Isak Asimov - Spuštanje noći

Ali onda je njihovo brzo napredovanje odjednom bilo prekinuto. Put je postao zakrčen tako velikom gomilom slupanih kola da se Teremon na trenutak uplašio da uopšte neće moći da se probiju.

Ovde mora da je došlo do odista čudovišnog niza sudara. Dogodilo se nešto strašno čak i u odnosu na ono kroz šta su on i Sifera već prošli. Izgleda da su se u sredini te gužve nalazila dva ogromna transportna kamiona, koja su se čeono sudarila tako da su sada ličila na dve razjarene zveri iz džungle; zatim su na njih, po svoj prilici, naletele desetine automobila, udarajući jedan u drugi, padajući na one poslednje u nizu, stvarajući džinovsku prepreku koja se protezala s jednog kraja puta na drugi, prelećući čak i na deo puta van traka. Zgužvana vrata i branici, oštri poput brijača, virili su posvuda, a ari polupanog stakla zloslutno su zveckali dok se vetar poigravao nad njima.

„Ovamo“, pozva je Teremon. „Mislim da vidim prolaz… ovamo gore kroz ovaj otvor, pa onda preko onog kamiona s leve strane… ne, ne. To neće moći, Moraćemo proći ispod…“

Sifera se popela do njega. On joj pokaza u čemu je problem… na suprotnoj strani ih je čekala gomila izvrnutih kola, koja su podsećala na polje usrpavnih noževa… i ona klimnu. I tako su krenuli ispod, lagano, bolno puzeći po prljavštini kroz razbijeno staklo i bare prosutog goriva. Na pola puta su zastali da se odmore pre no što su nastavili ka suprotnom kraju gomile.

Prvi je izišao Teremon.

„Sveti Bogovi!“ promrmlja on, zureći u neverici u prizor pred sobom. „A šta sad?“

Put je bio prohodan otprilike pedeset stopa iza velike mase olupina. Posle tog raskrčenog prostora preko auto-puta je ležala nova prepreka koja se prostirala sa jedne na drugu stranu. Ova je, međutim, namerno bila podignuta… sastojala se od gomile vrata i točkova, uredno poslaganih na putu do visine od nekih osam ili devet stopa.

Ispred te barikade Teremon je ugledao dvadesetak ljudi, koji su se ulogorili na samom putu. Toliko se usredsredio na prlazak kroz malopređašnji krš da ni na šta drugo nije obraćao pažnju, pa tako nije čuo nikakve zvuke koji su dopirali sa druge strane.

Sifera ispuza napolje i nađe se pored njega. Ču je kako je od iznenađenja i šoka uzdahnula.

„Drži ruku na pištolju“, tiho joj reče Teremon. „Ali nemoj ga izvlačiti i da ti ne pada na pamet da ga upotrebiš. Suviše ih je.“

Sada je već nekoliko stranaca naizgled nehajno krenulo prema njima, šestorica ili sedmorica mišićavih muškaraca. Teremon je nepomično stajao i posmatrao ih kako prilaze. Znao je da ne može izbeći ovaj susret… jer nije bilo nade da pobegnu kroz lavirint kao nož oštrih olupina kroz koje su se upravo provukli. On i Sifera bili su uhvaćeni u klopku na ovoj čistini između dve blokade na putu. Preostalo im je samo da sačekaju šta će se sledeće dogoditi i da se nadaju da ovi ljudi nisu sumanuti.

Jedan visoki muškarac opuštenih ramena i hladnog pogleda ne žureći priđe Teremonu i gotovo mu se unese u lice, pa reče: „Dobro, momče. Na ovoj stanici vrši se Pretres.“ Nekako čudno je naglasio reč pretres.

„Pretres?“ hladno ponovi Teremon. „A šta vi to tražite?“

„Ne pravi se pametan, ili ćeš poleteti naglavačke preko ivice. Prokleto dobro znaš šta mi tražimo. Ne pravi sam sebi neprilike.“

Zatim dade znak ostalima. Oni priđoše i počeše da opipavaju Teremonovu i Siferinu odeću. Teremon ljutito odgurnu šake koje su ga opipavale.

„Pustite nas da prođemo“, procedi on kroz zube.

„Niko ovuda ne može da prođe dok ga ne Pretražimo.“

„Po čijem ovlašćenju?“

„Mom ovlašćenju. Dozvolićeš nam ili ćemo te naterati?“

„Teremone…“ Sifera prošaputa zabrinuto.

On joj mahnu da se ne meša. Bes je ključao u njemu.

Razum mu je govorio da je glupo i pokušati da se odupre, da ih je previše, da visoki nije blefirao kada je kazao da će biti belaja ako ne dozvole da ih pretraže.

Ovi ljudi nisu baš ličili na bandite. Bilo je nečeg službenog u rečima visokoga, kao da je ovo bila neka vrsta granice, carinarnice, možda. Šta li su tražili? Hranu? Oružje? Hoće li ovi ljudi pokušati da im oduzmu pištolje na iglu? Bolje da im daju sve što su nosili, govorio je Teremon sam sebi, nego da ih uzalud ubiju zbog glupog junačenja i pokušaja da dokaže njihovo pravo na prolazak.

Ipak… ovakvo postupanje… ovako da ga nateraju da se potčini, na slobodnom, javnom auto-putu…

Uz to, nisu mogli da dozvole da im oduzmu pištolje na iglu, kao niti zalihu hrane. Još su imali da prepešače stotine milja do Amganda.

„Upozoravam vas“, poče visoki.

„I ja upozoravam vas. Dalje ruke od mene. Ja sam građanin Federalne Republike Saro, a ovaj put je i dalje otvoren za sve građane, bez obzira na to što se dogodilo. Ne podležem pod vašu vlast.“

„Zvuči kao kakav profesor“, reče jedan od ostalih, nasmejavši se. „Drži nam govor o svojim pravima.“

Visoki slegnu ramenima. „Već imamo jednog profesora. Drugi nam nije potreban. A sada je bilo dosta priče. Zgrabite ih i pretresite. Od glave do pete.“

„Pus-ti-te me…“

Nečija šaka zgrabi Teremona za ruku. On hitro podiše pesnicu i zari je u nečija rebra. Sve mu je ovo bilo veoma poznato: još jedna makljaža, još jedna tuča bila je pred njim. Ali ipak je čvrsto odlučio da se bori. Trenutak kasnije neko ga je pogodio u lice, a neko drugi ga ščepao za lakat i on ču kako Sifera viče u besu i strahu. Pokušao je da se oslobodi, ponovo je nekoga udaraio, sam primio udarac, sagnuo se, zamahnuo, primio oštar udarac u lice od koga mu je sve zabridelo…

„Hej, stanite malo!“ začu se jedan novi glas. „Stanite! Butela, sklanjaj se od tog čoveka! Fridnore! Talpine! Pustite ga!“

Poznati glas.

Ali čiji?

Pretraživači se povukoše. Zanoseći se malo i trudeći se da zadrži ravnotežu, Teremon podiže pogled prema pridošlici.

Cerio mu se jedan vitak, vižljasti muškarac inteligentnog izgleda, a sa prljavog lica gledale su ga prodorne bistre oči…

Neko koga je poznavao, da.

„Binaje!“

„Teremone! Sifera!“

Sve se u trenu promenilo. Binaj povede Teremona i Siferu prema iznenađujuće udobnom malom gnezdu sa suprotne strane blokade: jastuci, zavese, niz limenki za koje se pokazalo da sadrže hranu. Tamo je ležala jedna vitka devojka, čija je leva noga bila u zavojima. Delovala je iscrpljeno i kao da je u groznici, ali im je ipak uputila jedan kratki, slabašan osmeh kada su ušli.

Binaj reče: „Sećaš se Raiste 717, zar ne, Teremone? Raista, ovo je Sifera 89 iz odeljenja za arheologiju. Pričao sam ti o njoj… o njenom otkriću da su i u dalekoj prošlosti gradovi goreli… Raista je moja družbenica po ugovoru“, obavesti on Siferu.

Teremon je sreo Raistu više puta za poslednjih nekoliko godina, koliko se družio sa Binajem. Ali to je bilo u jednom drugom vremenu, u svetu koji je sada bio mrtav, koji je nestao. Jedva ju je prepoznao. Sećao je se kao vitke žene prijatne spoljašnosti, koja je uvek bila doterana, uvek vedra i raspoložena. Ali sada… sada! Ova ispijena, krhka, oronula devojka… ovaj duh Raiste koju je poznavao, sa upalim očima i zamršenom kosom…!

Zar je zaista prošlo svega nekoliko nedelja od Spuštanja Noći? Iznenada mu se učinilo da su prošle već godine. Eoni… nekoliko geoloških epoha…

Binaj reče: „Imam malo rakije, Teremone.“

Teremon razrogači oči. „Ti to ozbiljno? Znaš li koliko je vremena prošlo od kada sam poslednji put popio čašicu? Kakva ironija, Binaje. Ti, trezvenjak koga sam morao da molim da proba Tano specijal… skrivaš ovde poslednju bocu rakije na svetu!“

„Sifera?“ ponudi je Binaj.