Isak Asimov - Spuštanje noći

Sifera ga posluša bez reči.

Imao je otprilike pedeset godina; snažan, naviknut da zapoveda, gotovo sigurno je bio ovde vođa. Odeća mu je, izgleda, bila skupa, ponašanje trezveno i samosvesno. Zelena marama koju je nosio oko vrata sjala je kao da je od fine svile.

„Ko ste vi?“ upita on mirno, držeći oružje upereno u nju.

„Sifera 89, profesor arheologije, Univerzitet Saro.“

„To je baš lepo. Planirate li da vršite neka arheološka iskopavanja ovde, profesorko?“

Ostali stadoše da se smeju kao da je kazao nešto vrlo, vrlo smešno.

Sifera odvrati: „Pokušavam da pronađem univerzitetsko Sklonište. Znate li gde se nalazi?“

„Mislim da bi ovo moglo biti to“, odvrati čovek. „Svi ljudi sa Univerziteta su otišli odavde pre nekoliko dana. Ovo je sada štab Požarne patrole. Kažite mi, nosite li kakvo gorivo, profesorko?“

„Gorivo?“

„Šibice, upaljač, džepni generator, bilo šta što se može upotrebiti za paljenj vatre.“

„Ona odmahnu glavom. „Nemam ništa od toga.“

„Paljenje vatre je zabranjeno po članu jedan Koda za vanredno stanje. Kazne su strašne za one koji se ogluše o član jedan.“

Sifera je tupo zurila u njega. O čemu je on to pričao?

Jedan mršavi muškarac, upalih obraza, koji je stajao pored vođe, reče: „Ne verujem joj, Altinole. Profesori su sve to zakuvali. Kladimo se da nešto krije u odeći, negde gde se ne vidi.“

„Nemam ništa pri sebi čime bih mogla zapaliti vatru“, odvrati iznervirano Sifera.

Altinol klimnu. „Možda nemate. Možda imate. Nećemo rizikovati. Skidajte se.“

Zapanjeno ga je pogledala. „Šta rekoste?“

„Skidajte se. Skinite odeću. Dokažite nam da pri sebi nemate nikakvo skriveno nezakonito sredstvo.“

Sifera podiže palicu i ne znajući šta da radi poče šakom da prevlači po njoj. Trepćući zapanjeno, ona reče: „Stanite. Ne mislite valjda ozbiljno.“

„Član dva Koda za vanredno stanje glasi: 'Vatrogasna patrola može preduzeti svaku meru predostrožnosti koju smatra neophodnom za sprečavanje neodobrenog paljenja vatre. Član tri se odnosi na neposredno smaknuće po kratkom postupku onih koji se odupru autoritetu Vatrogasne patrole. Skinite se, profesorko, i to brzo.“

On uperi pištolj na iglu. Krajnje ozbiljno.

Ali ona je samo zurila u njega, i dalje nepomično stojeći i ničim ne pokazujući da namerava da svuče odeću. „Ko ste vi? Kakva je to Vatrogasna patrola?“

„Dobrovoljna orgnizacija građana za borbu protiv zločina, profesorko. Pokušavamo da ponovo uspostavimo zakon i red u Sarou posle Sloma. Grad je prilično razoren, znate. Ili možda ne znate. Požari se i dalje šire, a više ne postoje vatrogasci koji bi nešto preduzeli protiv toga. Možda niste primetili, ali cela provincija je puna ludaka koji misle da nam nije bilo dovoljno vatri, pa pale nove. To više ne može tako. Nameravamo da svim raspoloživim sredstvima onemogućimo one koji pale vatre. Vi ste pod sumnjom da posedujete gorivo. Optužba je doneta i imate na raspolaganju šezdeset sekundi da je opovrgnete. Da sam na vašem mestu, počeo bih da se svlačim, profesorko.“

Sifera je primetila da u sebi broji sekunde.

Da se svučem pred desetak stranaca? Pred očima joj se pojavi crvena izmaglica od besa koji ju je obuzeo zbog tog poniženja. Većina prisutnih bili su muškarci. Nisu se čak ni trudili da prikriju nestrpljenje. Ovo nije ličilo ni na kakvu meru opreza, uprkos Altinolovom svečanom navođenju Koda za vanredno stanje. Jednostavno su želeli da je vide nagu i imali su moć da je na to nateraju. To je bilo nepodnošljivo.

Ali, posle jednog trenutka, zaključila je da je bes polako napušta.

Kakve veze ima? — umorno se zapitala Sifera. Došao je smak sveta. Stidljivost je bio luksuz koji su sebi smeli da dozvole samo civilizovani ljudi, a civilizacija je sada samo arhaičan koncept.

U svakom slučaju ovo je bilo naređenje: u nju je bio uperen pištolj. Dolutala je na ovo udaljeno, izdvojeno mesto, dugo pešačeći seoskim putem. Niko joj ovde neće priteći u pomoć. Sat je otkucavao. A Atinol izgleda nije blefirao.

Nije vredelo umreti samo zato da im ne otkrije svoje telo.

Bacila je palicu na zemlju.

A onda je, strahovito besna, ali ne dozvolivši da to iko primeti, počela savesno da skida odeću i baca je pored sebe.

„I donji veš?“ upitala je zajedljivo.

„Sve.“

„Zar mislite da ovde skrivam upaljač?“

„Imate još dvadeset sekundi, profeosrko.“

Sifera ga pogleda sa negodovanjem i završi svlačenje, ne izgovorivši više nijednu reč.

Sada kada je bilo gotovo, iznenadila se kako je bilo lako stajati nag pred svim tim strancima. Bilo joj je svejedno. Shvatila je da je to ono glavno što prati smak sveta. Bilo joj je svejedno. Isprsila se koliko je mogla i ostala da stoji, gotovo prkosno, čekajući da vidi šta će sada uslediti. Altinol ju je odmerio laganim, samouverenim pogledom. Nekako joj ni to nije smetalo. Preplavila ju je neka vrsta „izgorele“ ravnodušnosti.

„Vrlo lepo, profesorko“, reče on konačno.

„Hvala.“ Glas joj je bio leden. „Mogu li se sad obući?“

On joj sav važan to dozvoli pokretom šake. „Svakako. Izvinite što smo vas gnjavili. Ali morali smo se uveriti.“ On zataknu pištolj na iglu za remen oko pasa i ostade da stoji prekrštenih ruku, nemarno je posmatrajući kako se oblači. Potom primeti: „Sigurno mislite da ste upali među divljake, je li tako, profesorko?“

„Da li vas uopšte zanima šta ja mislim?“

„Sigurno ste primetili da vas nismo gledali ispod oka, da nam nisu curile sline i da nismo ovlažili pantalone dok ste se… ovaj… dok ste nam dokazivali da ne skrivate ništa čime biste mogli da zapalite vatru. Niti je iko pokušao da vam dosađuje na bilo koji način.“

„To je bilo krajnje ljubazno.“

Altinol reče: „Naglasio sam ove stvari, mada mi je jasno da vam to trenutno uopšte nije važno, jer ste još veoma ljuti na nas, zato što želim da znate da ste možda nabasali na poslednji bastion civilizacije na ovom od bogova zaboravljenom svetu. Ne znam kuda su nestali naše voljene vođe i svakako ne smatram našu ugojenu braću, Apostole Plamena, imalo civilizovanim, a vaši prijatelji sa Univerziteta, koji su se ovde krili, spakovali su prnje i otišli. Gotovo svi preostali su, izgleda, sišli s uma. Osim, razume se, vas i nas, profesorko.“

„Baš laskavo od vas što ste i mene tu uključili.“

„Ja nikada ne laskam. Ostavljate utisak kao da ste podneli Tamu, Zvezde i Slom bolje od većine ljudi. Mene zanima da li biste ostali ovde i pridružili se našoj grupi. Potrebni su nam ljudi poput vas, profesorko.“

„Šta to podrazumeva? Da vam ribam podove? Kuvam supu?“

Altinola, izgleda, nije mogao da dirne njen sarkazam. „Mislio sam da nam pomognete u borbi da održimo civilizaciju u životu, profesorko. Ne želim da zvučim prepotentno, ali mi smatramo da je pred nama misija. Dan za danom probijamo se kroz ludu kuću tamo napolju, razoružavamo ludake, oduzimamo im sve čime bi mogli da zapale vatru, zadržavajući pravo da to radimo samo za sebe. Ne možemo pogasiti već zapaljene vatre, ali možemo dati sve od sebe da nove ne buknu. U tome se sastoji naša misija, profesorko. Preuzimamo kontrolu nad širenjem vatre. To je prvi korak da bi svet ponovo postao podesan za život. Šta kažete, profesorko? Želite li da se priključite Vatrogasnoj patroli? Ili biste radije okušali sreću tamo u šumi iz koje ste došli?“

Jutro je bilo maglovito i hladno. Zbijeni pramenovi magle kotrljali su se razorenim ulicama; magla je bila tako gusta da Širin nije mogao da odredi koje je sunce na nebu. Onos, svakako… negde. Ali magla je potpuno raspršila i gotovo potpuno sakrila njegovu zlatnu svetlost. A ona mrlja neznatno svetlijeg neba na jugozapadu najverovatnije je nagoveštavala prisustvo jednog para sunaca, ali da li su to bili Sita i Tamo ili Patru i Trej nije mogao da utvrdi.