnost — glasila je da ogromna ubrzanja zvezdanog pogona izazivaju lokalna zakrivljenja prostora. Jan je znao da je ono što upravo gleda sama svetlost udaljenih zvezda, sakupljena i fokusirana u njegovo oko uvek kada su uslovi duž traga broda bili povoljni. Bio je to vidljivi dokaz teorije relativnosti — povijanje svetlosti pod dejstvom kolosalnog gravitacionog polja.

Kao da se kraj tog ogromnog sočiva, tankog poput olovke, kretao sada nešto sporije, ali taj privid nastajao je samo usled perspektive. U stvarnosti, brod je i dalje dobijao na brzini: njegova putanja neprekidno je bila skraćivana dok se silovito odbacivao ka zvezdama. Jan je znao da će ga slediti mnogi teleskopi, jer su naučnici sa Zemlje pokušavali da otkriju tajne pogona. Objavljeno je već na desetine rasprava na tu temu; nema sumnje da su ih Vrhovnici čitali sa najvećim zanimanjem.

Utvarna svetlost počela je da čili. Sada je predstavljala samo bledu prugu upravljenu u srce sazvežđa Karina, što je Jan od početka znao. Dom Vrhovnika nalazio se tamo negde, ali mogao je da kruži oko bilo koje od hiljadu zvezda u tom delu svemira. Nije bilo načina da se odredi njegova udaljenost od Sunčevog sistema.

A onda se sve okončalo. Iako je brod tek otpočeo svoje putovanje, ljudsko oko nije više imalo šta da vidi. Međutim, u Janovom umu još je plamteo spomen na tu sjajnu stazu, vodič koji neće izbledeti sve dok u njemu bude ambicija i želja.

Zabava je bila završena. Gotovo svi gosti ponovo su se vinuli u vazduh i upravo su se raspršivali na sve četiri strane sveta. Postojalo je, međutim, i nekoliko izuzetaka.

Jedan od takvih bio je Norman Dodsvort, pesnik, koji se neprijatno napio, ali je imao toliko takta da se onesvesti pre nego što je postalo neophodno preduzeti bilo kakve nasilne mere. Premešten je, i to ne naročito nežno, na travnjak, s nadom da će ga kakva hijena na primereno grub način probuditi. Za sve praktične potrebe on se, stoga, mogao smatrati odsutnim.

Od gostiju su još ostali Džordž i Džin. To uopšte nije bila Džordžova zamisao: želeo je da pođe kući. Nije blagonaklono gledao na prijateljstvo između Ruperta i Džin, mada ne iz uobičajenih razloga. Džordž je sebe smatrao praktičnom, trezvenom osobom i držao je ono što je povezivalo Džin i Ruperta ne samo za detinjariju u ovom dobu tehnike, već i za nešto pomalo nezdravo. Izgledalo mu je čudno da bilo ko veruje, makar i najmanje, u paranormalno, a Rašaverakovo prisustvo ovde poljuljalo je i njegovu veru u Vrhovnike.

Bilo je očigledno da Rupert sprema neko iznenađenje, verovatno uz prećutni pristanak Džin. Džordž se smrknuto prepustio sudbini, očekujući predstojeću glupost, ma šta to moglo biti.

„Isprobao sam svašta pre nego što sam se zaustavio na ovome”, ponosno izjavi Rupert. „Veliki problem predstavlja smanjivanje trenja kako biste dobili potpunu slobodu kretanja. Staromodni uglačani sto i okrenuta čaša mogu da posluže, ali to se koristi već vekovima, a bio sam ubeđen da moderna nauka može da smisli nešto bolje. I evo ishoda. Privucite stolice — jesi li sasvim siguran da ne želiš da nam se pridružiš, Raši?”

Vrhovnik kao da je oklevao delić sekunde. A onda odmahnu glavom. (Da li su tu naviku stekli na Zemlji? — upita se Džordž.)

„Ne, hvala”, odvrati on. „Više volim da posmatram. Možda neki drugi put.”

„Dobro — biće dovoljno vremena, ako se predomisliš.”

Stvarno? — pomisli Džordž, smrknuto pogledavši na sat.

Rupert je okupio prijatelje oko jednog malog, ali masivnog stola, savršeno okruglog oblika. Imao je ravnu plastičnu površinu koju je on skinuo i na taj način otkrio svetlucavo more zbijenih kugličnih ležajeva. Blago izdignuta ivica stola sprečavala ih je da skliznu dole, a Džordž uopšte nije bio u stanju da zamisli čemu služe. Na stotine svetlosnih odraza obrazovalo je zadivljujuće i hipnotičko ustrojstvo, i on oseti da mu se pomalo vrti u glavi.

Dok su ostali privlačili stolice, Rupert je zavukao šaku pod sto i izvadio jedan disk prečnika desetak centimetara, koji je položio povrh kugličnih ležajeva.

„Evo”, izusti on. „Položite prste i on se pokreće bez imalo otpora.”

Džordž je posmatrao napravu sa dubokim nepoverenjem. Primetio je da su na određenim razmacima bila ispisana slova abecede — u nasumičnom rasporedu — po obodu stola. Njima su bili pridodati i brojevi od 1 do 9, takođe nasumce razbacani među slovima, kao i dve karte sa rečima «Da» i «Ne». One su se nalazile na suprotnim stranama stola.

„Sve mi to izgleda kao jedna velika koještarija”, promrmlja on. „Iznenađen sam što i u ovom veku još ima ljudi koji ovo shvataju ozbiljno.” Osećao se nešto bolje pošto je na ovaj blag način izneo svoje protivljenje, koje je bilo isto toliko namenjeno Džin koliko i Rupertu. Rupert se nije pretvarao: njega su ovi fenomeni zanimali jedino na naučnoj osnovi. Bio je otvorenog uma, ali ne i lakoveran. Nasuprot njemu, Džin… Džordža je ona povremeno malo brinula. Izgleda da je zaista verovala da ima nečega u tim glupostima o telepatiji i paranormalnom.

Tek kada je izrekao ovu primedbu, Džordž je shvatio da ona takođe sadrži kritiku upućenu Rašaveraku. Nervozno se osvrnuo unaokolo, ali Vrhovnik ni na koji način nije reagovao. Što, razume se, nije baš ništa dokazivalo.

Sada su već svi zauzeli svoja mesta. U smeru kretanja kazaljke na satu, oko stola su sedeli Rupert, Maia, Jan, Džin, Džordž i Beni Šenberger. Rut Šenberger sedela je izvan kruga, držeći blok za pisanje. Ona očigledno zbog nečega nije htela da uzme učešća u onome što će uslediti, što je Benija nagnalo da izrekne nekoliko neodređeno sarkastičnih opaski o ljudima koji i dalje ozbiljno shvataju Talmud. Međutim, ona je, izgleda, bila veoma voljna da uzme na sebe ulogu zapisničara.

„Čujte”, poče Rupert, „zarad skeptika kao što je Džordž, hajde da nešto razjasnimo odmah na početku. Bez obzira na to ima li u ovome nečeg natprirodnog, stvar dejstvuje. Lično smatram da postoji neko čisto mehaničko objašnjenje. Kada položimo šake na disk, iako možda pokušavamo da ne utičemo na njegovo kretanje, naša podsvest počne da izvodi trikove. Analizirao sam dosta tih seansi i nijednom nisu dobijeni odgovori koje neko u skupini nije mogao da zna ili da nasluti — mada ponekad nisu bili svesni te činjenice. Međutim, ipak bih voleo da izvedemo opit pod ovim prilično… ovaj… posebnim okolnostima.”