Arthur Clarke - Kraj detinjstva

„On je besmrtan, zar ne?”

„Da, prema našim merilima jeste, mada, izgleda, postoji nešto u budućnosti čega se plaši. Ne mogu ni da zamislim šta bi to moglo biti. I to je zaista sve što znam o njemu.”

„Nije baš uverljivo. Moja teorija glasi da se njegova mala flota izgubila u svemiru i da traži novi dom. Ne želi da saznamo koliko ih je malo. Možda su svi ti ostali brodovi automatizovani i u njima nema nikoga. Možda su samo fasada.”

„Čitaš suviše naučnu fantastiku”, odvrati Stormgren.

Van Riberg se isceri, pomalo smeteno.

„«Invazija iz svemira» nije ispala baš onako kao što se očekivalo, je li tako? Moja teorija bi sigurno objasnila zašto se Karelen nikada ne pokazuje. Ne želi da saznamo da više nema nijednog drugog Vrhovnika.”

Stormgren zavrte glavom; sve ga je ovo zabavljalo, iako se nije slagao.

„Tvoje je objašnjenje, kao i obično, suviše genijalno da bi bilo istinito. Mada smo u stanju samo da naslutimo da ona postoji, iza Nadzornika mora da stoji neka uistinu velika civilizacija… i to takva koja odavno zna za čoveka. Sam Karelen mora da nas već vekovima proučava. Uzmi samo, na primer, kako barata engleskim. Čak je mene stao da ispravlja u korišćenju idioma!”

„Jeste li ikada otkrili da nešto ne zna?”

„Oh, jesam, i to često… ali posredi su bile samo sitnice. Mislim da ima savršeno pamćenje, ali da postoje stvari koje se nije potrudio da nauči. Na primer, jedino engleski potpuno razume, mada je za poslednje dve godine pokupio dosta toga iz finskog samo da bi mogao da me zadirkuje. A finski se ne uči na brzinu! U stanju je da navodi čitave odlomke iz Kalevale, stidim se što to moram da priznam, dok ja znam svega nekoliko stihova. Takođe zna biografije svih živih državnika i ponekad mogu da prepoznam aluzije koje o njima pravi. Izgleda da je podrobno upućen u istoriju i nauku… i sam znaš koliko smo već od njega naučili. Pa ipak, ako ih posmatramo pojedinačno, mislim da njegove mentalne sposobnosti nisu sasvim izvan ljudskog domašaja. Međutim, nema tog čoveka koji bi mogao da čini sve što on čini.”

„Do istog sam zaključka, manje više, i ja došao”, složi se Van Riberg. „Možemo se doveka raspravljati oko Karelena, ali na kraju se uvek vraćamo na isto pitanje: zašto, do đavola, ne želi da se pokaže? Sve dok to ne učini, ja ću nastaviti da teoretišem, a Liga za Slobodu će nastaviti da grmi.”

On buntovno skrenu pogled ka tavanici.

„Nadam se, gospodine Nadzorniče, da će jedne mračne noći neki reporter uspeti raketom da stigne do vašeg broda i da se uvuće na stražnja vrata, ponevši foto-aparat sa sobom. Kakav bi to bio senzacionalni snimak!”

Ako je Karelen i slušao, ničim im to nije stavio do znanja. Ali, razume se, on to nikada nije ni činio.

Prve godine po njihovom prispeću, dolazak Vrhovnika prouzrokovao je manje promena u ustrojstvu ljudskog života nego što se to moglo očekivati. Njihova senka bila je posvuda, ali to je bila nenametljiva senka. Iako je na Zemlji bilo svega nekoliko velikih gradova u kojima ljudi nisu mogli da vide jedan od srebrnih brodova kako svetluca naspram zenita, posle izvesnog vremena oni su uzimani zdravo za gotovo kao i Sunce, Mesec ili oblaci. Većina ljudi bila je verovatno tek nejasno svesna da za svoj postojano sve bolji standard ima da zahvali Vrhovnicima. Kada bi zastali da razmisle o tome… što se retko događalo… shvatili bi da su ti nemi brodovi doneli mir celom svetu prvi put u istoriji i bili su i te kako zahvalni na tome.

Ali to su bile apstraktne i ne baš spektakularne dobrobiti, koje su bile prihvaćane i uskoro zaboravljane. Vrhovnici su ostajali daleko, krijući svoja lica od čovečanstva. Karelen je mogao da zadobije poštovanje i divljenje; ali ništa dublje od toga, sve dok bude vodio sadašnju politiku. Teško je bilo ne osećati odbojnost prema tim Olimpljanima koji su se ljudima obraćali jedino putem radioteleprinterskih kola u glavnom štabu Ujedinjenih Nacija. Ono što se događalo između Karelena i Stormgrena nikada nije bilo obelodanjivano u javnosti i ponekad se i sam Stormgren pitao zašto je Nadzornik smatrao te razgovore neophodnim. Možda je osećao potrebu za neposrednim kontaktom bar sa jednim ljudskim bićem, možda je shvatao da je Stormgrenu bio potreban ovakav oblik lične podrške. Ako je to bilo objašnjenje, Generalni sekretar mu je bio zahvalan; nije mu smetalo što ga Liga za Slobodu prezrivo naziva «Karelenovim potrčkom».

Vrhovnici nikada nisu stupali u vezu sa pojedinačnim državama i vladama. Prihvatili su organizaciju Ujedinjenih Nacija onakvu kakvu su je zatekli, dali su uputstva za postavljanje potrebne radio-opreme i izdavali su naređenja preko Generalnog sekretara. Sovjetski delegati sasvim su razložno ukazali na činjenicu, i to nadugačko i naširoko i bezbroj puta, da to nije bilo u skladu sa Poveljom, ali Karelena to, izgleda, nije ni najmanje brinulo.

Zapanjujuće je bilo koliko su zloupotreba, budalaština i zla uspele da uklone te poruke sa neba. Po dolasku Vrhovnika, narodi su shvatili da više ne moraju da se plaše jedni drugih i pogodili su… čak i pre izvedenog opita… da njihovo postojeće oružje sigurno nije u stanju da se suprotstavi civilizaciji koja je u stanju da se otisne na međuzvezdana putovanja. I tako je istog časa bila uklonjena najveća pojedinačna prepreka koja je onemogućavala čovečanstvu da živi srećno.

Vrhovnicima je, izgleda, bilo sasvim svejedno kakvog su oblika vlade, sve dok one nisu tiranske ili podmićene. Na Zemlji je i dalje bilo demokratija, monarhija, blagonaklonih diktatura, komunizma i kapitalizma. To je predstavljalo veliko iznenađenje za mnoge jednostavne duše koje su bile sasvim ubeđene da je njihov način života ujedno i jedini moguć. Ostali su verovali da Karelen jednostavno samo čeka da predstavi sistem koji će izbrisati sve postojeće oblike društva i da je to razlog što se nije gnjavio sa manjim političkim reformama. Ali i to je, kao i sve ostalo u vezi sa Vrhovnicima, predstavljalo puko nagađanje. Nikome nisu bili poznate njihove pobude: i niko nije znao ka kakvoj budućnosti vode čovečanstvo.

Stormgren je loše spavao ovih noći, što je bilo čudno, jer uskoro će zauvek za sobom ostaviti brige vezane za zvanje koje je obavljao. Četrdeset godina služio je čovečanstvu, a njegovim gospodarima pet, i malo je bilo onih koji su mogli da kažu da su svoje ambicije ostvarili u tolikoj meri kao on. Možda je u tome i bila nevolja: tokom godina koje će provesti kao penzioner, koliko god ih bilo, neće više biti izazova koji bi mu zasladili život. Od Martine smrti i pošto su deca osnovala vlastite porodice, njegove veze sa svetom kao da su oslabile. Može biti i da je počeo da se poistovećuje sa Vrhovnicima i na taj način se udaljio od čovečanstva.

Ovo je bila još jedna od onih nemirnih noći kada se njegov mozak vrteo poput mašine čiji se automatski regulator pokvario. Dobro je znao da više neće moći da zaspi, pa je nevoljno ustao iz postelje. Navukavši kućni ogrtač, izišao je na krovnu baštu svog skromnog stana. Svi službenici kojima je on bio neposredni pretpostavljeni imali su mnogo luksuznije stanove, ali ovo mesto bilo je dovoljno prostrano za Stormgrenove potrebe. Dostigao je status kada ni lično bogatstvo ni zvanične ceremonije nisu više mogli ništa da dodaju njegovoj veličini.

Noć je bila topla, gotovo teška, ali nebo je bilo vedro, a blistavi Mesec nisko je počivao na jugozapadu. Deset kilometara odatle, svetla Njujorka sijala su na liniji neba poput zore zamrznute u trenutku svitanja.

Stormgren podiže pogled iznad uspavanog grada, penjući se ponovo u visine koje je jedino on od svih živih dosegao. Iako je Karelenov brod bio daleko, mogao je da mu vidi trup kako svetluca na mesečini. Pitao se šta li Nadzornik radi u ovom trenutku, jer nije verovao da Vrhovnici ikada spavaju.