Isak Asimov: Spuštanje noći

Pred očima je još videla kuću u plamenu. Kao i prizor onih odrpanih, prljavih ljudi, kako trče niz ulicu.

Ali oni su prvi zapucali, podseti ona samu sebe. Oni su izazvali gužvu. Niko nije mogao reći dokle su bili spremni da idu, da Teremonu nije palo na pamet da zapali kuću.

Kuća… nečija kuća…

Ničija kuća, ispravi se ona.

„Eno ga“, reče Teremon. „Veliki južni auto-put. Do Amganda bi nam trebalo pet časova lake, ugodne vožnje. Mogli bismo stići na večeru.“

„Kada bismo samo imali nešto u čemu bismo mogli da se povezemo“, reče Sifera.

„Kada bismo“, ponovi on.

Čak i pored svega što je video na putu dovde, Teremon nije bio pripravan na izgled velikog južnog auto-puta. Ni najcrnja noćna mora nekog saobraćajnog inženjera ne bi bila u toj meri rđava.

Dok su prolazili kroz južna predgrađa, Teremon i Sifera su nailazili na napuštena vozila po ulicama. Nema sumnje da su mnogi vozači, podlegavši panici kada su se Zvezde pojavile, zaustavili kola i pobegli peške, u nadi da će naći neko mesto da se sakriju od užasnog, neverovatnog sjaja koji ih je odjednom zablesnuo s neba.

Međutim, napuštena kola koja su zakrčivala ulice mirnih stambenih oblasti grada bila su raštrkana, nasumce ostavljana, tu i tamo na prilično velikim udaljenostima. U tim delovima grada mora da je saobraćaj bio veoma slab u trenutku Pomračenja, pošto je do njega došlo po završetku redovnog radnog dana.

Međutim, veliki južni auto-put… zakrčen kasnim međugradskim putnicima… mora da je postao prava luda kuća u trenutku kada je nesreća pogodila svet.

„Pogledaj ti ovo“, prošaputa Teremon, zaprepašćeno. „Pogledaj ovo, molim te, Sifera!“

Ona zavrte glavom u neverici. „Neverovatno. Neverovatno.“

Kola je bilo posvuda… obrazovala su nepreglednu masu vozila, bila su nagomilana posvuda u neverovatnom haosu, po dvoja, troja na hrpi. Široki put bio je gotovo potpuno blokiran njima, pregrađen nesavladivim zidom slupanih vozila. Bila su okrenuta u svim pravcima. Neka su stajala naopačke. Od mnogih je ostao samo pocrneli kostur. Sjajne barice prosutog goriva sijale su poput kristalnih jezera. Tragovi staklenog praha davali su putu zlokoban sjaj.

Mrtva kola. I mrtvi vozači.

Bio je to najsablasniji prizor na koji su do sada naišli. Pred njima se pružala nepregledna vojska mrtvaca. Tela presamićena preko kontrolnih uređaja, tela uklještena između sudarenih vozila, tela zakovana ispod točkova kola. I gomila tela jednostavno raštrkanih poput odbačenih lutaka duž puta, ukočenih udova, u grotesknim položajima koje donosi smrt.

Sifera reče: „Neki vozači su najverovatnije odmah stali kada su se pojavile Zvezde. Međutim, drugi su dali gas, u želji da siđu sa auto-puta i nastave kući, tako da su naleteli na ona vozila koja su se zaustavila. Bilo je verovatno i ljudi koji su bili toliko ošamućeni da su potpuno zaboravili da voze… pogledaj, oni tamo su sleteli s puta, a ovaj ovde mora da se okrenuo i pokušao da vozi između vozila koja su mu dolazila u susret…“

Teremon se strese. „Gadan, neviđen lančani sudar. Kola su nadirala sa svih strana i sudarala se. Okrtala, prevrtala, prelazila u trake za suprotni smer. Ljudi su izlazili, trčali, tražili zaklon i naletali na kola koja su pristizala. Sve je izmaklo kontroli na pedeset različitih načina.“

Gorko se nasmejao.

Sifera ga iznenađeno upita: „Šta nalaziš smešno u svemu ovome, Teremone?“

„Smejem se svojoj gluposti. Znaš li, Sifera, pre jedno pola sata, palo mi je na pamet nešto odista ludo; pomislio sam, dok smo se približavali auto-putu, da ćemo jednostavno moći da sednemo u nečija napuštena kola, puna goriva i spremna da krenu, i da ćemo se lepo odvesti do Amganda? Jednostavno tako, da lakše ne može biti. Nije mi uopšte palo na pamet da će put biti potpuno blokiran… da nećemo moći, čak iako budemo imali toliko sreće da pronađemo kola koja ćemo moći da upotrebimo, da pređemo više od pedeset stopa…“

„Biće pravi problem čak i da samo hodamo putem, pošto je u ovakvom stanju.“

„Da. Ali moraćemo.“

Smrknuto krenuše na svoj dugi put prema jugu.

Pod toplim ranopopodnevnim Onosovim sjajem stadoše da se probijaju kroz pokolj na auto-putu, preskaćući preko izuvijanih i slupanih olupina automobila, trudeći se iz petnih žila da ne obraćaju pažnju na ugljenisana i unakažena tela, osušene bare krvi, sav taj užas.

Teremon oseti da je gotovo istog časa postao potpuno ravnodušan prema svemu tome. Možda je to predstavljalo još veći užas. Ali posle kraćeg vremena jednostavno je prestao da primećuje krv, staklasti pogled leševa, nepreglednost te nesreće koja se ovde dogodila. Penjanje preko visokih gomila razlupanih automobila, provlačenje između opasnih komada nazubljenog metala koji štrči bilo je tako naporno da je iziskivalo njegovu punu pažnju, tako da je brzo prestao da obraća pažnju na žrtve rasula. Znao je da nema smisla tražiti preživele. Svako ko je ovde zaglavio posle toliko dana je već sigurno bio mrtav.

Izgleda da se i Sifera brzo prilagodila ovom košmarnom prizoru u koji se pretvorio veliki južni auto-put. Jedva progovarajući s vremena na vreme, probijala se između prepreka zajedno s njim, pokatkad zastavši da pokaže prstom prema čistini između krša i loma, a katkad se spuštajući na šake i kolena kako bi se puzeći provukla ispod kakvog komada zgužvanog metala.

Oni su bili praktično jedini živi ljudi koji su koristili auto-put. S vremena na vreme ugledali bi načas nekoga ko je išao pešice prema jugu daleko ispred njih, ili pak dolazio sa juga, i išao prema Sarou, gde se auto-put završavao, ali nijednom se ni sa kim nisu sreli. Ostali putnici-pešaci žurno bi se sklonili s vidika i izgubili među olupinama, ili bi, ako su bili ispred njih, panično ubrzali, što je značilo da se strašno plaše, i brzo bi nestali u daljini.

Čega li se plaše? — pitao se Teremon. Da ćemo ih napasti? Da li ovih dana svi sve napadaju?

Jednom, na otprilike sat od njihove polazne tačke, ugledali su jednog blatnjavog čoveka koji je išao od kola do kola, zavlačio šaku u džepove mrtvih i pljačkao ih. Preko ramena je nosio veliku vreću sa plenom, pod čijom težinom je posrtao.

Teremon ljutito opsova i izvuče pištol na iglu.

„Pogledaj tog prljavog lešinara! Pogledaj ga samo!“

„Nemoj, Teremone!“

Sifera mu skrenu ruku upravo u trenutku kada je ispalio snop prema pljačkašu. Pogodio je obližnja kola i na trenutak prouzrokovao bleštavo rasprskavanje odražene energije.

„Zašto si to uradila?“ upita Teremon. „Samo sam hteo da ga zaplašim.“

„Mislila sam… da hoćeš…“

Teremon natmureno odmahnu glavom. „Ne“, reče on. „Za sada još ne. Vidi ga kako beži!“

Kada je čuo pucanj, pljačkaš se okrenuo i zabuljio u Teremona i Siferu krajnje zaprepašćeno. Pogled mu je bio prazan; iz ugla usana cedila mu se pljuvačka. Dugo je ostao da zuri u njih. A onda je ispustio vreću sa plenom i dao se u divlji, očajnički beg preko krovova automobila, tako da se ubrzo izgubio iz vida.

Nastavili su dalje.

Napredovali su sporo i teško. Znaci pored puta koji su se izidzali visoko na sjajnim stubovima izrugivali su se njihovom mukotrpnom napredovanju obaveštavajući ih koliku malu razdaljinu su uspeli da pređu od početka auto-puta. Do zalaska Onosa prevalili su svega milju i po.

„Ovim tempom“, primeti smrknuto Teremon, „biće nam potrebno skoro godinu dana da stignemo do Amganda.“

„Kretaćemo se brže kada se malo uhodamo“, odvrati Sifera, mada ni ona baš nije bila ubeđena u to.

Kada bi samo postojala kakva ulica uporedna sa auto-putem, umesto što moraju da idu samim putem, sve bi bilo mnogo jednostavnije. Međutim, to je bilo nemoguće. Veći deo velikog južnog auto-puta bio je izdignut, protezao se na visokim stubovima iznad pošumljenih delova, močvarnih oblasti i povremenih industrijskih zona. Na nekim mestima je auto-put postajao most preko dugačkih razjapljenih otvora nastalih miniranjem, ili iznad jezera i potoka. Najveći deo razdaljine moraće da se drže te nekadašnje centralne saobraćajnice, iako je strašno teško bilo zaobilaziti nepreglednu zbrku olupina.