Isak Asimov: Spuštanje noći

„Hajdemo. Dajte ruku, doktore. Ustanite… ustanite…“

Uspravili su ga i pridržavali dok je s mukom izlazio iz kola. Širin duboko udahnu i napuni pluća vazduhom. Pređe zatim šakom preko čela, otravši znoj koji se cedio.

„Taj mali prekidač“, promrmlja on. „Izgleda da sam ga negde izgubio…“

„Kako ste, doktore?“ upita Kelaritan. „Kako je bilo?“

Širin se zaljulja. Direktor bolnice ga uhvati za ruku kako bi ga zadržao, ali ga Širin ljutito odgurnu. Nije nameravao da im dozvoli da pomisle da je tih nekoliko minuta u Tunelu ostavilo traga na njemu.

Ali nije mogao poreći da jesu. Koliko god da se trudio, nije to mogao sakriti. Čak ni od sebe samog.

Shvatio je da nema te sile na svetu koja bi ga mogla naterati da pođe na još jedno putovanje kroz taj Tunel.

„Doktore? Doktore?“

„Dobro… sam“, izgovori on ukočeno.

„Kaže da je dobro“, začu se advokatov glas. „Sklonite se. Ostavite ga.“

„Noge mu klecaju“, primeti Kelaritan. „Pašće.“

„Neću“, odvrati Širin. „Nipošto. Kažem vam da sam dobro!“

Zaneo se i posrnuo, povratio ravnotežu, ponovo krneuo. Znoj je izbijao na svaku njegovu poru. Pogledao je preko ramena, ugledao usta Tunela i stresao se. Okrenuvši leđa toj mračnoj pećini, izdigao je ramena, kao da želi da skrije lice između njih.

„Doktore?“ oslovi ga sumnjičavo Kelaritan.

Nije imalo svrhe pretvarati se. Bilo je glupo i uzaludno što tvrdoglavo pokušava da se pokaže kao junak. Neka misle da je kukavica. Neka misle šta im je drago. Tih petnaest minuta predstavljali su najgori košmar koji je u životu doživeo. Učinak se još taložio, taložio, taložio.

„Bilo je… moćno“, izgovori on. „Veoma moćno. Veoma uznemirujuće.“

„Ali sve u svemu, s vama je sve u redu, je li tako?“ nestrpljivo upita advokat. „Malo ste uzdrmani, to da. Ko ne bi bio, posle boravka u Tami? Ali u suštini ste dobro. Znali smo da ćete biti. Svega nekolicina, stvarno nekolicina, pretrpi izvesne štetne…“

„Ne“, prekide ga Širin. Pred njim se groteskno cerilo advokatovo lice. Poput lica kakvog demona. Nije mogao da ga podnese. Ali odgovarajuća doza istine izgnaće demona. Širin pomisli da nema svrhe izigravati diplomatu. U razgovoru sa demonima.

„Svako ko prođe kroz to izlaže se velikom riziku. Sada sam sasvim ubeđen u to. Čak će i najjača psiha biti strašno uzdrmana, a one slabe će se jednostavno rastrojiti. Ako ponovo otvorite ovo mesto za javnost, za šest meseci ćete popuniti sve bolnice za umno obolele u četiri provincije.“

„Upravo suprotno, doktore…“

„Ne protivrečite mi! Jeste li bili u Tunelu, Kubelo? Niste, to sam i mislio. Ali ja jesam. Plaćate me da čujete moje profesionalno mišljenje: možete ga dobiti odmah. Tunel je smrtonosan. Reč je naprosto o ljudskoj prirodi. Većina nas jednostavno nije u stanju da se nosi sa Tamom i to se nikada neće promeniti, sve dok budemo imali makar jedno sunce na nebu koje će sijati. Zatvorite taj Tunel zauvek, Kubelo! U ime zdravog razuma, čoveče, zatvorite ga! Zatvorite!“

Pošto je parkirao vespu na parkingu za osoblje ispod kupole opservatorije, Binej potrča stazom koja je vodila do glavnog ulaza u ogromnu zgradu. Kada je počeo da se penje širokim kamenim stepeništem, začudio se začuvši kako ga neko doziva odozgo.

„Bineje! Konačno si stigao.“

Astronom podiže pogled. Visoka, krupna, moćna prilika njegovog prijatelja Teremona 762 iz Saroske Hronike stajala je u okviru velikih vrata Opservatorije.

„Teremone? Zar si me tražio?“

„Jesam. Ali su mi kazali da ćeš se pojaviti tek za nekoliko časova. A onda, kada sam se spremao da odem, eto te. I neka mi onda neko kaže da ne postoji sretan slučaj!“

Binej pretrča onih nekoliko poslednjih stepenika i oni se n brzinu zagrliše. Poznavao je novinara neke tri ili četiri godine, još od onda kada je Teremon došao u Opservatoriju da intervjuiše nekog naučnika, bilo kog naučnika, u vezi sa poslednjim manifestom ekscentrične grupe Apostoli Plamena. Vremnom su on i Teremon postali bliski prijatelji, iako je Teremon bio nekih pet godina stariji i poticao iz grublje, primitivnije sredine. Bineju se dopadalo da ima prijatelja koji nije imao nikakve veze sa politikom Univerziteta; a Teremon je bio oduševljen što poznaje nekoga koga uopšte nije zanimalo da se koristi njegovim znantim novinarskim uticajem.

„Nešto nije u redu?“ upita Binej.

„Naprotiv, sve je u najboljem redu. Ali moram ponovo da te uključim u rubriku Glas nauke. Mondior je ponovo održao jedan od svojih čuvenih govora Pokajte se! Pokajte se! Bliži se Sudnji dan. Ovoga puta tvrdi da je spreman da otkrije tačan čas kada će svet biti uništen. Ako te baš zanima, to će se dogoditi naredne godine devetnaestog teptara.“

„Taj ludak! Pravo je traćenje prostora štampati bilo šta o njemu. Zašto bilo ko uopšte obraća ma i najmanju pažnju na Apostole?“

Teremon slegnu ramenima. „Stoji da ljudi obračaju pažnju na njih. I to mnogi ljudi, Bineje. Ako Mondior kaže da je kraj blizu, moje je da dovedem nekog poput tebe ko će ustati i reći: 'Nije tačno, braćo i sestre! Ne plašite se! Sve je u redu!' Ili nešto slično što će imati isti učinak. Mogu računati s tobom, zar ne, Binaje?“

„Znaš da možeš.“

„Večeras?“

„Večeras? Oh, Bože, Teremone, večeras je prava gungula. Šta misliš, koliko ti vremena treba?“

„Pola sata? Četrdeset pet minuta?“

„Slušaj“, odvrati Binej, „Upravo idem na hitan sastanak… zato sam došao ranije. Posle toga, zakleo sam se Raisti da ću pohitati kući i posvetiti joj, otprilike, sat ili dva. U poslednje vreme se stalno mimoilazimo, jedva da se i viđamo. A kasnije večeras moram ponovo da se vratim u Opservatoriju, da nadgledam snimanje gomile fotografija…“

„U redu“, odvrati Teremon. „Očigledno sam odabrao pogrešno vreme za ovo. Nema problema, Bineje. Priču moram predati sutra do podneva. Da popričamo ujutro,“

„Ujutro?“ ponovi sumnjičavo Binej.

„Znam da je za tebe nazmislivo da bilo šta radiš ujutro. Ali mislio sam da se vratim ovamo u vreme izlaska Onosa, kada završavaš svoju noćnu smenu. Ako bi mogao da mi daš kratki intervju pre no što pođeš kući na spavanje…“

„Pa…“

„Za prijatelja, Bineje.“

Binej umorno pogleda novinara. „Razume se da hoću. Nije reč se o tome. Samo se bojim da ću biti grogi posle celovečernjeg rada i da ti neću biti ni od kakve koristi.“

Teremon se osmehnu. „To me ne brine. Primetio sam da se prokleto brzo sabereš kada treba da pobiješ neku antinaučnu glupost. Onda sutra, u vreme izlaska Onosa? Gore, u tvojoj kancelariji?“

„U redu.“

„Milion puta hvala, drugar. Tvoj sam dužnik za ovo.“

„Nije vredno pomena.“

Teremon mu salutira i krenu niz stepenice. „Pozdravi u moje ime tvoju lepu gospu“, doviknu on. „I vidimo se ujutro.“

„Da, vidimo se ujutro“, ponovi Binej kao odjek.

Kako je to čudno zvučalo. Nikada se ni sa kim — niti bilo čim — nije viđao ujutro. Ali zbog Teremona je napravio izuzetak. U tome se i sastojalo prijateljstvo, zar ne?

Binej se okrenu i uđe u Opservatoriju.

Unutra je sve bilo osvetljeno prigušenom svetološću i vladao je mir, poznati spokoj velike dvorane nauke u kojoj je provodio veći deo vremena još od najranijih univerzitetskih dana. Ali taj spokoj je, znao je to dobro, bio lažan. Ovu moćnu zgradu, baš kao i druga, svetovnija mesta na svetu, stalno su potresali razni sukobi, od najdostojanstvenijih filozofskih rasprava do najbeznačajnijih zađevica, pljuvanja i spletki koje su imale za cilj da nekoga ocrne. Astronomi, kao skupina, nisu bili ništa bolji od ostalih.