Arthur Clarke - Kraj detinjstva

Nije zažalio zbog toga što mu je životni trud ispao uzaludan. Radio je na tome da čoveka uputi ka zvezdama, a u trenutku uspeha, zvezde — daleke, ravnodušne zvezde — došle su k njemu. Bio je to trenutak u kome istoriji zastaje dah, a sadašnjost se odvaja od prošlosti kao što se ledeni breg otkida od matičnog grebena i otiskuje morem u samotnom ponosu. Sve što su minula doba postigla sada se pretvorilo ni u šta; samo je jedna pomisao besomučno odjekivala Rajnholdovim umom:

Ljudska rasa više nije sama.

Generalni sekretar Ujedinjenih Nacija stajao je nepomično pored velikog prozora, posmatrajući saobraćaj koji je puzio Četrdeset trećom ulicom. Ponekad se pitao da li je dobro da bilo koji čovek radi tako visoko iznad ostalih ljudi. Izdvojenost je bila na mestu, ali se veoma lako mogla preobraziti u ravnodušnost. Ili to on možda samo pokušava da racionalizuje svoju odbojnost prema neboderima, koju je i dalje osećao, uprkos tome što je u Njujorku proveo već dvadeset godina.

Začuo je kako se vrata otvaraju iza njega, ali nije okrenuo glavu kada je Piter van Riberg ušao u prostoriju. Usledila je neizbežna pauza dok je Piter sa neodobravanjem osmatrao termostat; već dugo se mogla čuti šala da Generalni sekretar voli da živi u ledari. Stormgren je sačekao da mu se pomoćnik pridruži kod prozora, a onda je odvojio pogled od poznate, ali i stalno opčinjavajuće panorame što se pružala ispod.

„Kasne”, reče on. „Vejnrajt je trebalo da bude ovde još pre pet minuta.”

„Upravo sam dobio vesti od policije. Sa njim ide cela svita, što je izazvalo silnu pometnju u saobraćaju. Stići će svakog trenutka.”

Van Riberg zastade, a onda iznenada dodade: „Jeste li još sigurni da je dobra zamisao videti se sa njim?”

„Bojim se da je sad malo kasno odustati od susreta. Uostalom, saglasio sam se sa tim — premda, kao što dobro znaš, sve ovo uopšte nije bila moja ideja.”

Stormgren se uputio do radnog stola i stao da se odsutno igra svojim znamenitim uranijumskim pritiskačem za hartiju. Nije bio nervozan — već samo neodlučan. Takođe mu je bilo milo što Vejnrajt kasni, budući da će mu to pružiti izvesno moralno preimućstvo na početku razgovora. Takve sitnice igrale su značajniju ulogu u ljudskim poslovima nego što bi to poželeo neko ko drži prvenstveno do logike i razuma.

„Evo ih!” reče van Riberg iznenada, priljubivši lice uz prozor. „Stižu avenijom — ima ih dobre tri hiljade, rekao bih.”

Stormgren uze beležnicu i pridruži se pomoćniku. Na udaljenosti od pola milje, mala ali odlučna skupina polako se kretala prema zgradi Ujedinjenih nacija. Nosili su transparente koji se nisu mogli razabrati sa ove udaljenosti, ali Stormgren je i bez toga dobro znao njihovu poruku. Do ušiju mu je konačno dopro, nadjačavajući saobraćajnu buku, zlokobni ritam napevnih glasova. Osetio je kako ga najednom preplavljuje talas odvratnosti. Svetu je sigurno već i preko glave gomile koja maršira i uzvikuje srdite slogane!

Povorka je u međuvremenu stigla pred zgradu; mora da su znali da ih on posmatra, jer su se tu i tamo u vazduh podizale pesnice, prilično gnevno. Ovaj prkos nije bio upućen njemu, iako su kretnje nesumnjivo bile sračunate na to da ih on vidi. Kao što bi se pigmeji ophodili prema nekom džinu, tako su i ove ljutite pesnice bile upravljene put neba, pedeset kilometara iznad njegove glave — ka blistavom srebrnom oblaku koji je predstavljao predvodnički brod flote Vrhovnika.

Sva je prilika, pomisli Stormgren, da i Karelen posmatra ovaj prizor i silno se zabavlja, jer do ovog susreta uopšte ne bi došlo da nije bilo Nadzornikovog podsticaja.

Ovo je bilo prvi put da se Stormgren sreće sa predvodnikom Lige za Slobodu. Nije više brinuo oko toga da li je taj korak mudar, budući da su Karelenovi planovi često bili odveć tanani da bi ih ljudi mogli pojmiti. U svakom slučaju, Stormgren nije uspevao da vidi kakva je stvarna šteta iz toga mogla proizići. Da je odbio da se vidi sa Vejnrajtom, Liga bi tu okolnost iskoristila kao municiju protiv njega.

Aleksandar Vejnrajt bio je visok, zgodan muškarac u poznim četrdesetim. Stormgren je znao da je potpuno pošten i stoga dvostruko opasan. Pa ipak, teško je bilo ne gajiti izvesnu naklonost prema njemu, jer je očigledno bio iskren, bez obzira na ono što je neko mogao misliti o stvari za koju se zalagao… i o pojedinim sledbenicima koje je privukao.

Stormgren nije traćio vreme pošto ih je Van Riberg kratko i pomalo ukočeno upoznao.

„Pretpostavljam da je”, poče on, „glavni razlog vaše posete to da uložite formalni protest protiv sheme Federacije. Jesam li u pravu?”

Vejnrajt smrknuto klimnu.

„To mi je glavni naum, gospodine sekretaru. Kao što znate, poslednjih pet godina pokušavali smo da probudimo ljudsku rasu iz učmalosti i ukažemo joj na opasnost s kojom se suočava. Zadatak je bio težak, jer je većina ljudi, izgleda, zadovoljna time što Vrhovnici upravljaju svetom po svojoj volji. Pa ipak, više od pet miliona rodoljuba, iz svih zemalja, potpisalo je našu peticiju.”

„To i nije neka brojka vredna pomena kada se uzme u obzir ukupna populacija od dve i po milijarde ljudi.”

„Ipak je to brojka koja se ne može prenebreći. A na svaku osobu koja je potpisala dolazi mnogo onih koji duboko sumnjaju u mudrost, a da i ne pominjem ispravnost, ovog plana Federacije. Čak ni Nadzornik Karelen, i pored svih svojih moći, nije u stanju da pokretom pera izbriše hiljadu godina istorije.”

„Šta iko zna o Karelenovim moćima?” odvrati Stormgren. „Dok sam bio dečak, Federacija Evrope predstavljala je san… ali već kada sam izrastao u mladića ona je postala stvarnost… a to je bilo pre dolaska Vrhovnika. Karelen jednostavno privodi kraju ono što smo mi započeli.”

„Evropa je bila kulturni i geografski entitet. Svet nije… u tome je razlika.”

„Za Vrhovnike”, odvrati sarkastično Stormgren, „Zemlja je verovatno mnogo manja nego što je Evropa izgledala našim očevima… a njihovo shvatanje stvari je, moram priznati, mnogo zrelije od našeg.”

„Ja nužno ne osporavam Federaciju kao krajnji cilj… mada se mnoge moje pristalice ne bi s tim složile. Ali to mora uslediti iznutra… ne sme biti nametnuto spolja. Mi sami moramo da se pobrinemo za svoju sudbinu. Ne sme više biti mešanja u ljudske poslove!”

Stormgren uzdahnu. Sve ovo je on već čuo stotinu puta i bio je svestan činjenice da može samo da pruži stari odgovor koji je Liga za Slobodu odbijala da prihvati. On je verovao Karelenu, a oni nisu. U tome se sastojala osnovna razlika i on nije mogao ništa da učini u vezi s tim. Srećom, ni Liga za Slobodu nije mogla ništa.

„Dozvolite mi da vam postavim nekoliko pitanja”, reče on. „Možete li poreći da su Vrhovnici doneli bezbednost, mir i blagostanje ovom svetu?”

„To je tačno. Ali su nam oduzeli slobodu. Ljudi ne žive…”

„…samo od hleba. Da, znam… ali ovo je prvi vek u kome su svi ljudi sugurni da će makar to izvesno dobiti. U svakom slučaju, koju smo to slobodu izgubili u poređenju sa onim što su nam Vrhovnici dali prvi put u ljudskoj istoriji?”

„Slobodu da upravljamo vlastitim životima, pod vođstvom Boga.”

Konačno smo, pomisli Stormgren, stigli do onog pravog. Ceo ovaj sukob u osnovi je religijske prirode, koliko god bio zamaskiran. Vejnrajt vam nijednog trenutka nije dozvoljavao da izgubite iz vida da je bio sveštenik. Mada više nije nosio sveštenički okovratnik, čovek je uvek imao utisak da je on još tu.

„Prošlog meseca”, istaknu Stormgren, „stotinu biskupa, kardinala i rabina potpisali su zajedničku izjavu u kojoj daju podršku politici Nadzornika. Religije širom sveta su protiv vas.”