Isak Asimov - Spuštanje noći

Kalgaš je tuđinski svet i nije nam namera da vas navedemo na pomisao da je on istovetan Zemlji, iako njegove žitelje predočavamo tako da govore jezikom koji vi možete razumeti i da koriste izraze koji su vam bliski i poznati. Ove reči valja shvatiti kao puke ekvivalente tuđinskih termina — kao, naime, konvencionalan niz ekvivalenata iste vrste kao što su oni koje koristi romanopisac u čijem delu likovi stranaca međusobno razgovaraju na maternjem jeziku, ali on njihove reči ipak transkribuje na jezik čitaoca. Tako, kada žitelji Kalgaša pominju „milje“, „šake“, „kola“ ili „kompjutere“, oni na umu imaju vlastite jedinice udaljenosti, vlastite organe za hvatanje, vlastita vozila za površinski prevoz, vlastite mašine za obradu podataka i tako dalje. Komjuteri koji se koriste na Kalgašu ne moraju nužno da budu kompatibilni sa onima koji su u upotrebi u Njujorku, Londonu ili Stokholmu, baš kao što ni „milje“ koje koristimo u ovoj knjizi ne predstavljaju nužno angloameričku jedinicu od 5.280 stopa. Ali izgledalo je jednostavnije i poželjnije pribeći ovim poznatim terminima pri opisivanju zbivanja na ovom potpuno tuđinskom svetu, nego preduzeti izmišljanje dugog niza potpuno kalgaških izraza.

Drugim rečima, mogli smo vam ispričati kako je jedan od likova u našem delu zastao da ušnira svoje „kuongliše“ pre no što se otisnuo na pešačenju dugo sedam „vorka“ glavnim „glibišem“ svog rodnog „znuba“ — i sve bi izgledalo savršeno tuđinsko. Ali bi istovremeno bilo i znatno teže razabrati šta smo hteli da kažemo, što nam nije izgledalo odveć suvislo. Suština ove priče ne počiva na količini bizarnih termina koje smo mogli da izmislimo; naprotiv, ona počiva na reakciji jedne grupe ljudi sličnih nama, koji žive na svetu prilično sličnom našem u svemu osim u jednoj veoma značajnoj pojedinosti; oni reaguju na izazovnu situaciju koja se beskrajno razlikuje od svih situacija sa kojima su se žitelji Zemlje ikada suočili. Pod takvim okolnostima, izgledalo nam je prikladnije da vam kažemo kako je neko ušnirao vezove na čizmama pre no što se otisnuo na putovanje dugo sedam milja, nego da ispunimo knjigu „kuonglišima“, „vorkima“ i „glibišima“.

Ako vam se to više dopada, možete zamišljati kako u tekstu stoje „vorki“ kad god se pominju „milje“, „gliizbiizi“ kad kog je reč o „časovima“ i „sleštrapi“ kad god naiđete na „oči“. Ili možete izmisliti vlastite termine. „Vorki“ ili „milje“, sasvim je svejedno — kada Zvezde zasijaju.

I.A.

R.S.

Bilo je bleštavo popodne četiri sunaca. Veliki zlatasti Onos počivao je visoko na zapadu, a mali crveni Dovim užurbano je ispod sebe ostavljao obzorje. Kada biste pogledali u suprotnom smeru videli biste sjajne bele tačke Treja i Patrua, jasne naspram purpurnog istočnog neba. Talasaste ravnice kalgaškog najsevernijeg kontinenta bile su preplavljene čudesnom svetlošću. Kancelarija Kelaritana 99, direktora jonglorskog gradskog instituta za psihijatriju, imala je ogromne prozore na svakoj strani, kroz koje se pružao veličanstveni pogled.

Širin 501 sa univerziteta Saro, koji je stigao u Jonglor pre nekoliko časova na Kelaritanov hitni zahtev, pitao se zašto nije bolje raspoložen. Širin je u osnovi uvek bio vesela osoba a za dana kada su sijala sva četiri sunca obično bi bio još življi. Ali danas, iz nekog razloga, bio je razdražljiv i zabrinut, mada je davao sve od sebe da to ne postane očigledno. Konačno, pozvan je u Jonglor kao stručnjak za mentalno zdravlje.

„Da li biste za početak želeli da popričate sa žrtvama?“ upitao ga je Kelaritan. Direktor psihijatrijske bolnice bio je suvonjav, koščati čovečuljak, bolešljivo žut i sa upalim prsima. Širin, koji je bio rumen i daleko od toga da bi se moglo reći kako je mršav, pokazivao je urođenu sumnjičavost prema svakom odraslom muškarcu koji je bio više nego upola lakši od njega. Možda me uznemirava Kelaritanov izgled, pomisli Širin. Liči na kostura koji hoda. „Ili smatrate da bi bilo bolje kada biste prvo stekli izvesno lično iskustvo vezano za Tunel tajne, dr Širine?“

Širinu pođe za rukom da se nasmeje. Nadao se da to nije zvučalo suviše natetgnuto.

„Možda bi trebalo da prvo porazgovaram sa jednom do tri žrtve“, reče on. „Na taj način bih mogao malo bolje da se pripremim za užase Tunela.“

Kelaritanove tamne, perlaste oči nezadovoljno zatreptaše. Međutim, odgovorio mu je Kubelo 54, zalizan i uglancan pravnik koji je zastupao izložbu posvećenu stogodišnjici Jonglora: „Ma hajdete, dr Širine! 'Užasi Tunela!' Ne mislite li da malo preterujete? Konačno, za sada raspolažete samo novinskim izveštajima. A još pacijente nazivate 'žrtvama'. Teško da se to za njih može reći.“

„Dr Kelaritan se poslužio tim izrazom“, ukočeno odvrati Širin.

„Ubeđen sam da je dr Kelaritan tu reč upotrebio u najopštijem smislu. Međutim, smatram da je ona u ovom kontekstu sasvim neprihvatljiva.“

Širin primeti, uputivši advokatu pogled kojim je istovremeno izražavao gađenje i profesionalnu mirnoću: „Koliko sam shvatio, nekoliko ljudi je umrlo jer se uputilo kroz Tunel tajne. Nije li tako?“

„Da, u Tunelu je umrlo nekoliko ljudi. Ali za sada nemamo razloga da smatramo da su ti ljudi umrli zbog toga što su prolazili kroz Tunel, doktore.“

„Jasno mi je zašto ne želite da mislite da je tako, savetniče“, otresito primeti Širin.

Kubelo besno pogleda prema direktoru bolnice. „Dr Kelaritane! Ako će se istraga sprovoditi na ovaj način, želim odmah da uložim protest. Vaš dr Širin je ovde u svojstvu nepristrasnog stručnjaka, a ne kao tužiočev svedok!“

Širin se zakikota. „Malopre sam dao svoj sud o pravnicima uopšte, savetniče, a nisam izražavao svoje mišljenje o onome što se možda dogodilo ili se možda nije dogodilo u Tunelu tajne.“

„Dr Kelaratine!“ ponovo uskliknu Kubelo, zajapurivši se.

„Gospodo, molim vas“, umeša se Kelaratin, prelazeći hitro pogledom sa Kubela na Širina, pa sa Širina na Kubela. „Trebalo bi da smo na istoj strani, zar ne? Koliko ja vidim, cilj nam je u ovoj istrazi zajednički. Da otkrijemo tačno šta se dogodilo u Tunelu tajne, kako bismo ubuduće mogli izbeći… ovaj… ponavljanje nesrećnih slučajeva.“

„Slažem se“, reče Širin prijateljski. Samo bi gubio vreme ako bi nastavio da se obrecuje na advokata. Trebalo je obaviti mnogo važnije stvari.

Počastvovao je Kubela srdačnim osmehom. „Mene nikada ne zanima da na nekoga svalim krivicu po svaku cenu, već samo da izneđem način na koji se može reširi situacija u kojoj ljudi osećaju da na nekoga treba svaliti krivicu. Kako bi bilo da mi sada pokažete nekog od svojih pacijenata, dr Kelaritane. Zatim možemo ručati i porazgovarati o događajima u Tunelu onako kako ih trenutno vidimo, a posle jela možda ću biti u stnaju da pogledam još kog pacijenta…“

„Ručak?“ ponovi nekako neodređeno Kelaritan, kao da uopšte ne zna šta ta reč znači.

„Da, ručak. Obrok u sredini dana. To je moja stara navika, doktore. Ali mogu još malo da pričekam. U svakom slučaju, nemam ništa protiv da prvo posetimo jednog pacijenta.“

Kelaritan klimnu. Zatim se obrati advokatu. „Mislim da treba krenuti od Harima, a onda bi mogao da porazgovara sa Džistinom, i… ovaj, možda Čimilitom. Posle ručka, svakako.“