Isak Asimov - Spuštanje noći

I pored toga znao je da neće moći još dugo. Usna mu je bila rasečena, jedno oko je počelo da mu se naduvava i ponestajalo mu je daha. Još jedan dobar udarac i naći će se na tlu. Jednu je ruku držao ispred lica, a drugom udarao, nastavljajući da se povlači ka zaklonu kamenog zida. Šutnuo je nekoga. Usledili su jauk i psovka. Neko mu je uzvratio istom merom. Teremona je udarac pogodio u butinu tako da se okrenuo, škrgućući zubima od bola.

Zaneo se. Očajnički se borio da dođe do vazduha. Gotovo ništa više nije video, tako da nije znao šta se događa. Sada su bili svuda oko njega, pesnice su ga pogađale sa svih strana. Neće uspeti da stigne do zida. Neće još dugo moći da ostane na nogama. Pašće, a oni će ga izgaziti i on će umreti…

Umreti…

A onda je postao svestan neke pometnje unutar pometnje: čuli su se neki novi povici, pristigli su neki novi ljudi, gomila novih prilika. Odlično, pomisli on. Nova gomila ludaka pridružuje se zabavi. Možda bih nekako mogao da se izvučem dok se sve ovo događa…

„Prestanite, u ime Vatrogasne Patrole!“ Povika jedan ženski glas, jasan, zvonak, zapovednički. „To je naređenje! Prestanite, svi! Sklonite se od njega! Smesta!“

Teremon je treptao i trljao čelo. Osvrnuo se unaokolo zamagljenog pogleda.

Na čistinu je pristiglo još četvoro ljudi. Delovali su sveže i uredno i na sebi su imali čistu odeću. Oko vratova su im bile vezane zelene marame. Nosili su pištolje na iglu.

Žena… izgleda da je ona bila zapovednik… napravi jedan brz zapovednički pokret oružjem koje je držala i petorica koji su napali Teremona udaljiše se od njega i poslušno stadoše pred nju. Strogo je sevala očima na njih.

Teremon se s nevericom zagleda u nju.

„Šta se to ovde dešava?“ upita ona vođu one petorice čeličnim glasom.

„Hteo je da zapali vatru… pokušavao je… hteo je da ispeče jednu životinju, ali mi smo naišli…“

„U redu. Ne vidim ovde nikakvu vatru. Zakon nije narušen. Brišite.“

Čovek klimnu. Posegnuo je za grabenom.

„Hej! To pripada meni“, promuklo izgovori Teremon.

„Ne“, javi se drugi. „Moramo ti je oduzeti. Kažnjavamo te za kršenje zakona o vatri.“

„Ja ću odlučiti o kazni“, umeša se žena. „Ostavite životinju, i brišite! Brišite!“

„Ali…“

„Brišite ili ću ja vas tužiti Altinolu. Marš! Marš!“

Ona petorica se pokunjeno udaljiše. Teremon je i dalje zurio u nju.

Žena sa zelenom maramom oko vrata mu priđe.

„Izgleda da sam stigla u poslednjem trenutku, je li tako, Teremone?“

„Sifera“, izgovori on zapanjeno. „Sifera!“

Imao je modrice na hiljadu mesta. Nije bio siguran ni u kakvom su mu stanju kosti. Jedno oko mu je praktično bilo zatvoreno. Ali činilo mu se da će preživeti. Seo je, oslonivši se o kameni zid, čekajući da bol malo umine i da mu se razbistri pred očima.

Sifera reče: „U štabu imamo malo jonglorške rakije. Mislim da ti mogu odobriti malo. Iz medicinskih razloga, razume se.“

„Rakija? Štab? Kakav štab? O čemu to govoriš, Sifera? Jesi li ti uopšte stvarno ovde?“

„Misliš da ti se samo priviđam?“ Ona se nasmeja i blago mu zari nokte u mišicu. „Šta misliš, da li ti se i ovo priviđa?“

On se trgnu. „Polako. Prilično sam osetljiv baš na tom mestu. Kao i po celom telu, u ovom trenutku… Pala si s neba, je li tako?“

„Bila sam u patroli, na prolasku kroz šumu, pa smo čuli neko komešanje. Došli smo da izvidimo. Nisam imala pojma da si ti umešan dok te nisam ugledala. Pokušavamo nekako u okolini da uspostavimo red.“

„Mi?“

„Vatrogasna patrola. Ona ti je nešto kao nova lokalna vlast; ništa bliže tome ne postoji. Štab se nalazi u univerzitetskom Skloništu, a vođa je čovek po imenu Altinol koji je ranije bio nekakav izvršni direktor u nekoj kompaniji. Ja sam jedan od njegovih oficira. Borimo se protiv zločina, zaista, i uspeli smo da raširimo glas kako se korišćenje vatre mora kontrolisati i da samo članovi Vatrogasne Patrole imaju pravo da…“

Teremon podiže šaku. „Stani, Sifera. Uspori malo, molim te? Hoćeš da kažeš da su ljudi sa Univerziteta koji su bili u Skloništu obrazovali grupu za borbu protiv zločina? Idu unaokolo i gase vatre? Kako je to moguće? Širin mi je kazao da su svi oni napustili Sklonište i krenuli ka jugu na neki sastanak u nacionalni park Amgando.“

„Širin. Je li on ovde?“

„Bio je. Sada je na putu za Amgando. Ja… odlučio sam da još malo ostanem ovde.“ Kako je mogao sada da joj kaže da je ostao zbog minimalnih izgleda da će uspeti nju da pronađe.

Sifera klimnu. „Širin ti je rekao istinu. Svi ljudi sa Univerziteta napustili su Sklonište dan po pomračenju. Pretpostavljam da su do sada već stigli u Amgando… nisam ništa čula o njima. Ostavili su Sklonište širom otvoreno, pa su ga Altinol i njegova družina zauzeli. Vatrogasna Patrola ima petnaest, dvadeset članova i svi su u prilično dobrom stanju, mentalno. Uspeli su da uspostave vlast nad otprilike pola šume, i nad pojedinim teritorijama koje okružuju grad, a u kojima ljudi još žive.“

„A ti?“ upita Teremon. „Kako si se ti spetljala s njima?“

„Prvo sam otišla u šumu, pošto su Zvezde nestale. Međutim, ovde je bilo veoma opasno, pa sam se, kada sam se setila Skloništa, tamo uputila. Altinol i njegovi ljudi već su bili tamo. Pozvali su me da se pridružim Patroli.“ Sifera se osmehnu nekako pokajnički. „Nisu mi, u stvari, ostavili mogućnost da biram“, reče ona. „Nisu baš neki nežni tipovi.“

„Ovo nisu nežna vremena.“

„Nisu. I tako sam zaključila da će mi biti bolje sa njima, nego da sama lutam unaokolo. Dali su mi ovu zelenu maramu… svi je ovde poštuju. I ovaj pištolj na iglu. I njega poštuju.“

„Znači, sad si borac protiv zločina“, promrmlja Teremon. „Ne znam zbog čega, ali nikada te nisam tako zamišljao.“

„Nisam ni ja sebe tako zamišljala.“

„Ali ipak veruješ da su taj Altinol i njegova Vatrogasna Patrola ispravni ljudi koji pomažu da se ponovo uspostave zakon i red, je li tako?“

Ponovo se osmehnula, ali ni ovog puta to nije bio veseo osmeh.

„Ispravni? Oni smatraju da jesu, da.“

„Ti ne smatraš?“

Slegnula je ramenima. „Prvo misle na sebe i s tim nema šale. Ovde se oseća vakuum moći i oni misle da ga ispune. Pretpostavljam da nisu najgori koji bi mogli pokušati da nametnu vlast u ovom trenutku. S njima je bar nešto lakše izići na kraj nego sa nekima koje znam.“

„Misliš na Apostole? Zar i oni pokušavjau da obrazuju vladu?“

„Najverovatnije. Ali od kada se sve ovo dogodilo ništa nisam o njima čula. Altinol misli da se još negde kriju pod zemljom, ili da ih je Mondior poveo negde daleko u prirodu gde će osnovati vlastitu državu. Međutim, postoji i nekoliko novih fanatičkih skupina koje su potpuno šiznule, Teremone. Upravo si imao čast da se sretneš sa jednom od njih, i samo te ludom srećom nisu dokrajčili. Oni veruju da je za čovečanastvo jedini spas da se potpuno odreknu vatre, jer je vatra razorila svet. I tako idu unaokolo i uništavaju sve što može da posluži za paljenje vatre i ubijaju svakoga za koga pomisle da uživa u paljenju vatri.“

„Samo sam pokušavao da sebi zgotovim neku večeru“, mračno izjavi Teremon.

Sifera odvrati: „Za njih nema razlike da li si pripremao večeru ili si se zabavljao podmećući požar. Vatra je vatra, i oni je se gnušaju. Tvoja je sreća što smo naišli na vreme. Oni priznaju autoritet Vatrogasne Patrole. Mi smo elita, razumeš, jedini kojima se dopušta da koriste vatru.“

„Korisno je imati pištolje sa iglama“, primeti Teremon. „I sam postaneš mnogo popustljiviji.“ On protrlja bolno mesto na ruci i belo se zagleda u daljinu. „Kažeš da pored ovih ima još fanatika?“