Isak Asimov: Spuštanje noći

Teremon je shvatio da su nove provincije, u stvari, samo nizovi takvih bivaka koji su međusobno povezani pravom linijom velikog južnog auto-puta. U svakoj oblasti na površinu su isplivali lokalni snagatori, koji su bili u stanju da sastave malo carstvo, nevažno kraljevstvo koje je pokrivalo šest, osam ili deset milja auto-puta i širilo se možda milju sa obe strane od njega. Šta se nalazilo iza istočnih i zapadnih granica novih provincija samo se nagađalo. Izgleda da nisu postojale nikakve radio-veze ni televizijske veze.

„Zar nije stvoren nikakav plan za vanredne prilike?“ upita Teremon, obraćajući se više vazduhu nego Siferi.

Međutim, Sifera je bila ta koja mu je odgovorila. „Ono što je Ator predviđao zvučalo je suviše fantastično da bi ga vlada ozbiljno shvatila. A priznati da može doći do nečeg kao što je propast civilizacije tokom tako kratkog razdoblja Tame, naročito s obzirom na to da se to razdoblje Tame može sasvim tačno predvideti, značilo bi ići Mondioru na ruku.“

„Ali pomračenje…“

„Da, možda su neki službenici na visokim položajima bili u stanju da shvate dijagrame i možda su zaista verovali da će doći do pomračenja. I kao ishod toga do razdoblja Tame. Ali kako su mogli da zamisle Zvezde? Zvezde su jednostavno bile fantazija Aposola Plamena, sećaš se? Čak i da je vlada znala da će se pojaviti nešto slično Zvezdama, niko nije mogao predvideti udar koji će one napraviti.“

„Širin jeste“, odvrati Teremon.

„Čak ni Širin. Nije imao nikakav nagoveštaj. Širinova specijalnost bila je Tama… a ne iznenadna, nezamisliva svetlost koja ispunjava celo nebo.“

„Pa ipak“, reče Teremon. „Kada pogledaš unaokolo i vidiš sva ta razaranja, sav ovaj haos… želiš da misliš da je bio nepotreban, da se mogao na neki način izbeći.“

„Međutim, nije bio izbegnut.“

„Naredni put bi trebalo da bude.“

Sifera se nasmeja. „Do narednog puta ima još 2049 godina. Nadajmo se da ćemo našim potomcima moći da ostavimo neku vrstu upozorenja koje će njima izgledati uverljivije nego što je većini nas izgledala Knjiga Otkrovenja.“

Okrenula se i preko ramena zamišljeno zagledala u dugačku traku auto-puta koju su prešli za nekoliko proteklih dana upornog pešačenja.

Teremon je upita: „Plašiš se da ćeš ugledati Apostole kako nas tutnjeći sustižu?“

„Zar se ti ne plašiš? Još smo stotine milja udaljeni od Amganda, čak ako i nastaimo ovom brzinom kojom smo išli u poslednje vreme. Šta ako nas sustignu, Teremone?“

„Neće. Jedna cela vojska ne može da se kreće istom brzinom kao dvoje zdravih, odlučnih ljudi. Nemaju bolje prevozno sredstvo od nas… par nogu po vojniku. A postoji i gomila logičkih razloga koji ih moraju usporiti.“

„Pretpostavljam da je tako.“

„Pored toga, u onoj poruci je stajalo da Apostoli nameravaju da se zaustave u svakoj novoj provinciji duž puta kako bi uspostavili svoju vlast. Biće im potrebno dosta vremena da satru sva ona mala tvrdoglava kraljevstva. Ako ne budemo imali nikakve neočekivane neprijatnosti, stići ćemo do Amganda nekoliko nedelja pre njih.“

„Šta misliš da će se dogoditi Binaju i Raisti?“ upita Sifera posle izvesnog vremena.

„Binaj je prilično bistar momak. Pretpostavljam da će smisliti neki način da bude od koristi Mondioru.“

„A ako ne bude mogao?“

„Sifera, zar stvarno moramo da trošimo energiju brinući oko užasnih mogućnosti čije je dešavanje potpuno van naše moći odlučivanja?“

„Izvini“, odvrati ona oštro. „Nisam mislila da će te to toliko pogoditi.“

„Sifera…“

„Zaboravi“, reče ona. „Možda sam i ja preosetljiva.“

„Sve će se srediti“, reče Teremon. „Binaju i Raisti neće se dogoditi ništa loše. Mi ćemo stići na vreme u Amgando da ih upozorimo. Apostoli Plamena neće pokoriti svet.“

„I svi mrtvi će ponovo ustati. Oh, Teremone, Teremone…“ glas ju je izdao.

„Znam.“

„Šta ćemo?“

„Hodaćemo brzo, eto šta ćemo. I nećemo se osvrtati. Od osvrtanja nema nikakve koristi.“

„Ne. Nikakve“, reče Sifera. Nasmejala se i uhvatila ga za ruku. Nastavili su ćutke žurno dalje.

Teremon pomisli kako je to bilo zadivljujuće što su tako lako išli, sada kada su uhvatili korak. Prvih nekoliko dana, dok su izlazili iz Saroa i dok su se provlačili gornjim delom auto-puta koji je bio zakrčen olupinama, napredovali su sporo i tela su im se gorko bunila protiv nametnutih im napora. Međutim, sada su se kretali poput dve mašine, savršeno podešene za svoj zadatak. Sifera je imala veoma dugačke noge, gotovo iste kao i on, i oni su išli jedno pored drugog, mišići su im delotvorno radili, srca ravnomerno pumpala krv, pluća se širila i skupljala u neprekidnom ritmu. Koračaj koračaj koračaj. Koračaj koračaj koračaj…

Sigurno im je ostalo još stotinu milja. Ali ovim tempom ne bi trebalo da im na to ode puno vremena. Mesec dana. Možda i manje.

Put je bio gotovo potpuno raščišćen, ovde u seoskim oblastima iza najdalje ivice grada. Kao prvo, ovde saobraćaj i nije bio tako gust kao gore na severu i izgleda da je većina vozača uspela bezbedno da siđe sa auto-puta dok su Zvezde sijale, pošto je postojala manja opasnost da će ih udariti kola onih šofera koji su izgubili kontrolu.

Bilo je i manje rampi. Nove provincije u ovim ređe naseljenim oblastima pokrivale su mnogo veće predele nego one na severu i njihove ljude nije toliko zanimalo da sprovedu detaljan pretres. Tokom narednih pet dana Teremon i Sifera su samo dva puta bili ozbijno ispitani. Na ostalim graničnim prelazima samo su ima mahnuli da prođu, tako da čak nisu morali ni da pokažu isprave kojim ih je Binaj snabdeo.

Čak im je i vreme išlo naruku. Bilo je vedro i blago skoro svakog dana, s povremenim padavinama, ali ništa što bi im stvorilo ozbiljnije nevolje. Hodali bi četiri časa, zastali da nešto pojedu, ponovo hodali četiri časa, opet jeli, hodali, zastali da odspavaju otprilike šest časova… na smenu, jedno bi sedelo i čuvalo stražu nekoliko sati, a zatim drugo… a onda bi ustali i nastavili. Poput mašina. Sunca su dolazila na nebo i odlazila sa njega u svom vekovnom ritmu, u jednom trenutku su im iznad glave bili Patru i Trej i Dovim, zatim Onos sa Sitom i Tanoom, pa Onos sa Dovimom, onda Trej i Patru, zatim četiri sunca zajedno… u beskrajnom smenjivanju, velika svečana nebeska povorka. Teremon nije imao pojma koliko je dana prošlo od kada su otišli iz Skloništa. Cela ta ideja sa datumima, kalendarima, danima, nedeljama, mesecima… sve mu se to činilo zastarelo i arhaično, nezgrapno, nešto iz prethodnog sveta.

Sifera, koja je izvesno vreme bila kao zanesena, ponovo je postala vesela.

Ovo će biti mačji kašalj. Stići če do Amganda bez po muke.

Prolazili su kroz oblast poznatu kao Izvor Glen… ili se možda zvala Vrtni Gaj; čuli su nekoliko različitih imena od ljudi koje su sreli uz put. Bila je to ratarska zemlja, ravna i talasava; ovde su tragovi paklenog razaranja koji su pogodili gradske sredine bili veoma retki: poneka šupa oštećena u požaru, ili stado raspuštene stoke, i to je bilo najgore. Vazduh je bio prijatan i svež, svetlost sunaca sjajna i jaka. Zbog sablasnog nedostatka ikakvog saobraćaja čovek je mogao steći utisak da se ovde ništa neobično nije dogodilo.

„Jesmo li na pola puta do Amganda?“ upita Sifera.

„Nismo još. Već duže vreme nisam video nijedan znak na putu, ali mislim da…“

Zastao je u pola rečenice.

„Šta je bilo, Teremone?“

„Pogledaj. Pogledaj, tamo, sa desne strane. Duž onog sporednog puta koji se proteže sa zapada.“

Izvirili su preko ivice auto-puta. Ispod njih, na nekoliko stotina jardi odatle, pored sporednog puta stajala je dugačka kolona kamiona, blizu mesta gde se on spajao sa glavnim putem.