Isak Asimov: Spuštanje noći

„Izgleda da uživaš u tome, Teremone“, začu on iza sebe poznati glas.

„Binaje! Poranio si!“

„Deset minuta. Šta to piješ?“

„Uobičajeno. Tano Specijal.“

„Odlično. Mislim da ću i ja jedan.“

„Ti?“ Teremon se zabulji u svog prijatelja. Koliko je znao, najžešća stvar koju je Binaj ikada popio bio je voćni sok. Nije mogao da se seti da je ikada video astronoma da pije bilo šta jače.

Međutim, večeras je Binaj izgledao nekako čudno… oronulo, umorno, istrošeno. Oči su mu gotovo grozničavo sijale.

„Kelner!“ pozva Teremon. Bilo je zabrinjavajuće posmatrati Binaja kako guta piće. Posle prvog gutljaja ostao je bez daha, kao da je udar bio mnogo snažniji nego što je očekivao, ali onda se žurno ponovo prihvatio čaše, potegao iz nje drugi, pa treći put.

„Polako“, požuri da ga opomene Teremon. „Za pet minuta će ti se vrteti u glavi.“

„Već mi se vrti.“

„Pio si i pre nego što si došao ovamo?“

„Ne, ne od pića“, odvrati Binaj. „Od doživljenog šoka. Zbrke.“ Spustio je piće i žalosno se zagledao u gradska svetla. Posle samo jednog trenutka ponovo je dohvatio čašu, gotovo odsutno, i iskapio ostatak. „Ne bi trebalo odmah da uzmem još jedno, zar ne, Teremone?“

„Sumnjam.“ Teremon ispruži ruku i lagano spusti šaku na astronomov zglavak. „Šta se događa, drugar? Ispričaj mi.“

„Teško… teško je to objasniti.“

„Ma hajde! Nisam tako naivan. Ti i Raista…“

„Ne! Već sam ti kazao, ovo nema nikakve veze s njom. Nikakve.“

„U redu. Verujem ti.“

Binaj primeti: „Možda bi ipak trebalo da naručim još jedno piće.“

„Malo kasnije. Hajde, Binaje. Šta je posredi?“

Binaj uzdahnu. „Poznato ti je na šta se odnosi Teorija opšte gravitacije, zar ne, Teremone?“

„Svakako. Hoću da kažem, ne bih umeo tačno da ti objasnim njeno značenje… na Kalgašu je razume samo dvanaestoro ljudi, je li tako?… ali ti mogu sasvim sigurno reći šta ona predstavlja… manje više.“

„Znači i ti veruješ u to đubre“, primeti Binaj, oštro se nasmejavši. „To da je Teorija gravitacije tako složena da samo dvanaestoro ljudi razume njenu matematiku.“

„O tome oduvek slušam.“

„To što ti oduvek slušaš pedstavlja folklor za neuke“, odvrati Binaj. „Mogao bih da ti sažmem svu osnovnu matematiku u jednu rečenicu, i ti bi najverovatnije, takođe, razumeo šta ti govorim.“

„Ti bi to mogao? I ja bih razumeo?“

„Sasvim sigurno. Slušaj, Teremone: Zakon opšte gravitcije… Teorija opšte gravitacije, mislim… tvrdi da postoji kohezivna sila među svim telima u Vaseljeni. Njena jačina između bilo koja dva tela jednaka je proizvodu njihovih masa podeljenim kvadratom njihove udaljenosti. Jednostavno.“

„I to je sve?“

„To je dovoljno! Trebalo je da prođe četiri stotine godina da se dođe do toga.“

„Zašto tako dugo? Kako si ti to meni izložio, izgleda krajnje jednostavno.“

„Zato što značajni zakoni ne nastaju u blesku trenutnog nadahnuća, kako biste vi novinari želeli da verujete. Obično je neophodan kombinovan rad svih naučnika na jednom svetu tokom nekoliko stoleća. Još od vremena kada je Genovi 41 otkrio da se Kalgaš okreće oko Onosa, a ne obrnuto… a to je bilo pre otprilike četiri veka… astronomi su se bavili problemom zašto se svih šest sunaca pojavljuje i nestaje na nebu onako kako to čine. Beleženo je njihovo složeno kretanje, analizirano i raspetljavano. Teorije su smenjivale jedna drugu i svaka je bila naprednija od prethodne, proveravane su, osporavane, podešavane i napuštane, ponovo oživljavane i pretvarane u nešto drugo. Bio je to vraški posao.“

Teremon zamišljeno klimnu i iskapi piće. Zatim dade kelneru znak da donese još dva. Binaj je izgledao dovoljno smiren, bar dok je govorio o nauci, pomisli on.

„Pre nekih trideset godina“, nastavi astronom, „taj Ator 77 usavršio je celu stvar, pokazavši da Teorija opšte gravitacije odgovara tačno orbitalnom kretanju šest sunaca. Bilo je to zadivljujuće dostignuće. Jedno od najvećih ostvarenja čiste logike do koga je neko ikada došao.“

„Poznato mi je koliko poštuješ toga čoveka“, primeti Teremon. „Ali kakve sve to veze ima sa…“

„Prelazim na stvar.“ Binaj ustade i uputi se ka ivici terase, ponevši sa sobom svoje drugo piće. Izvesno vreme je ostao tamo da stoji u tišini, zagledan u daleke Treja i Patrua.

Teremonu se učinilo da Binaj počinje ponovo da se uzbuđuje: strpljivo je ćutke čekao da čuje zašto. Posle izvesnog vremena Binaj otpi jedan poveći gutljaj i konačno reče, i dalje stojeći okrenut leđima:

„Problem je u ovome. Pre nekoliko meseci počeo sam da radim na ponovnim izračunavanjima kretanja Kalgaša oko Onosa, koristeći se pri tom velikim novim univerzitetskim kompjuterom. Snabdeo sam kompjuter podacima o orbiti Kalgaša tokom poslednjih šest nedelja i naložio mu da predvidi orbitalna kretanja do kraja godine. Nisam očekivao nikakva iznenađenja. Mislim da mi je samo bio potreban izgovor da se zezam sa kompjuterom. Razume se, upotrebio sam zakon gravitacije u postavci svojih proračuna.“ Iznenada se okrenuo. Pogled mu je bio prazan, kao da pred sobom vidi duha. „Teremone, nije ispalo dobro.“

„Ne razumem.“

„Orbita do koje je kompjuter došao nije se podudarala sa hipotetičkom orbitom koju sam očekivao da ću dobiti. Nisam jednostavno uzeo u obzir samo sistem Kalgaš-Onos, to ti je jasno. Uzeo sam u obzir svu zbrku koju će izazvati ostala sunca. I šta sam dobio… ono što je kompjuter tvrdio da je prava orbita Kalgaša… veoma se razlikovalo od orbite na koju je ukazivala Atorova Teorija gravitacije.“

„Ali kazao si da si koristio Atorove zakone gravitacije u postavci zadatka“, primeti zbunjeno Teremon.

„Jesam.“

„Kako onda…“ Teremonove oči odjednom zasijaše. „Blagi Bože, čoveče! Kakva priča! Da l' ti to meni hoćeš da kažeš da je sasvim novi superkompjuter na univerzitetu Saro, koji košta ne smem ni da pomislim koliko miliona kredita, neispravan? Da je došlo do džinovskog skandaloznog rasipanja novca poreznika? Da…“

„S kompjuterom je sve u redu, Teremone. Veruj mi.“

„Možeš li biti siguran u to?“

„Sasvim.“

„Šta… onda…?“

„Možda sam dao kompjuteru pogrešne brojke, možda. To je strašan kompjuter, ali ne može dati ispravan odgovor na osnovu pogrešnog polaznog podatka.“

„Znači, zbog toga si toliko uznemiren, Binaje! Slušaj, čoveče, ljudski je pokatkad grešiti. Ne smeš biti toliko strog prema sebi. Ti…“

„Morao sam, kao prvo, biti potpuno siguran da sam uneo tačne brojke u kompjuter, kao i da sam mu dao ispravne teorijske postulate koje će koristiti u obradi tih brojki“, nastavi Binaj, tako čvrsto stežući čašu da mu se šaka tresla. Čaša je bila prazna, primeti Teremon. „Kao što reče, ljudski je ponekad grešiti. Zato sam pozvao dvojicu nadarenih studenata sa poslednje godine i pustio njih da se pozabave tim problemom. Danas su mi doneli rezultate do kojih su došli. To je bio onaj tako važan sastanak, zbog koga sam kazao da ne mogu da se vidim s tobom. Teremone, potvrdili su moja otkrića. Dobili su isto odstupanje od orbite kao i ja.“

„Ali ako je kompjuter bio u pravu, onda… onda…“ Teremon odmahnu glavom. „Šta onda? Teorija o opštoj gravitaciji je pogrešna? Je l' to hoćeš da kažeš?“

„Da.“

Binaj je s teškom mukom izgovorio tu reč. Bio je zapanjen, vrtelo mu se, potpuno pometen.

Teremon ga je proučavao. Nema sumnje da je sve ovo zbunjivalo Binaja i bilo za njega vrlo neprijatno. Međutim, novinar nikako nije mogao da shvati zašto ga je to toliko pogodilo.