Isak Asimov - Spuštanje noći

Probao je da otvori još jedna vrta. Pa još jedna, I još jedna. Sva su bila zaključana. Niko mu nije odgovorio.

„Hej! Ima li koga kod kuće? Pustite me unutra!“

Tišina.

Bezizražajno je zurio u debela drvena vrata pred sobom. Priviđala su mu se blaga iza njih, hrana koja se još nije pokvarila i koja je čekala da bude pojedena, kada, mekani krevet. A on je stajao napolju i nije znao kako da uđe. Osećao se poput dečaka iz basne, koji je dobio čarobni ključ za vrt bogova; u vrtu su tekli med i mleko, ali on je bio suviše mali pa nije mogao da dosegne do ključaonice. Plakalo mu se.

A onda je shvatio da uza se ima sekiru. I počeo je da se smeje. Mora da je od gladi već obnevideo! Dečak iz basne nije odustao, stao je da nudi svoje rukavice bez prstiju, čizme i somotsku kapu raznim životinjama koje su bile u prolazu kako bi mu pomogle: počele su se jedna drugoj na leđa, on se popeo poslednji i ugurao ključ u bravu. A pred ovim zaključanim vratima stajao je jedan ne tako mali Širin, zurio u njih, i u ruci držao sekiru.

Razvaliti vrata? Samo ih razvaliti?

To se protivilo svemu onome što je smatrao ispravnim.

Širin pogleda sekiru kao da se ona u njegovoj šaci pretvorila u zmiju. Da provali unutra… ali to je bilo protivzakonito! Kako je mogao on, Širin 501, profesor psihologije na Univerzitetu Saro, jednostano da razvali vrata nekog ispravnog građanina i posluži se onim što unutra nađe?

Lako, pomisli on, nasmejavši se još glasnije. Evo kako se to radi.

On zamahnu sekirom.

Ali to baš i nije bilo tako lako. Mišići, oslabljeni glađu, pobuniše se zbog tolikog napora. Mogao je, doduše, da podigne sekiru i da zamahne njome, ali udarac je ispao smešno slab, a kroz ruke i niz leđa oseti žiganje kada je oštrica udarila o tvrda drvena vrata. Je li raspolutio vrata? Ne. Da li su bar malo naprsla? Možda. Možda sasvim malo. On ponovo zamahnu. Još jedanput. Jače. Tako je, Širine. Dobro ti ide. Samo ti zamahuj! Zamahuj!

Posle nekoliko prvih zamaha gotovo da više i nije osećao bol. Zatvorio je oči, duboko uvukao vazduh u pluća i zamahnuo. Zatim još jedanput. Vrata su počela da pucaju. Već se nazirala pukotina. Još jedan zamah… pa još jedan… možda još pet šest dobrih udaraca i raspoloviće se…

Hrana. Kada. Krevet.

Zamahni. Zamahni…

I vrata se otvoriše. U toj meri se zaprepastio da je gotovo uleteo naglavačke. Posrnuo je, poleteo i jedva se zadržao za okvir vrata pomoću držalje sekire, a onda je podigao pogled.

U njega je zurilo pet šest divljih lica razrogačenih očiju.

„Kucali ste, gospodine?“ upita neki čovek i svi počeše pomahnitalo da zavijaju, kliču.

Zatim ispružiše ruke prema njemu, uhvatiše ga, uvukoše unutra.

„Ovo vam neće biti potrebno“, reče neko i bez imalo napora ote sekiru iz Širinovog stiska. „Zar ne znate da se možete povrditi jednom takvom stvari?“

Ponovo smeh… poludelo zavijanje. Gurnuli su ga u središte sobe i obrazovali oko njega krug.

Bilo je ih sedmoro, osmoro, možda devetoro. Muškarci i žene, i jedan poluodrasli dečak. Širinu je odmah bilo jasno da oni nisu bili pravi vlasnici kuće, koja mora da je bila uredna i lepo održavana pre no što su se oni u nju uselili. Sada su se po zidovima videle mrlje, pola nameštaja bilo je ispreturano, na tepihu je primetio jedno nakvašeno mesto… od vina?

Znao je ko su ti ljudi. To su bili uljezi, grubi i neuredni, neobrijani, neoprani. Zauzeli su ovo mesto pošto su pravi vlasnici pobegli. Jedan od njih je na sebi imao samo košulju. Jedna od žena, gotovo još devojčica, na sebi je imala samo šorts. Svi su odbojno vonjali. Pogled im je bio prodoran, ukrućen, neusredsređen, kakav je često viđao poslednjih dana. Nije vam bilo potrebno nikakvo kliničko iskustvo da prepoznate pogled ludaka.

Kroz smrad koji su oko sebe širila tela uljeza provlačio se jedan drugi miris, mnogo prijatniji, zbog koga Širin umalo nije skrenuo s uma: miris kuvane hrane. U susednoj prostoriji su pripremali hranu: Supu? Gulaš? Nešto se kuvalo tamo unutra? On se zaljulja, jer mu se zavrtelo u glavi usled gladi i iznenadne nade da će je se konačno dokopati.

Blago je kazao: „Nisam znao da je kuća zauzeta. Ali nadam se da ćete mi dozvoliti da večeras ostanem sa vama, a onda ću nastaviti dalje.“

„Jesi l' iz Patrole?“ sumnjičavo ga upita jedan krupni muškarac zarastao u bradu. Činilo se da je on vođa.

Širin nesigurno odvrati: „Kakava Patrola? Ne znam ništa o njima. Ja sam Širin 501 i član sam nastavničkog osoblja…“

„Patrola! Patrola! Patrola!“ odjednom počeše da skandiraju, kružeći oko njega.

„…Univerziteta Saro“, završi on rečenicu.

Kao da je izgovorio magične reči. Zastali su u pola koraka kada se njegov slabi glas probio kroz njihovu ciku i dreku, zamukli su, užasnuto se zagledavši u njega.

„Kažeš da si sa Univerziteta?“ upita vođa nekako čudnim glasom.

„Tako je. Odeljenje za psihologiju. Ja sam predavač, ali ponekad radim i u bolnici… Slušajte, ne nameravam da vam stvaram nevolje. Potrebno mi je da se nekoliko časova negde odmorim, i malo hrane, ako možete da odvojite. Samo malo. Nisam jeo od…“

„Univerzitet!“ povika jedna žena. Izgovorila je tu reč tako da se sticao utisak kako je to nešto prljavo, nešto bogohulno. Širin je već imao prilike da čuje taj ton i ranije, kod Folimuna 66, one noći kada je došlo do pomračenja, a odnosio se na naučnike. Zastrašujuće.

„Univerzitet! Univerzitet! Univerzitet!

Ponovo su počeli da kruže oko njega, zapevajući, pokazujući u njega, praveći bizarne pokrete prekrštenim prstima. Više nije razumeo šta govore. Bilo je to razuzdano, košmarno zapevanje, besmisleni slogovi.

Da nisu ovi ljudi bili neko pododeljenje Apostola Plamena, koji su se ovde okupili da uvežbaju neki tajanstveni obred? Ne, sumnjao je da je to bilo posredi. Drugačije su izgledali; bili su suviše odrpani, suviše bedni, suviše ludi. Apostoli, bar oni koje je imao priliku da vidi, a nije ih video mnogo, uvek su delovali sveže, samozadovoljno, gotovo zastrašujuće su vladali sobom. Pored toga, Apostola nigde nije bilo još od pomračenja. Širin je pretpostavljao da su se svi povukli u neko svoje sklonište da u privatnosti uživaju u ispunjenu svojih uverenja.

Ovi ljudi, pomisli on, bili su, jednostavno, ludaci koji su lutali unaokolo.

Širinu se takođe učinilo da je u njihovim očima nazreo poriv za ubijanjem.

„Slušajte“, poče on, „ako sam vas prekinuo u nekom obredu na bilo koji način, izvinjavam se i voljan sam smesta da se udaljim. Pokušao sam da uđem ovamo samo zato što sam mislio da je kuća prazna i bio sam veoma gladan. Nisam hteo da…“

„Univerzitet! Univezitet!“

Nikada ga niko nije gledao sa toliko mržnje kao ovi ljudi. Ali u njihovim očima se nazirao i strah. Držali su se na rastojanju od njega, bili su napeti, kao da su se plašili neke užasne sile koju je mogao neočekivano da oslobodi.

Širin preklinjući ispruži ruke prema njima. Kada bi samo na trenutak prestali da poskakuju i nariču! Još malo pa će i sam podivljati zbog mirisa hrane koji je dopirao iz susedne prostorije. Uhvatio je jednu ženu za ruku, nadajući se da će je zaustaviti na trenutak kako bi mogao da je zamoli za koricu hleba, činiju čorbe, bilo šta. Međutim, ona je odskočila od njega, sikćući kao da ju je Širin opekao svojim dodirom, i stala pomahnitalo da trlja mesto na ruci gde su je na trenutak dodirnuli njegovi prsti.

„Molim vas“, reče on. „Neću vam naneti nikakvo zlo. Nema bezopasnijeg stvorenja od mene, verujte mi.“

„Bezopasan!“ povika vođa, prezrivo izgovorivši tu reč. „Ti? Ti, Univerzitet? Ti si gori od Patrole. Patrola stvara sitne nevolje ljudima. Ali ti, ti si uništio svet.“