Isak Asimov: Spuštanje noći

„Širin je već mrtav. Folimun mi je kazao da su njegovi ljudi pronašli Širinovo telo u jednoj razrušenoj kući. Očiledno ga je pre koju nedelju ubila banda ludaka koja ima nešto protiv intelektualaca.“

Sifera odvrati pogled u stranu, jer tog trenutka nije imala snage da sretne Tremonove oči. A onda se zagleda u njega još ljuće nego malopre i reče: „Eto ti! Folimun prvo šalje svoje bezveznjake da rasture Opservatoriju… i Ator je ubijen, jesam li u pravu?… a onda uklanja jadnog bezopasnog Širina. Potom ćemo i svi mi ostali biti…“

„Pokušao je da zaštiti ljude iz Opservatorije, Sifera.“

„Pa to mu baš nije pošlo za rukom, a?“

„Stvari su izmakle kontroli. Želeo je da spasi sve naučnike pre no što izbiju neredi… ali kako je delovao pod maskom fanatika divljeg pogleda, nije uspeo da ih ubedi da ga saslušaju i otkriju šta im nudi — siguran prolaz do Skloništa Apostola.“

„Pošto je Opservatorija bila razorena.“

„Ni to nije bilo u njegovom prvobitnom planu. Svet je te noći bio lud. Stvari se ne uklope baš uvek u shemu.“

„Svaka ti čast što u svakom trenutku umeš da nađeš opravdanje za njega, Teremone.“

„Možda si u pravu. Ipak me saslušaj do kraja. On želi da sarađuje sa preživelim ljudima sa Univerziteta i sa svim ostalim razumnim i inteligentnim osobama koje su se okupile u Amgandu, kako bi obnovili znanje čovečanstva. On… to jest pretpostvljeni Mondior… upravljao bi vladom. Apostoli bi nestabilno i sujeverjem opterećeno stanovništvo držali u pokornosti pomoću religije, bar jedno do dva pokolenja. U međuvremenu bi ljudi sa Univerziteta pomogli Apostolima da prikupe i kodifikuju znanje koje su uspeli da sačuvaju i zajedno bi povratili svetu razum… što se već toliko puta ranije dogodilo. Međutim, možda će ovog puta biti u stanju da otpočnu pripreme za naredno pomračenje otprilike stotinu godina unapred i da spreče ono najgore, da spreče masovno ludilo, podmetanje požara, sveopšte razaranje.“

„I ti veruješ u sve to?“ upita Sifera. Glas joj je bio otrovan. „Veruješ da ima smisla stajati u pozadini i pljeskati, dok Apostoli Plamena šire svoju otrovnu, iracionalnu, totalitarnu veru po celom svetu? Ili što je još gore… da ima smisla udružiti se s njima?“

„Mrska mi je ta ideja“, iznenada odvrati Teremon.

Sifera razrogači oči. „Zašto onda…?“

„Hajdemo napolje“, reče on. „Još malo pa će svanuti. Mogu li da te uhvtim za ruku?“

„Pa…“

„Kada sam kazao da te volim, nije to bio samo citat iz neke knjige.“

Ona slegnu ramenima. „Jedno nema veze s drugim. Ono privatno sa politikom, Teremone… koristiš jedno da bi napravio zbrku u drugom.“

„Dođi“, pozva je on.

Izišli su iz šatora. Na istočnom obzorju pojavio se ružičasti sjaj ranog Onosa. Visoko iznad njih, Tano i Sita su se pomaljali iza oblaka i ta sunca blizanci, koja su sada bila u zenitu, obasjavala su ih čudnim i predivnim sjajem.

Na nebu je bilo još jedno sunce. Daleko na severu, mala, tamnocrvena kugla Dovima sijala je poput sićušnog rubina smeštenog na čelo neba.

„Četiri sunca“, primeti Teremon. „Znak sreće.“

Svuda oko njih u logoru Apostola vrvelo je od aktivnosti. Tovareni su kamioni, spuštani šatori. Teremon ugleda Folimuna daleko na drugoj strani, kako izdaje naređenja ekipi radnika. Vođa Apostola mahnu Teremonu, a ovaj mu zauzvrat klimnu.

„Mrziš ideju da će Apostoli upravljati svetom“, reče Sifera, „pa ipak si i dalje voljan da se udružiš sa Folimunom? Zašto? Kakvog to ima smisla?“

Teremon tiho odvrati: „Jer nam je to jedina nada.“

„Zaista tako misliš?“

On klimnu. „Počeo sam to da uviđam pošto je Folimun proveo sa mnom u razgovoru nekoliko časova. Svaki razumni instinkt u meni govori mi da ne verujem Folimunu i njegovoj gomili fanatika. O čemu god drugom da je reč, nema zbora da je Folimun manipulator gladan moći, krajnje nemilosrdan, veoma opasan. Ali kakvi su nam inače izgledi? Altinol? Svi oni sitni šefovi duž auto-puta? Moglo bi proći hiljadu godina pre no što se sve te nove provincije ne ujedine u jednu državu. Folimun poseduje autoritet potreban da natera čitave nacije da kleče pred njim… ili pred Mondiorom, pre bi trebalo reći… Slušaj, Sifera, najveći deo čovečanstva je zauvek poludeo. Sada napolju slobodno lutaju milioni ludaka. Samo oni jakih umova, kao što smo ti, ja i Binaj, bili su u stanju da se oporave, ili oni veoma glupi; međutim, ostalima, većini čovečanstva, biće potrebni meseci ili godine pre nego što će ponovo budu mogli normalno da razmišljaju, a za neke se to nikada više neće dogoditi. Možda je jedini mogući odgovor harizmatski prorok kao što je Mondior, koliko god da mi se ta ideja gadi.“

„Znači, nema drugih opcija?“

„Ne za nas, Sifera.“

„Zašto?“

„Slušaj, Sifera: ja verujem da je sada najvažnije zaceliti rane. Sve ostalo je sporedno. Svet je zadobio užasnu ranu i…“

„Sam je sebi zadao užasnu ranu.“

„Ja na to ne gledam tako. Požari su bili odgovor na dramatično izmenjene uslove. Do njih nikada ne bi došlo da pomračenje nije razmaklo našu zavesu i pokazalo nam Zvezde. Ali ranjavanje se nastavlja i nastavlja. Sada jedna rana vodi ka drugoj. Altinol je rana. One male nove provincije su rane. Ludaci koji se međusobno ubijaju u šumi… ili love pobegle profesore univerzuiteta… oni su rane.“

„A Folimun? On je najveća od svih rana!“

„I jest i nije. Nema sumnje da on rasprodje fanatizam i misticizam. Ali u tome ima discipline. Ljudi veruju u ono što on prodaje, čak i ludaci, čak i oni sa bolesnim umovima. On je tako velika rana da je u stanju da proguta sve ostale. Kadar je da izleči svet, Sifera. A onda… iznutra… možemo pokušati da izlečimo ono što je on učinio. Ali samo iznutra. Ako mu se pridružimo, imamo neke izglede. Ako mu se suprotstavimo, oteraće nas kao muve.“

„Šta onda predlažeš?“

„Možemo da biramo da li ćemo mu se pridružiti i postati deo vladajuće elite koja će vratiti svet iz ludila ili ćemo postati lutalice i odmetnici. Šta želiš, Sifera?“

„Želim nešto treće.“

„Nema trećeg. Gomila u Amgandu ne poseduje snagu niti volju da stvori delotvornu vladu. Ljudi poput Altinola nemaju obzire. Folimun već kontroliše polovinu teritorije koja je nekad sačinjavala Federalnu Republiku Saro. Ubeđen je da će ovladati i drugim njenim delom. Proći će vekovi pre no što ponovo zavlada razum, Sifera, bez obzira na to šta ti i ja učinili.“

„Hoćeš da kažeš da je bolje pridružiti im se, jer nam se onda pruža bar nekakav prilika da kontrolišemo pravac u kome će ići novo društvo, nego mu se suprotstaviti jednostavno zbog toga što nam se ne dopada vrsta misticizma koju on predstavlja?“

„Tačno. Upravo to.“

„Ali kako da pomažem nekom ko će svet zadojiti religijskim fanatizmom…“

„Svet je već i ranije uspevao da se izdigne iznad religijskog fanatizma, nije li tako? Važno je u ovom trenutku naći načina da se ispliva iz ovog haosa. Folimun i njegova svita nude jedinu vidljivu nadu za to. Razmišljaj o njihovoj veri kao o mašini koja će povesti civilizaciju, u vreme kada su sve ostale mašine pokvarene. Trenutno je jedino to važno. Prvo treba popraviti svet; a zatim se nadati da će se naši potomci zasititi mističnih momaka u odorama sa kapuljačama. Shvataš li šta pokušavam da kažem, Sifera? Shvataš li?“

Ona klimnu nekako čudno i neodređeno, kao da mu odgovara kroz san. Teremon ju je posmatrao kako se lagano udaljava od njega i odlazi prema čistini na kojoj su ih iznenadili stražari Apostola prethodne večeri. Činilo mu se da je od tada prošlo mnogo godina.