Isak Asimov - Spuštanje noći

„Ja sam — šta?“

„Oprezno, Tasibare“, reče jedna žena. „Izbaci ga pre nego što nas začara.“

„Začaram?“ Ponovi Širin. „Ja?“

Ponovo su uprli prste u njega, divlje i zastrašujuće bodući vazduh. Neki su počeli tiho da zapevaju, dubokim, divljim glasovima u ritmu motora koji uporno ubrzava i preti da se uskoro izmakne kontroli.

Devojka koja je na sebi imala samo šorts reče: „Univerzitet je dozvao Tamu da se spusti na nas.“

„I Zvezde“, dodade čovek koji je bio samo u košulji. „Dozvali su Zvezde.“

„A ovaj ovde može ponovo da ih dozove“, javi se žena koja je već govorila. „Izbacite ga odavde! Izbacite!“

Širin je zurio u neverici. Govorio je sebi da je ovako nešto trebalo da predvidi. Krajnje verovatan ishod: patološka sumnjičavost prema svim naučnicima, svim obrazovanim ljudima, nerazumna fobija koja mora da se sada širila poput virusa među onima koji su preživeli onu užasnu Noć.

„Zar vi mislite da ja mogu vratiti Zvezde, ako samo puknem prstima? Toga se plašite?“

„Ti si Univerzitet“, reče čovek po imenu Tasibar. „Ti si znao tajne. Univerzitet je dozvao Tamu. Univerzitet je dozvao Zvezde. Univezrzitet je dozvao sudnji dan.“

To je bilo previše.

Zar nije bilo dovoljno što je uvučen ovamo i primoran da udiše izluđujući miris hrane koju mu ne daju da proba. Ali još da ga optuže za katastrofu… da ga smatraju za neku vrstu zlobne veštice…

Nešto se prelomilo u Širinu.

Podrugljivo je dreknuo: „I vi u to verujete? Idioti jedni! Poremećene, praznoverne budale! Krivite Univerzitet? Mi smo dozvali Tamu? Svih mu bogova, kakva glupost! Mi smo bili oni koji su jedini pokušali da vas upozore!“

Ljutito je mahao rukama, stežući pesnice, besno udarajući jednom o drugu.

„Dozvaće ih ponovo, Tasibare! Ponovo će nam navući mrak na glavu! Zaustavi ga! Zaustavi!“

Odjednom su se skupili oko njega, počeli da nasrću, da ga vuku.

Stojeći među njima, Širin je bespomoćno ispružio ruke, kao da se izvinjava, uopšte ne pokušavajući da se pomeri. Bilo mu je žao što ih je upravo u ovom trenutku uvredio, ne zato što je time ugrozio svoj život… verovatno nisu uopšte primetili kakvim ih je sve imenima nazvao… već zato što je znao da nisu bili krivi što su postali ovakvi. Njegova je krivica bila jedino u tome što se nije više zalagao da im pomogne da se zaštite pred onim što je znao da se sprema. Oni Teremonovi članci… da je samo razgovarao sa novinarem, da ga je samo na vreme nagovorio da prestane da se sprda…

Da, sada je žalio zbog toga.

Žalio je zbog mnogo čega, i onoga što je učinio i onoga što nije učinio. Ali bilo je suviše kasno.

Neko ga je udario. Zinuo je u čudu i od bola.

„Liliat…“ uspeo je da vikne.

A onda su ga preplavili.

Na nebu su bila četiri sunca: Onos, Dovim, Patru i Trej. Dani sa četiri sunca smatrani su srećnima, prisetio se Teremon. Ovaj je to neosporno bio.

Meso! Konačno pravo mesto!

Kakav divan prizor!

Pukim slučajem je nabasao na tu hranu. Ali to je bilo dobro. Čari života u prirodi polako su bledele što je bivao gladniji, tako da je sada rado uzeo to meso, ne vodeći računa odakle je, sa zahvalnošću.

Šuma je bila puna raznovrsnih divljih životinja; većina je bila mala, tek pokoja opasna, a nijednu nije mogao lako uhvatiti… bar ne goloruk. Teremon nije ništa znao o pravljenju zamki, niti je imao bilo šta od čega bi neku mogao da sklepa.

Dečje priče o ljudima izgubljenim u šumama koji se istog časa prilagođavaju na život u prirodi, pretvaraju u iskusne lovce i graditelje konačišta, bile su upravo to… bajke. Teremon je sebe smatrao prilično sposobnim čovekom, u gradskim uslovima; ali dobro je znao da nema nikakvih izgleda da ulovi nijednu šumsku životinju, kao što nije mogao ni da popravi gradske generatore energije. A što se tiče podizanja konačišta, najbolje što je uspeo da napravi sastojalo se od grana i grančica prislonjenih jedna o drugu, koje su bar zadržale veći deo kiše jednog olujnog dana.

Vreme je sada bilo toplo i ponovo lepo, a on je za večeru čak imao pravo meso. Jedini problem bio je kako da ga zgotovi. Neka je proklet ako ga bude jeo sirovo.

Ironično je bilo to što u gradu koji je upravo gotovo spaljen do temelja on razmišlja kako da zgotovi malo mesa. Ali do sada su se već pogasile najgore vatre, a kiša se pobrinula za ostale. I mada se izvesno vreme posle katastrofe činilo da i dalje niču nove vatre, to se izgleda više nije dešavalo.

Smisliću već nešto, pomisli Teremon. Da probam da dobijem varnicu trljanjem dva štapa? Da udaram komadom metala o kamen i zapalim komadić tkanine?

Neki momci na suprotnoj strani jezera blizu njegovog logora bili su toliko ljubazni da ubiju životinju za njega. Razume se, nisu bili svesni da mu čine uslugu… najverovatnije su planirali da je sami pojedu, osim ako nisu bili u toj meri otkačeni da su je progonili samo sporta radi. Sumnjao je u to. Prilično spretno su obavili stvar, svrsishodno, očigledno podstaknuti glađu.

Ulovili su grabena… jednu od onih ružnih životinja dugačkog nosa i plavkastog krzna sa glatkim repom bez dlaka, koje su ponekad mogle da se vide kako njuškaju oko kanti za đubre u predgrađu po zalasku Onosa. Pa šta, trenutno nije mario za lepotu. Momci su nekako uspeli da je isteraju iz dnevnog skrovišta i sateraju jadno glupo stvorenje u ćorsokak u obližnjem tesnacu.

Dok ih je Teremon posmatrao s druge strane jezera, s gađenjem i zavišću, neumorno su je gonili gore-dole, gađajući je kamenjem. Bila je dosta hitra za jednog glupog strvinara, lako je menjala pravac u očajanju da izbegne napadače. Ali na kraju je usledio jedan srećan pogodak koji ju je na mestu ubio.

Pretpostavio je da će je proždrati na licu mesta. Međutim, u tom se trenutku iznad njih pojavila jedna dlakava, nesigurna prilika, na trenutak je zastala na obodu malog tesnaca, a onda počela da se spušta prema jezeru.

„Bežite! To je Garpik Trbosek!“ povika jedan od momka.

„Garpik! Garpik!“

Momci su se u trenu raštrkali, ostavivši mrtvog grabena.

Teremon je i dalje sve to posmatrao, ali se povukao dublje u senku na svojoj strani jezera. I on je poznavao tog Garpika, mada ne po imenu: bio je to jedan od najopasnijih žitelja šume, četvrtasti muškarac gotovo majmunske face, koji je od odeće nosio samo opasač sa čitavim nizom noževa. Ubijao je bez razloga, veseli psihopata, pravi grabljivac.

Garpik je izvesno vreme ostao da stoji na ulazu u kanjon, pevušeći sebi u bradu i milujući jedan od noževa. Izgleda da nije primećivao mrtvu životinju, ili nije mario. Možda je čekao da se momci vrate. Ali oni očigledno to nisu nameravali da učine, tako da je Garpik posle izesnog vremena, slegnuvši ramenima, nehajno odšetao u šumu, najverovatnije da potraži neku zabavu za svoje oružje.

Teremon je još dugo čekao kako bi se uverio da Garpik ne namerava da se vrati i nasrne na njega.

A onda… kada više nije mogao da gleda mrtvog grabena kako leži na tlu, gde su neko drugo ljudsko biće ili životinja grabljivica mogli iznenada da naiđu i ščepaju ga pre njega… pojurio je napred, obišao jezero, ščepao životinju i odneo je u svoje skrovište.

Bila je teška otprilike kao neko malo dete. Mogla mu je potrajati dva do tri obroka… možda i više, ako bi uspeo da obuzda glad i ako se meso ne ukvari suviše brzo.

U glavi mu se vrtelo od gladi. Nije se više ni sećao koliko je dana jeo samo voće i orahe. Koža mu se zategla preko mišića i kostiju; ono malo viška sala koje je imao odavno je utrošio i sada je trošio vlastitu snagu u borbi da preživi. Ali večeras će konačno uživati u maloj gozbi.