Isak Asimov: Spuštanje noći

„Hvala“, odvrati Širin.

„Izvolite ovuda, dr Širine…“

Kelaritan pokaza prema prolazu u staklu koji je vodio iz strašnjeg dela kancelarije u samu bolnicu. Bio je to prozračan uski prolaz, sa pogledom od 360 stepeni na nebo i niska sivozelena brda koja su okruživala grad Jonglor. Svetlost četiri sunca toga dana obasjavala ga je sa svih strana.

Zastavši na tren, direktor bolnice osvrnuo se desno, pa levo, obuhvativši pogledom ceo predeo. Stroge, ušiljene crte čovečuljkovog lica odjednom su se ozarile mladošću i životnošću kada su se topli zraci Onosa i oni oštri, sasvim različiti zraci sa Dovima, Patrua i Treja pomešali u veličanstvenoj raskoši.

„Kakav savršeni dan, gospodo!“ uzviknu Kelaritan s toliko oduševljenja da se Širin zaprepastio; tako nešto nije očekivao od osobe za koju je mislio da je krajnje uzdržana i kruta. „Predivno je videti četiri sunca na nebu u isto vreme! Osećam se odlično kada mi njihovi zraci obasjaju lice! Ah, pitam se šta bismo mi bez naših veličanstvenih sunaca!“

„Zaista“, odvrati Širin.

U stvari, i on se osećao nešto bolje.

Pola sveta dalje, jedna koleginica Širina 501 sa univerziteta Saro takođe je zurila u nebo. Ali nju je prožimao samo užas.

Bila je to Sifera 89, iz odeljenja za arheologiju; ona je već godinu i po dana upravljala iskopavanjima u drevnom Beklimotu na udaljenom poluostrvu Sagikan. Sada je ukočeno stajala, sa strepnjom posmatrajući kako joj se velikom brzinom približava katastrofa.

Nebo nije pružalo nikakvu utehu. U ovom delu sveta je jedina prava svetlost vidljiva u to doba dolazila od Tanoa i Sita, a njihov hladni, oštri sjaj za nju nikada nije bio radostan, već pre depresivan. Spram dubokog, sumornog plavetnila dnevnog neba sa dva sunca stajala je zlokobna, teška osvetljenost, koja je bacala reckave, preteće senke. I Dovim se mogao videt… jedva, upravo se dizao… na samom obzorju, nešto malo iznad vrhova udaljenih planina Horkan. Nejasni sjaj malog crvenog sunca, međutim, teško da je bio veseo.

No, Sifera je znala da će se uskoro na istoku pojaviti topla žuta svetlost Onosa koja će razveseliti prilike. Nju je trenutno više brinulo nešto mnogo ozbiljnije nego što je privremeno odsustvo glavnog sunca.

Ubilačka peščana oluja kretala se pravo prema Beklimotu. U narednih nekoliko minuta prohujaće preko ovog mesta, a onda bi svašta moglo da se dogodi. Svašta. Šatori bi mogli biti uništeni; pažljivo poređani poslužavnici sa artefaktima mogli bi biti isprevrtani, a njihovi sadržaji razbacani unaokolo; kamere, oprema za crtanje planova, mukotrpno napabirčeni stratigrafski crteži… sve na čemu su tako dugo radili moglo bi biti izgubljeno u trenu.

I još gore. Svi bi mogli poginuti.

I gore od toga. Drevne ruševine samog Beklimota… kolevke civilizacije, najstarijeg poznatog grada na Kalgašu… bile su u opasnosti.

Iskopine koje je Sifera usekla u okolnoj naplavljenoj ravnici bile su širom otvorene. Naleti vetra, ako budu dovoljno jaki, podići će još peska pored onoga koji već nose, a zatim će se s užasnom snagom zaletati u krhke ostatke Beklimota… oribavši, nagrizavši, ponovo zatrpavši, možda čak i raskomadavši čitave temelje i razabacavši ih preko sparušene ravnice.

Beklimot je bio istorijsko blago koje je pripadalo celom svetu. Sifera se upustila u sračunati rizik kada je počela da ga iskopava, jer je moglo doći do oštećenja. Nemoguće je obaviti bilo kakav arheološki posao a da se nešto ne uništi: takva je priroda posla. Ali ogoleti samo srce ravnice kao što je ona to učinila, i onda biti toliki baksuz i doživeti najgoru peščanu oluju u celom veku…

Ne. Ne, to je bilo suviše. Ime će joj eonima ostati ukaljano, ako ova oluja protrese Beklimot zbog onoga što je ona ovde učinila.

Možda je ovo mesto bilo ukleto, kao što su govorili neki sujeverni ljudi. Sifera 89 nikada nije bila naročito sklona čudacima bilo koje vrste. Ali ovo iskopavanje, za koje se nadala da će predstavljati krunu njene karijere, od samog početka joj je zadavalo samo glavobolju. A sada je čak zapretilo da zauvek okonča njenu profesionalnu karijeru… ako je i ne ubije.

Eilis 18, jedan od njenih pomoćnika, dotrča do nje. Bio je to vitak, žilav muškarac, koji je, međutim, delovao sitno pored visoke, atletski građene Sifere.

„Pričvrstili smo sve što smo mogli!“ doviknu joj on, napola bez daha. „Sada sve zavisi od bogova!“

Ona mu odvrati namrštivši se. „Bogova? Kojih bogova? Vidiš li ti, Eilise, neke bogove u blizini?“

„Samo sam hteo da kažem…“

„Znam šta si hteo da kažeš. Zaboravi.“

S druge strane stigao je Tuvik 443, nadzornik radnika. Oči su mu bile razrogačene od straha. „Gospo“, pozva je on. „Gospo, gde da se sklonimo? Nemamo gde da se sklonimo!“

„Rekla sam ti, Tuviče. Tamo dole, ispod stene.“

„Zatrpaće nas. Zašto vi niste tamo?“

Zapanjeno ga je pogledala. Zar je mislio da ima neko privatno skrovište u kome će biti bezbednija od ostalih?

„Doći ću, Tuviče. Hajde, idi! Prestani da me gnjaviš!“ Preko puta, u blizini šestougaone zgrade od cigala koju su rani istraživači prozvali Hram Sunaca, Sifera primeti krupnu priliku Balika 338. Čkiljeći, zaklanjajući oči od ledene svetlosti Tana i Site, stajao je zagledan prema severu, sa koga je pristizala oluja. Na licu mu se očitavala patnja.

Balik je bio njihov glavni stratigraf, ali je takođe važio u ekspediciji za, kakvog takvog, stručnjaka za meteorologiju. U njegova zaduženja ulazilo je i pisanje vremenskih izveštaja, kao i da pazi na moguće neočekivane promene.

Vreme na poluostrvu Sagikan uglavnom se nije menjalo: cela oblast bila je nezamislivo jalova, i tek svakih deset ili dvadeset godina pala bi određena količina kiše. Jedinu klimatsku neobičnost predstavljala je izmena u ustrojstvu preovlađujućih vazdušnih struja, koja je pokretala ciklonske sile i donosila peščanu oluju, pa čak se i to događalo tek nekoliko puta u toku jednog veka.

Da li je Balikov malodušan izraz lica bio posledica krivice koju mora da je osećao jer nije predvideo oluju? Ili je izgledao u toj meri prestravljen jer je, sada, mogao da proračuna punu jačinu besa koji će se sručiti na njih?

Sve je moglo biti drugačije, govorila je Sifera sama sebi, da su imali malo više vremena da se pripreme za klanicu. Sada joj je bilo jasno da su svi izdajnički znaci bili tu, samo je trebalo biti dovoljno mudar i primetiti ih… nalet žestoke suve toplote, nepojmljive čak i za standarde poluostrva Sagikin; neočekivani mrtvi spokoj zamenio je uobičajeni postojani povetarac sa savera; a onda je, što je bilo najčudnije, počeo da duva vetar pun vlage sa juga. Sve ptice khala, ti čudni, koštunjavi strvinari koji su pohodili ovu oblast poput vukodlaka, nadigle su se kada je počeo da duva ovaj vetar i nestale put zapadne pustinje pretrpane dinama kao da su im demoni za petama.

To je trebalo da ih upozori, pomislila je Sifera. Kada su se ptice khala podigle i vrišteći odletele u zemlju dina.

Međutim, svi su bili toliko obuzeti iskopavanjima da nisu obraćali pažnju na ono što se oko njih događalo. Najverovatnije su jednostavno odbijali da to urade. Pretvaraj se da ne primećuješ znake nadolazeće peščane oluje i možda će oluja skrenuti na drugu stranu.

A onda se niotkuda pojavio mali sivi oblak daleko na severu, tamna mrlja na razjarenom štitu pustinjskog neba, koje je obično bilo jasno poput ogledala…

Oblak? Vidiš li oblak? Ne vidim nikakve oblake.

Novo poricanje.

Oblak je prerastao u ogromno crno čudovište koje je ispunilo pola neba. Vetar je i dalje duvao sa juga, ali više nije donosio vlagu… već je sada stizao u naletima koji su palili sve pred sobom… a uz njega počeo je da duva još jedan vetar, koji je bio čak i jači, iz suprotnog smera. Jedan je hranio drugoga. A kada su se sreli…