Isak Asimov: Spuštanje noći

I pored toga, Širin nije bio u svom uobičajenom veselom raspoloženju kada je sišao da sačeka bolnička kola koja je trebalo da ga povezu.

Stigli su i Kelaritan i Kubelo, kao i jedna zapanjujuće zgodna žena po imenu Varita 312, koja mu je predstavljena kao jedan od projektanata tunela. Širin ih sve pozdravi čvrstim stiskom ruke i širokim osmehom za koji se nadao da je ubedljiv.

„Baš lep dan za putovanje u park zabave“, primeti on, pokušavši da se našali.

Kelaritan ga nekako čudno pogleda. „Drago mi je što se tako osećate. Jeste li dobro spavali, dr Širine?“

„Odlično, hvala… Onoliko dobro koliko se može očekivati, da kažem. Pošto sam juče video one nesretnike.“

Kubelo primeti: „Znači, niste optimista što se tiče njihovih izgleda da se oporave?“

„Voleo bih da jesam“, odvrati Širin dvosmisleno advokatu.

Kola su se s lakoćom kretala ulicom.

„Do izložbenog prostora na kome se proslavlja stogodišnjica ima nekih dvadeset minuta vožnje“, obavesti ga Kelaritan. „Na samoj izložbi i danas će biti gužva kao i svakog dana… ali jedan veliki deo oblasti za zabavu odelili smo konopcima tako da nam niko neće smetati. Kao što vam je poznato, sam Tunel tajne je zatvoren od kada su nevolje u punoj meri došle do izražaja.“

„Mislite na smrtne slučajeve?“

„Jasno je da nismo mogli dozvoliti da posle toga ostane otvoren“, reče Kubelo. „Ali zacelo uviđate da smo i mnogo pre toga razmatrali mogućnost da ga zatvorimo. Reč je bila o tome da je trebalo utvrditi da li su ljudi koji su, kako se činilo, postali uznemireni usled putovanja kroz Tunel u stvari pretpeli neko oštećenje, ili su jednostavno podlegli atmosferi histerije.“

„Svakako“, odvrati Širin suvo. „Gradsko Veće sigurno nije želelo da zatvori jednu tako isplativu atrakciju bez stvarno dobrog razloga. Kao što je, pretpostavljam, bio onaj kada je gomila mušterija pomrla od straha.“

Atmosfera u kolima postala je krajnje hladna.

Posle izvesnog vremena Kelaritan reče: „Tunel ne samo da je predstavljao atrakciju koja je donosila novac, već je gotovo svako ko je došao na izložbu jedva čekao da doživi to iskustvo, dr Širine. Koliko znam, hiljade ljudi je svakoga dana moralo biti odbijeno.“

„Iako je bilo jasno da su neki, koji su se još prvog dana provezli kroz Tunel, poput Harima i njegove porodice, izišli duševno poremećeni?“

„Upravo zbog toga, doktore“, primeti Kubelo.

„Molim?“

„Izvinite što ću zaći u vašu oblast stručnosti“, reče usrdno advokat. Ali voleo bih da vas podsetim na to da je strah, kada je deo igre, veoma privlačan za ljude. Beba se rađa sa tri nagonska straha: od buke, padanja i potpunog odsustva svetlosti. Zato se smatra strašno smešnim zaskočiti nekoga i viknuti mu „Bu!“. Zato je tako zabavno voziti skejt. I zato je svako želeo da poseti Tunel tajne. Ljudi su iz te Tame izlazili tresući se, bez daha, napola mrtvi od straha, ali ostali nisu prestajali da plaćaju ulaznice. Činjenica da je nekolicina onih koji su prošli kroz Tunel izišla u priličnom jakom šoku samo je doprinosila njegovoj privlačnosti.“

„Jer je većina ljudi pretpostavljala da će biti dovoljno čvrsti da izdrže bilo šta što je u toj meri potreslo ostale, je li na to mislite?“

„Upravo na to, doktore.“

„A kada su neki izišli ne samo krajnje uznemireni, već bukvalno mrtvi od straha? Čak i da direktori smotre nisu smeli da zatvore Tunel posle toga, pretpostavljam da bi se broj potencijalnih mušterija smanjio i proredio, kada bi se pročulo o onima koji su umrli.“

„Ah, upravo suprotno“, odvrati Kubelo, nadmoćno se osmehujući. „Delovao je isti psihološki mehanizam, mada čak i jače. Konačno, ako ljudi sa slabim srcem žele da prođu kroz Tunel, sami snose odgovornost za rizik… zašto bi trebalo da nas iznenađuje ono što im se dogodilo? Gradsko Veće je nadugačko i naširoko razmatralo celu tu stvar i konačno se složilo da u kancelariju kod ulaza smesti lekara koji će pregledati svakog posetioca pre no što uđe u kola. Posle toga je broj prodatih ulaznica vrtoglavo porastao.“

„Kako to onda da je“, upita Širin, „Tunel sada zatvoren? Iz onoga što ste mi kazali, očekivao bih da sjajno posluje, da se red proteže sve od Jonglora do Kunabara, da gomile ljudi ulaze na prednja vrata, dok se ujednačeni priliv leševa izbacuje kroz stražnja vrata.“

„Dr Širine!“

„Kažite, zašto nije i dalje otvoren, ako čak ni smrtni slučajevi nikome nisu smetali?“

„Problemi osiguranja“, odvrati Kubelo.

„Ah. Pa, naravno.“

„Iako ste upravo odvratno izokrenuli naše reči, bilo je svega nekoliko smrtnih slučajeva i oni su se dogodili u velikim razmacima… tri, mislim, ili možda pet. Porodice preminulih dobile su odgovarajuću odštetu i ti slučajevi su zaključeni. Problem s kojim smo na kraju morali da se suočimo nije bila stopa smrtnosti, već broj onih među preživelima koji su pretrpeli traumatske poremećaje. Postalo je jasno da će neki morati da budu zadržani u bolnici duže vremena… što je predstavljalo veliki trošak, odnosno neprekidno finansijsko opterećenje za gradsku upravu i njene poreske obveznike.

„Jasno mi je“, odvrati Širin mrzovoljno. „Ako se jednostavno izvrnu i umru, to je onda jednokratni trošak. Isplatite rođake i gotovo. Ali ako se mesecima i godinama vuku po javnim institucijama, cena može postati previsoka.“

„Možda ste se malo preoštro izrazili“, primeti Kubelo. „Ali to je suština proračuna koje je Gradsko Veće bilo primorano da preduzme.“

„Dr Širin je, izgleda, malo razdražljiv odjutros“, reče Kelaritan advokatu. „Možda ga muči to što će i sam morati da prođe kroz Tunel.“

„Ni najmanje“, smesta poreknu Širin.

„Svakako vam je jasno da ne postoji nikakva stvarna potreba da…“

„Postoji“, prekinu ga Širin.

U kolima je nastupila tišina. Širin je zlovoljno zurio u predeo koji se menjao, neobično, četvrtasto, bedno oguljeno drveće, žbunje sa cvetovima čudnih metalnih preliva, neviđeno visokih i uskih kuća sa zašiljenim strehama. Retko kada je zalazio ovako daleko na sever do tada. Cela unutrašnjost izgledala je nekako odbojno… kao i ovi njegovi slatkorečivi, cinični saputnici. Pomislio je kako će mu biti drago da se vrati kući u Saro.

Ali prvo… Tunel tajne…

Jongloroska izložba povodom nove stogodišnjice protekle od njegovog osnivanja prostirala se na nepreglednom parku istočno od grada. Bio je to pravi grad u gradu, krajnje spektakularan na svoj način, pomisli Širin. Video je vodoskoke, arkade, sjajne, ružičaste i tirkizne kule od plastike, stamene poput kamena, koja se prelivala u duginim bojama. Velike izložbene hale nudile su umetnička blaga iz svih kalgaških provincija, industijske eksponate i poslednja čuda nauke. Na koju god stranu da je pogledao, video je nešto neobično i prelepo. Hiljade ljudi, možda stotine hiljada, koračali su duž sjajnih, elegantnih bulevara i avenija.

Širin je stalno slušao da je Jonglorska stogodišnja izložba jedno od svetskih čuda i sada se uverio da je to tačno. Ko je bio u prilici da je poseti, mogao se smatrati retko povlašćenim. Priređivala se samo jednom svakih sto godina i trajala je tri godine, kako bi se obeležila godišnjica osnovanja grada… a za ovu, petu Jonglorsku stogodišnju izložbu, govorilo se da je najveća od svih do sada. Zaista je odjednom osetio goruće uzbuđenje, kakvo već dugo nije iskusio, dok je putovao po negovanom tlu. Nadao se da će pred kraj nedelje imati malo slobodnog vremena da se uputi u samostalno istraživanje.

Ali ovo raspoloženje se iznenada promenilo kada su kola zavila za perimetar Izložbe i dovela ih do stražnjeg ulaza u oblasti za zabavu. Ovde, kako je Kelaritan kazao, velike oblasti bile su omeđene konopcima; a zlovoljno mnoštvo ljudi zavirivalo je preko konopaca, očigledno puno jeda kada su videli kako Kubelo, Kelaritan i Varita 312 vode Širina prema Tunelu tajne. Širin je mogao da ih čuje kako ljutito mrmljaju, prigušeno, promuklo, što ga je uznemirilo i čak pomalo zaplašilo.