Isak Asimov: Spuštanje noći

„Pogledaj…“, promrmlja ona, uklanjajući veliki komad tla i dohvativši četku. „Ugljenisani sloj, u samim temeljima tog kiklopskog grada. Ovo mesto mora da je izgorelo do samog kamena. Ali ako pogledaš malo niže niz brdo, videćeš da se odmah ispod linije vatre smestio grad sagrađen u rešetkastom stilu… kiklopski ljudi jednostavno su postavili ceo ovaj monumentalni temelj povrh starijeg grada…“

„Sifera…“ oslovi je Balik nelagodno.

„Znam, znam. Ali dozvoli mi bar da nazrem šta to ovde imamo. Samo da na brzinu sondiram tle, a onda možemo početi sa ispravnim načinom rada.“ Imala je osećaj da se preznojava od glave do pete. Oči su počele da je bole, jer se divlje napinjala da nešto vidi. „Pogledaj, hoćeš li? Još nismo ni došli do vrha brda, a već smo otkrili dva grada. Nagađam da ako humku još malo rastvorimo, negde u blizini mesta gde bismo očekivali da ćemo pronaći temelje rešetkastog razdoblja, naći ćemo… da! Da! Tamo! Tame ti, Baliče, pogledaj već jednom! Samo pogledaj!“

Pobednički je pokazala vrhom pijuka.

Jasno se videla još jedna linija ugljenisanog tla, u blizini temelja zgrade u rešetkastom stilu. I drugi najviši nivo uništen je vatrom, isto kao i kiklopski. Kako se činilo, bio je smešten povrh ruševina jednog još starijeg sela.

Sada je i Balika zahvatila njena groznica. Zajedno se baciše na posao da ogole spoljašnje lice brda, na pola puta između podnožja i uzdrmanog vrha. Eilis ih pozva i upita šta to, Kalgaša im, rade, ali oni ne obratiše na njega pažnju. Goreći od nestrpljenja i znatiželje, lako su prosecali drevne naslage peska koje je naneo vetar, nastavivši prvo za tri inča nizbro, pa za šest, za osam…

„Vidiš li isto što i ja vidim?“ povika Sifera.

„Još jedno selo, da. Ali kakva li je to vrsta arhitekture, šta misliš?“

Ona slegnu remanima. „Za mene je nova.“

„I za mene. U pitnaju je nešto vrlo drevno, o tom nema zbora.“

„Slažem se. Ali ipak mislim da to nije najdrevnija stvar na koju smo ovde nabasali.“ Sifera se zagleda naniže ka udaljenom tlu. „Znaš šta mislim, Baliče? Ovde ima pet, šest, sedam, a možda i osam gradova, i svi su građeni jedan povrh drugoga. Ti i ja ćemo možda provesti ostatak života prekopavajući po ovom brdu!“

U čudu se zagledaše.

„Biće bolje da siđemo i odmah napravimo nekoliko fotografija“, primeti on tiho.

„Da. Da, moramo.“ Iznenada je osetila gotovo potpuno spokojstvo. Dosta je ovog divljeg komadanja i sečenja, pomisli ona. Vreme je da ponovo postanemo profesionalci. Vreme je da ovom brdu pristupimo kao naučnici, a ne kao lovci na blago ili novinari.

Prvo neka Balik napravi fotografije iz svih uglova. Zatim ćemo uzeti uzorke tla sa površinskog sloja i postaviti prve markere, a onda ćemo proći kroz sve uobičajene preliminarne postupke.

Potom će na red doći probna jama, golo okno pravo kroz brdo, kako bismo stekli izvesnu sliku o onome što ovde imamo.

A onda, reče ona sama sebi, oljuštićemo ovo brdo sloj po sloj. Rastavićemo ga na sastavne delove, uklanjaćemo naslagu po naslagu kako bismo pogledali onu ispod, dok ne stignemo do prvobitnog tla. A kada sa tim budemo gotovi, zakle se ona, znaćemo više o predistoriji Kalgaša nego što su svi moji preci zajedno uspeli da otkriju od vremena kada su arheolozi prvi put došli u Beklimot da kopaju.

Kelaritan reče: „Sredili smo sve da možete izvršiti inspekciju Tunela tajne, dr Širine. Za jedan sat siđite pred hotel i naša kola će vas povesti.“

„U redu“, odvrti Širin. „Vidimo se za otprilike jedan sat.“

Podgojeni psiholog spusti slušalicu i svečano se zagleda u svoj lik u ogledalu nasuprot kreveta.

Lice koje mu je uzvrtilo pogled izgledalo je zabrinuto. Delovalo je tako oronulo i izgubljeno da je sam sebe uštinuo za obraze kako bi se uverio da su još tu. Da, bili su tu, njegovi poznati mesnati obrzai. Nije izgubio ni uncu. Samo je zamišljao da je oronuo.

Širin je loše spavao… gotovo da uopšte nije spavao, bar mu se sada tako činilo… i juče jedva da je okusio hranu. Ni sada nije osećao glad. Uopšte ga nije privlačila pomisao na to da siđe na doručak. Za njega je to bilo nešto novo, to što nije osećao glad.

Da li mu je to crno raspoloženje, pitao se, bilo posledica jučerašnjih razgovora sa Kelaritanovim nesrećnim pacijentima?

Ili se jednostavno užasavao da prođe kroz Tunel tajne?

Nema sumnje da nije bilo lako gledati ona tri pacijenta. Prošlo je dosta vremena od kada se bavio kliničkim poslom i očigledno je boravak među akademicima na univerzitetu Saro oslabio onu profesionalnu objektivnost koja omogućava članovima lečilačkih veština da se suprotstave bolesti, a da ih ne savladaju saosećanje i žaljenje. Širina je iznenadilo to što je postao u toj meri osetljiv.

Onaj prvi, Harim, lučki radnik… izgledao je kao čovek koji sve može da podnese. Pa ipak ga je petnaest minuta Tame na putovanju kroz Tunel Tame svelo na takvo stanje u kome, posle pukog podsećanja na traumu, pada u histeriju i nepovezano brblja. Kako je to bilo strašno tužno.

A onda i ona dvojica od po podne… oni su bili u još gorem stanju. Gistin 190, učiteljica, ta ljupka, krhka ženica tamnih, inteligentnih očiju… nijednog trenutka nije uspevala da prestane da jeca i, mada je govorila jasno i suvislo, bar u početku, njena priča se izmetnula u puko nepovezano brbljanje već posle nekoliko rečenica. A Čimilit 97, atleta sa više škole, već se na prvi pogled videlo da je u savšenoj fizičkoj kondiciji… Širin neće tako brzo zaboraviti kako je taj momak reagovao kada je ugledao popodnevno nebo, pošto je Širin razmaknuo zastore u njegovoj sobi. Daleko na zapadu video se plameni Onos, ali taj ogromni, zgodni momak uspeo je samo da prozbori: „Tama… Tama…“ pre nego što se okrenuo i pokušao da se sklupča ispod kreveta!

Tama… Tama…

A sada je na mene došao red, pomisli mračno Širin, da se provozam kroz Tunel tajne.

Mogao je, razume se, jednostavno da odbije. U njegovom ugovoru sa gradskom upravom Jonglora nije bilo stavke zbog koje bi morao da rizikuje svoj zdrav razum. Bio je u stanju da dođe do punovažnog mišljenja bez izlaganja opasnosti.

Ali nešto u njemu se bunilo protiv takve plašljivosti. Njegov profesionalni ponos, ako ništa drugo, gurao ga je prema Tunelu. Došao je ovamo da prouči fenomen masovne histerije i da pomogne ovdašnjim ljudima ne samo da izleče unesrećene žrtve, nego i da spreči ponovnu pojavu sličnih tragedija. Kako bi mogao da se uopšte usudi da objasni šta se dogodilo žrtvama Tunela, ako ne bi izbliza proučio uzrok njihove uznemirenosti? Morao je. Predstavljalo bi pravo zlodelo sada se povući.

Nije želeo da nikome, pa čak ni ovim strancima u Jongloru, pruži razloga da ga optuže za kukavičluk. Sećao se kako su mu se rugali u detinjstvu: „Debeljko je kukavica! Debeljko je kukavica!“ A sve samo zbog toga što nije hteo da se popne na drvo, budući da je to, očigledno, bilo van moći njegovog teškog, rđavo usklađenog tela.

Ali Debeljko nije bio kukavica. Širin je to znao. Bio je zadovoljan sobom: bio je zdravorazuman, uravnotežen čovek. Jednostavno, nije želeo da drugi ljudi stvaraju netačne pretpostavke o njemu na osnovu njegove ne baš junačke pojave.

Pored toga, ni svaki deseti od onih koji su prošli kroz Tunel tajne nije po izlasku počeo da pokazuju simptome emocionalne uznemirenosti. Oni koji jesu mora da su bili ranjivi na neki poseban način. I upravo zbog toga što je bio potpuno zdrave pameti, govorio je Širin sebi, zbog toga što je bio tako uravnotežen, nije imao čega da se plaši.

Ničeg…

Da se…

Plaši…

Nastavio je da ponavlja te reči u sebi dok se nije gotovo potpuno smirio.