Isak Asimov: Spuštanje noći

Ali dok je sledio nit rezonovanja, Binaj je počeo da uočava kako se brojke neprijatno poistovećuju. Na trećoj strani ispreplele su se sa njegovim vlastitim proračunima, koje je do sada već znao napamet.

Odatle je sve teklo uobičajenim tokom; korak po korak, vodilo je ka zastrašujućem, uznemirujućem, nezamislivom, potpuno neprihvatljivom zaključku.

Binaj se zaprepašćeno zagledao u dvojicu studenata.

„Nema izgleda, je li tako, da ste negde pogrešili? Na primer, u ovom nizu integracija… izgledaju prilično škakljivo…“

„Gospodine!“ zavika Jimot, potresen do srži. Lice mu je je bilo jarko crveno i mlatarao je rukama kao da ne vlada njima.

Faro primeti nešto spokojnije: „Bojim se da su proračuni tačni, gospodine. Proverili smo ih i iz svih uglova.“

„Da, pretpostavljam da je tako“, odvrati Binaj muklo. Trudio se da prikrije uznemirenost. Ali šake su mu se tako jako tresle da su odštampani listovi počeli da mu lepršaju u rukama. Hteo je da ih spusti na sto pred sobom, ali zglob mu se nekontrolisano cimnuo, kao da je Jimotov, i oni su se rasuli po podu.

Faro je kleknuo da ih pokupi. Zabrinmuto je pogledao Bineja.

„Gospodine, ako smo vas na bilo koji način uznemirili…“

„Ne. Ne, nikako. Nisam danas dobro spavao, u tome je problem. Obavili ste odličan posao, o tome nema zbora. Ponosim se vama. Uhvatiti se ukoštac sa jednim ovakvim problemom, koji nema nikakvo uporište u stvarnom svetu, koji je, u stvari, u potpunoj suprotnosti sa naučnim istinama stvarnog sveta, i stići na jedan tako metodičan način do zaključaka koji su u skladu sa činjenicama, a pri tom uspešno zanemariti činjenicu da je početna premisa apsurdna… e, pa, to je, izvrstan posao, divljenja vredna demonstracija vaših mogućnosti da logično zaključujete, prvorazredni misaoni eksperiment…

Primetio je da su se na brzinu zgledali. Pitao se da li je uspeo bar malo da ih zavara.

„Ako biste me“, nastavi on, „izvinili, momci… imam još jedan sastanak…“

Stavivši zavijene vražje hartije u čvrst cilindar, Binaj ga gurnu pod mišku i pohita kroz vrata pored studenata, pa niz hodnik, gotovo trčeći, ka sigurnosti i privatnosti vlastite male kancelarije.

Blagi Bože, pomisli on. Blagi Bože, blagi Bože, blagi Bože, šta sam to učinio? I šta ću sada?

Zagnjurio je lice u šake i čekao da prestane da mu tutnji u glavi. Ali izgledalo je da se to neće tako brzo dogoditi. Posle nekoliko trenutaka uspravio se na stolici i pritisnuo dugme na komunikatoru na radnom stolu.

„Daj mi Sarosku hroniku“, reče on mašini. „Teremona 762.“

Iz komunikatora se začu dugo, izluđujuće pucketanje i pištanje. A onda do njega iznenada dopre Teremonov duboki glas:

„Senzacije, Teremon 762.“

„Binaj.“

„Molim? Ne čujem vas!“

Binaj shvati da je uspeo samo da zakrešti. „Ovde Binaj, rekoh! Ja… želim da promenim vreme našeg sastanka.“

„Da ga promeniš? Slušaj, drugar, znam da ti teško pada bilo šta da radiš ujutro, i sa mnom je isto. Ali moram s tobom da razgovaram pre podneva sutra, ili nemam priču. Nadoknadiću ti to već nekako, ali…“

„Ne razumeš. Želim da se vidimo ranije, ne kasnije, Teremone.“

„Molim?“

„Večeras. Recimo u pola deset. Ili u deset, ako ne možeš ranije.“

„Mislio sam da te čeka snimanje u Opservatoriji.“

„Do đavola i snimanje, čoveče. Moram te videti.“

„Moraš? Binaje, šta se dogodilo? Ima li to neke veze sa Raistom?“

„Baš nikakve. U pola deset? Kod Šest sunaca?“

„Šest sunaca, pola deset, važi“, potvrdi Teremon. „Dogovorili smo se.“

Binaj prekide vezu i ostade dugo da zuri u cilindar pred sobom, sumorno vrteći glavom. Malo se smirio, ali samo malo. Kada se poveri Teremonu, biće mu lakše da ponese breme svega ovoga. U Teremona je imao neograničeno pvoerenje. Binaj je znao da novinarima uglavnom nije trebalo verovati, ali Teremon mu je prvo bio prijatelj, pa tek onda novinar. Nikada nije izigrao Binajevo poverenje, nikada.

Pa ipak, Binaj nije imao pojma šta dalje da preduzme. Možda će Teremonu nešto pasti na pamet. Možda.

Napustio je Opservatoriju sa stražnje strane, isravši se požarnim stepnicama poput lopova. Nije smeo da rizikuje da naleti na Atora ako bi krenuo na glavni izlaz. Grozio se i pri samoj pomisli da bi mogao sada da se sretne sa Atorom, da bi morao da se nađe licem u lice s njim, da stanu jedan naspram drugoga.

Vožnja vespom do kuće bila je za njega užasavajuća. Sve vreme se plašio da će zakoni gravitacije prestati da ga drže za put i da će on odjuriti ka nebesima. Ali Binaj je na kraju ipak stigao do malog stana koji je delio sa Raistom 717.

Zaprepastila se kada ga je ugladala.

„Binaje! Beo si poput…“

„Aveti, da.“ Ispružio je ruke prema njoj i čvrsto je stegnuo. „Zagrli me“, izustio je. „Zagrli me.“

„Šta je bilo? Šta se dogodilo?“

„Ispričaću ti kasnije“, odvrati on. „Samo me zagrli.“

Teremon je stigao u Šest sunaca nešto posle devet. Verovatno je bilo pametno što je došao pre Binaja i imao vremena za čašicu dve na brzinu, kako bi bar malo podmazao mozak. Astronom je zvučao grozno… kao da je tek uz veliki napor uspevao da potisne histeriju. Teremon nije imao pojma šta mu se to tako užasno moglo dogoditi, tamo u izdvojenoj i spokojnoj Opservatoriji, što ga je za tako kratko vreme potpuno shrvalo. Binaj je očigledno bio u velikoj nevolji i očigledno će mu biti neophodna Teremonova pomoć, najbolja moguća.

„Dajte mi Tano Specijal“, reče Teremon kelneru. „Ne, stanite… neka bude dupli. Tano Sita, može?“

„Dupli beli laki“, reče kelner. „Stiže odmah.“

Veče je bilo blago. Teremon je ovde bio stalni gost i uživao je određene povlastice, tako da je dobio svoj uobičajeni sto za toplo vreme na terasi s koje se pružao pogled na grad. Svetiljke u centru grada veselo su svetlucale. Onos je zašao pre sat ili dva i sada su se na nebu nalazili samo Trej i Patru, koji su prigušeno blistali na istoku, bacajući krute dvostruke senke dok su se spuštali ka jutru.

Gledajući ih, Teremon se pitao koja će se sunca sutra naći na nebu. Sve vreme su se smenjivala, stvarajući veličanstven i nikad isti prizor. Onos, svakako… u to nije bilo sumnje, jer on je bio vidljiv bar izvesno vreme svakog dana u godini, to je čak i on znao… i koje još? Dovim, Tano i Sita, da bi bio dan četiri sunca? Nije bio siguran. Možda je trebalo da se pojave jedino Tano i Sita, zajedno sa Onosom koji će biti vidljiv samo nekoliko časova oko podneva. To bi bilo sumorno. Međutim, posle drugog gutljaja, podsetio se da ovo nije bilo godišnje doba tokom koga se Onos pojavljuje samo nakratko. Što znači da će sutra najverovatnije osvanuti dan tri sunca, ako se ne pojave samo Onos i Dovim.

Tako je bilo teško držati sve to u glavi…

Mogao je da zatraži almanah, da mu je stvarno bilo stalo. Ali nije. Pojedini ljudi kao da su uvek znali kakva će sunca biti narednog dana… Binaj je, razume se, bio jedan od takvih… međutim, Teramon je na sve to gledao krajnje nehajno. Sve dok neko sunce narednog dana bude tamo gore, Teramonu nije bilo naročito važno koje je. A jedno je uvek bilo… ili dva ili tri, u stvari, a ponekad i četiri. Na to ste mogli računati. S vremena na vreme, bilo ih je čak pet.

Stiglo mu je piće. Dobrano je potegao i zadovoljno izdahnuo vazduh. Kako je samo dobar bio taj Tano Specijal! Dobar, jaki beli rum sa ostrva Vilkaren, pomešan sa čašicom još jačeg bistrog proizvoda, naročitog ukusa, koji se destiliše na obali Bagilara, i sa sasvim malo sgarino soka koji se dodaje da bi neznatno razblažio piće… ah, veličanstveno! Teremon nije bio izraziti pijanac, za kakve već poslovično smatraju novinare, ali smatrao bi dan propalim ako ne bi uspeo da pronađe vremena za dva Tanoa Specijal u onim tihim sumračnim časovima po Onosovom zalasku.