Isak Asimov - Spuštanje noći

A onda, iznenada, sve je shvatio.

„U pitanju je Ator! Plašiš se da povrediš Atora, zar ne?“

„Tačno, o tome je reč“, odvrati Binaj, uputivši Teremonu pogled pun gotovo patetične zahvalnosti što je sagledao pravo stanje stvri. Skljokao se u stolicu, uvučenih ramena, pognute glave. Zatim je kazao prigušenim glasom: „Starca bi ubilo kada bi saznao da je neko pronašao rupu u njegovoj predivnoj teoriji. Da sam ja, upravo ja, pronašao rupu u njoj. Bio mi je kao drugi otac, Teremone. Sve što sam postigao u poslednjih deset godina učinio sam pod njegovim vođstvom, on me je hrabrio, obasipao me svojom… svojom ljubavlju, ukratko rečeno. A ja mu sada ovako vraćam. Ne samo da bih uništio njegovo životno delo… ranio bih njega, Teremone, njega.“

„Da li si razmišljao o tome da jednostavno ne obelodaniš svoje nalaze?“

Binaj je bio zaprepašćen. „Znaš da to ne bih mogao!“

„Da. Da, znam. Ali morao sam da proverim da li si razmišljao o tome.“

„Da li sam razmišljao o nečem nezamislivom? Razume se da nisam. Uopšte mi nije palo na pamet. Ali šta da radim, Teremone? Pretpostavljam da bih jednostavno mogao baciti sve hartije i pretvarati se da nikada nisam ni zavirio u to. Ali to bi bilo čudovišno. Što znači da se sve svodi na to da mogu birati između gaženja vlastite naučničke savesti i Atorovog uništenja. Uništenja čoveka koga sam smatrao ne samo najmerodavnijim u mojoj profesiji, već i svojim filozofskim mentorom.“

„Znači da i nije bio neki mentor.“

Astronomove oči se zaprepašćeno i besno razrogačiše. „Šta reče, Teremone!“

„Polako. Polako.“ Teremon pomirljivo raširi ruke. „Čini mi se, Binaje, da si suviše snishodljiv prema njemu. Ako je Ator zaista tako veliki čovek kakvim ga ti smatraš, za njega će biti važnija naučna istina od vlastitog ugleda. Razumeš li šta hoću da kažem? Atorova teorija je samo to: teorija. Ti si je nazvao Zakonom gravitacije pre nekoliko minuta, a zatim si se ispravio. To je teorija… hipoteza… nagađanje. Svakako najbolje do koga je iko do sada došao, ali to ne znači da je ispravno. Nauka se sastoji od aproksimacija koje se postepeno približavaju istini, davno si mi to kazao, i ja to nikada nisam zaboravio. Što znači da su sve teorije podložne stalnom prispitivanju i promenama, zar ne? A ako se kojim slučajem ispostavi da nisu dovoljno blizu istine, treba ih zameniti nečim što joj je bliže. Jesam li u pravu, Binaje? Kaži!“

„Naruči mi još jedno piće, Teremone?“

„Ne. Saslušaj me: ima još. Kažeš da si strašno zabrinut za Atora… star je; pretpostavljam da je vrlo krhak… da nemaš srca da mu kažeš kako si pronašao pukotinu u njegovoj teoriji. U redu. To je pošteno i odano od tebe. Ali razmisli malo o ovome, hoćeš li? Ako je izračunavanje orbite Kalgaša toliko važno, neko drugi će vrlo verovatno nabasati na tu pukotinu u Atorovoj teoriji pre ili kasnije, a ta druga osoba teško da će biti u toj meri taktična kada bude obaveštavala Atora o tome kao što bi ti bio. To bi čak mogao biti i neki Atorov profesionalni suparnik, njegov otvoreni neprijatelj… svaki naučnik ima neprijatelja, mnogo puta si mi to ponovio. Zar ne bi bilo bolje da ti odeš do Atora i kažeš mu, nežno, pažljivo, šta si otkrio, nego da to sam jednog jutra pročita u Hronici?“

„Tako je“, prošaputa Binaj. „Potpuno si u pravu.“

„Znači, otići ćeš do njega?“

„Da. Da. Pretpostavljam da moram“, Binaj je grizao usnu. „Osećam se tako jadno zbog svega ovoga, Teremone. Kao da sam nekog ubio.“

„Znam. Ali nećeš ubiti Atora, već manjkavu teoriju. Manjkavim teorijima ne sme se dozvoliti da opstanu. Duguješ to i Atoru i sebi, moraš dozvoliti istini da ispliva na površinu.“ Teremon zastade. Odjednom mu pade na pamet nova zapanjujuća ideja. „Razume se, postoji još jedna mogućnost. Ja sam samo laik, kao što znaš, i verovatno ćeš me ismejati… Postoji li bilo kakva mogućnost da je Teorija gravitacije ispravna, uprkos svemu, i da su brojke koje je izbacio kompjuter za orbitu Kalgaša takođe tačne, a da je za neslaganje rezultata odgovoran neki treći činilac, nešto potpuno nepoznato?“

„Pretpostavljam da je tako nešto moguće“, odvrati Binaj jednoličnim, ravnodušnim glasom. „Ali kada jednom počneš da kopaš po tajanstvenim nepoznatim činiocima, polako zalaziš u kraljevstvo mašte… evo ti primer. Pretpostavimo da tamo gore postoji nevidljivo sedmo sunce… ima masu, stvara gravitacionu silu, ali mi ga jednostavno ne možemo videti. Pošto ne znamo za njegovo postojanje, nismo ga uvrstili u naša gravitaciona izračunavanja, i tako smo dobili uvrnute brojke. Je li na tako nešto misliš?“

„Zašto da ne?“

„Zašto onda ne bismo pretpostavili da ima pet nevidljivih sunaca? Pedeset? Možda i neki nevidljivi džin koji gura planete unaokolo po svom ćefu? Ili možda ogromni zmaj čiji dah skreće Kalgaš sa njegovog puta? Ne možemo to poreći, zar ne? Kada počneš da upotrebljavaš možda, Teremone, sve postaje moguće i onda ništa više nema smisla. Bar ne za mene. Umem samo da se nosim sa onim za šta znam da je stvarno. Možda si ti u pravu što se tiče tog nepoznatog činioca i da stoga gravitacioni zakoni ne važe. Nadam se da je tako. Ali ne mogu da se prihvatim ozbiljnog posla na osnovu toga. Jedino mogu da odem do Atora, što ću i učiniti, to ti obećavam, i da mu prenesem ono što je kompjuter meni izbacio. Ne bih se usudio da nagovestim niti njemu niti bilo kome drugom da za celu zbrku krivim do sada neotkriveni „nepoznati činilac“. Jer bih zvučao isto onoliko ludo kao i Apostoli plamena, koji tvrde da znaju svu silu tajanstvenih otkrovenja… Teremone, stvarno mi je potrebno još jedno piće.“

„Da. Dobro. A kad već pomenu Apostole plamena…“

„Želiš da ti dam izjavu, nisam zaboravio.“ Binaj pređe umorno šakom ispred lica. „Da. Da. Neću te izneveriti. Večeras si mi bio od ogromne pomoći. Šta su ono Apostoli ovog puta tačno rekli? Zaboravio sam.“

„Reč je o Mondioru 71“, podseti ga Teremon. „Glavom i bradom veliki Mambo-Džambo. A kazao je… čekaj da promislim… da će uskoro kucnuti čas kada bogovi nameravaju da pročiste ovaj svet od greha; da on može izračunati tačan dan, čak i tačan čas, kada će nas stići zaslužena kazna.“

Binaj uzdahnu. „Šta je tu novo? Zar to ne ponavljaju već godinama?“

„Tako je, ali počeli su da iznose sve više krvavih pojedinosti. U pitanju je tvrdnja Apostola, kao što znaš, da ovo neće biti prvi put da je svet uništen. Oni propovedaju da su bogovi namerno stvorili nesavršeno čovečanstvo, probe radi, i da su nam stavili na raspolaganje jednu jedinu godinu… božansku, ne ovu našu, sitnu… da se oblikujemo. To se zove Godina pobožnosti i traje tačno 2049 naših godina. Stalno iznova, kada se okonča Godina pobožnosti, bogovi otkrivaju da smo i dalje zli i grešni, i zato uništavaju svet šaljući na nas nebeske Plamenove sa svetih mesta na nebu koja su poznata kao Zvezde. Tako bar tvrde Apostoli.“

„Zvezde?“ ponovi Binaj. „Misli li on to na sunca?“

„Ne, na Zvezde. Mondior kaže da se Zvezde bitno razlikuju od šest sunaca… Zar nikada nisi obratio pažnju na te stvari, Binaje?“

„Nisam. Za ime sveta, i zašto bih?“

„U svakom slučaju, kada se Godina pobožnosti okonča i ništa se na Kalgašu ne popravi, u moralnom smislu, te Zvezde ispuste na nas neku vrstu svete vatre i spale nas. Modior tvrdi da se to dogodilo mnogo puta. Ali svakog puta bogovi se pokažu milostivi, ili bar jedan deo njih; svaki put kada svet biva uništen, milosrdniji bogovi odnesu prevagu nad onim neumoljivijim i čovečanstvo dobija još jednu priliku. I tako oni najpobožniji među preživelima bivaju spaseni iz holokosta i dobijaju novi rok: čovečanstvo dobija novih 2049 godina da se oslobodi svojih zlih poriva. Monidor kaže da je to vreme ponovo na izmaku. Prošlo je gotovo 2048 godina od poslednje kataklizme. Za nekih četrnaest meseci sva će sunca nestati i onda će one njegove užasne Zvezde početi da šalju plamen sa crnog neba kako bi zbrisali zle. Tačnije, naredne godine devetnaestog teptara.“