Isak Asimov - Spuštanje noći

Sifera ga tiho upita: „Šta ćeš onda?“

„Širin mi je kazao da se u Amgando parku stvara prava provizorna vlada. Ljudi sa Univerziteta, možda neki iz stare vlade, predstavnici iz cele zemlje, svi se tamo okupljaju. Čim budem u stanju da putujem, krenuću za Amgando.“

Uporno ga je posmatrala. Ništa nije odgovorila.

Teremon duboko udahnu vazduh, a onda, posle jednog trenutka oklevanja, nastavi: „Pođi sa mnom u Amgando park, Sifera,“ Ispružio je šaku prema njoj, nežno dodavši: „Ostani večeras sa mnom, u ovoj jadnoj, maloj sobi. A ujutro ćemo zbrisati odavde i zajedno krenuti ka jugu. Ni ti ne prpadaš ovde ništa više od mene. A imamo mnogo veće izglede da stignemo do Amganda zajedno, nego kada bismo sami pokušali da krenemo na put.“

Sifera je i dalje ćutala. On nije povukao ruku.

„Pa? Šta kažeš?“

Teremon je posmatrao borbu suprotnih osećanja na njenom licu. Ipak se nije usudio da ih objašnjava.

Sifera se očigledno borila sa samom sobom. Ali onda, iznenada, borba se okončala.

„Da“, reče ona konačno. „Dobro. Učinimo to, Teremone.“

I krenu ka njemu. I prihvati njegovu ispruženu ruku. I ugasi sijalicu koja se ljuljala iznad njihovih glava, mada je blaga svetlost božanske svetiljke pored kreveta ostala upaljena.

„Znaš li kako se zove ovo naselje?“ upita Sifera. Zurila je tupo i zbunjeo u ugljenisani i sablasni predeo razrušenih kuća i napuštenih vozila u koji su ulazili. Nešto pre podneva, trećeg dana po njihovom bekstvu iz Skloništa. Nepoštedna svetlost Onosa nemilosrdno je osvetljavala svaki pocrneli zid, svaki uzdrmani prozor.

Teremon odmahnu glavom. „Nekako glupo, možeš biti ubeđena u to. Zlatna polja, ili Imanje Saro, ili tako nekako. Ali sada više nije važno kako se zvalo. Ovo više nije naselje. Ovo je nekada bilo pravo naselje, Sifera, ali danas je to arheologija. Jedno od izgubljenih predgrađa Saroa.“

Stigli su do tačke koja je bila prilično udaljena od šume, gotovo na ivici predgrađa koja su sačinjavala južne delove Saroa. Iza njih nalazili su se poljoprivredna zona, mali gradovi i, negde u daljini… nezamislivo daleko… njihovo odredište: nacionalni park Amgando.

Da bi stigli na drugi kraj šume bila su im potrebna dva dana. Prvo veče spavali su u Teremonovom starom staništu, a drugo u grmlju na pola padine koja je vodila do Tačke Onosa. Za sve to vreme ništa nije ukazivalo na to da im je Vatrogasna Patrola na tragu. Altinol očigledno nije ni pokušao da ih progoni, iako su sa sobom poneli oružje i dva velika ranca sa zalihama. Sifera je bila sigurna da su sada već bili van njegovog domašaja.

Ona upita: „Veliki južni auto-put trebalo bi da je negde ovde, je li tako?“

„Još jedno dve do tri milje. Ako budemo imali sreće, nikakva vatra nam se neće isprečiti na putu.“

„Imaćemo sreće. Možeš s tim računati.“

On se nasmeja. „Uvek si optimista, a?“

„Ne košta te ništa više nego da budeš pesimista“, odvrati ona. „Bilo kako bilo, probićemo se.“

„Tako je. Ovako ili onako.“

Polako su napredovali. Teremon se izgleda dosta brzo opravljao od batina koje je dobio u šumi i od nekoliko dana pravog gladovanja. Zadivljujuće se brzo oporavljao. Iako je bila snažna, Sifera je morala dosta da se trudi da ne zaostane.

Takođe se mnogo trudila da stalno bude dobre volje. Od trenutka kada su krenuli, sve vreme je bila naizgled puna nade, samouverena, uvek sigurna da će bezbedno stići do Amganda i da će tamo naći ljude slične njima koji su se već ozbiljno dali na obnavljanje sveta.

Ali u sebi Sifera nije bila baš toliko sigurna u sve to. Što su ona i Termeon dalje odmicali u ova nekada tako prijatna predgrađa, to joj je bilo teže da potisne užas, šok, očajanje, osećanje potpunog poraza.

Bio je to košmarni svet.

Nikako se nije mogla izbeći sveobuhvatnost tog košmara. Kudagod da se okreneš, vidiš samo razaranje.

Gledaj! — pomisli ona. Samo gledaj! Očaj… ožiljci… srušene zgrad, zidovi koje je već napao prvi korov i koje su već naselili prvi gušteri. Posvuda znaci one užasne Noći kada su bogovi ponovo prokleli svet. Odvratan kiseli miris crnog dima koji se dizao iz ostataka vatri što su ih nedavne kiše ugasile… i onaj drugi dim, beo i prodoran, koji se uvijajući uzdizao iz podruma što su još tinjali… mrlje po svemu i svuda… tela na ulicama, skvrčena u konačnoj agoniji… ludački pogled u očima nekolicine živih bića koja su tavorila i pokatkad provirivala iz ostataka svojih domova…

Nestalo je sve slave. Sve veličine. Sve je bilo u ruševinama, sve… kao da se okean uzdigao, pomisli ona, i sva dostignuća odneo u zaborav.

Siferi ruševine nisu bile strane. Ceo profesionalni život provela je kopajući po njima. Međutim, ruševine koje je ona iskopavala bile su drevne, vreme je ublažilo neposredne posledice razaranja, tako da su ostaci bili tajanstveni i romantični. Međutim, ono što je sada gledala bilo je suviše novo, suviše bolno i nimalo romantično. Bila je u stanju da se dosta spremno nagodi sa padom izgubljenih civilizacija prošlosti: one nisu uticale na njena osećanja. Ali sada je njena vlastita epoha zbrisana i bačena na otpad istorije, a s tim se čovek teško mirio.

Zašto se to dogodilo? — upitala se. Zašto? Zašto? Zašto?

Zar smo bili tako zli? Zar smo toliko zastranili sa staze bogova da nas je trebalo kazniti na ovakav način?

Ne.

Ne!

Bogovi ne postoje; kao ni kazna.

Bar u to je Sifera još bila sigurna. Uopšte nije sumnjala da je to delo slepe sudbine, posledica bezličnog kretanja neživih i ravnodušnih svetova i sunaca, koja se približavaju jedna drugima svakih dve hljade godina sasvim bezosećajno i slučajno.

To je bilo sve. Nesrećan slučaj.

Nesrećni slučaj koji je Kalgaš bio primoran da podnosi tokom svoje istorije.

S vremena na vreme Zvezde bi se pojavile u svoj svojoj zastrašujućoj veličajnosti; i u očajničkoj agoniji, izazvanoj užasom, čovek bi nesvesno udario po vlastitim delima. Tama bi ga odvukla u ludilo; divlja svetlost Zvezda odvukla bi ga u ludilo. Bio je to ciklus bez kraja. Pepeo Tomboa pričao je celu priču. I Tombo se ponovio. Upravo onako kao što je Teremon kazao: Ovo mesto je sada arheološko nalazište. Tačno.

Sveta koji su znali više nije bilo. Ali mi smo još ovde, pomisli ona.

Šta da preduzmemo? Šta da preduzmemo?

Jedina uteha koju je nalazila u ovoj pustoši bilo je sećanje na prvo veče sa Teremonom, u Skloništu: desilo se iznenada, neočekivano, bilo je tako divno. Stalno se u sećanju vraćala na to. Njegov neobično stidljiv osmeh kada ju je pitao da ostane s njim… bez ikakvih lukavih zavodničkih trikova! Pogled njegovih očiju. Njegove ruke na njenoj koži… njegov zagrljaj, njegov dah koji se mešao s njenim…

Koliko je prošlo od kada nije bila sa muškarcem! Gotovo je zaboravila kako to izgleda… gotovo. Ranije bi je uvek prožimao neprijatni osećaj da greši, da skreće sa pravoga puta, da se upušta u nešto u šta ne bi trebalo. Sa Teremonom nije bilo tako: jednostavno su nestale sve prepreke, pretvaranja i strahovi, i konačno je osetila zadovoljstvo, želju da se prepusti, da u ovom raskomadanom i izmučenom svetu više ne bude sama, da mora sklopiti savez i da je Teremon, pošten i otvoren, pa čak i pomalo nepristojan, snažan, odlučan i pouzdan, predstavljao saveznika kakav joj je bio potreban i kakvog je želela.

I tako se konačno predala, bez oklevanja i bez žaljenja. Kakva ironija, pomisli ona. Trebalo je da dođe do smaka sveta, pa da se ona zaljubi! Bar je sada to imala. Sve drugo moglo je biti izgubljeno; ali bar je to imala.

„Pogledaj“, reče ona pokazujući rukom. „Znak za auto-put.“

Bila je to zelena metalna ploča, koja je visila pod neverovatnim uglom na jednoj banderi i čija je površina bila umazana crnim mrljama. Na tri-četiri mesta videle su se rupe, verovatno od metaka. Svetložuta slova, međutim, još su bila prilično čitljiva: VELIKI JUŽNI AUTOPUT, kao i strelica koja je pokazivala da treba samo da nastave pravo.