Isak Asimov - Spuštanje noći

Bio je veoma umoran. I bilo mu je sasvim jasno da je njegova ideja da sasvim sam, pešice, prevali stotine milja između Saroa i nacionalnog parka Amgando besmislena fantazija.

Prokleti Teremon! Zajedno su bar imali nekih izgleda. Ali novinar je bio nepokolebljiv u svom uverenju da će nekako uspeti da pronađe Siferu u šumi. Kad već govorimo o fantaziji! O besmislenosti!

Širin je zurio ispred sebe, pokušavajući nešto da nazre kroz maglu. Bilo mu je potrebno neko mesto na kome će moći malo da se odmori. Morao je pronaći nešto prigodno za jelo i možda novu odeću ili bar mogućnost da se okupa. Nikada u životu nije bio ovako prljav. Niti ovoliko gladan. Kao ni umoran. A kamoli toliko očajan.

Sve vreme koje je prethodilo dolasku Tame, od prvog trenutka kada je od Binaja i Atora čuo da se nešto slično može dogoditi, Širin se šetao od jednog kraja psihološkog spektra do drugog, od pesimizma do optimizma, pa opet nazad, od nade do očajanja, pa opet do nade. Razum i iskustvo govorili su mu jedno, a po prirodi prilagodljiva ličnost govorila mu je drugo.

Možda Binaj i Ator nisu bili u pravu i uopšte neće doći ni do kakve astronomske kataklizme.

Ne, do kataklizme će sasvim sigurno doći.

Ispostaviće se da Tama, uprkos njegovom vlastitom uznemirujućem iskustvu u Tunelu tajne od pre godinu dana, uopšte neće doneti velike poteškoće, ako uopšte do nje i dođe.

Pogrešno. Tama će izazvati sveopšte ludilo.

Ludilo će biti samo privremeno, kratko razdoblje rastrojenosti.

Ludilo će za većinu ljudi biti trajno.

U svetu će nastati pometnja koja će potrajati nekoliko časova, a onda će se sve normalizovati.

Svet će biti razoren u haosu koji će nastupiti posle pomračenja.

Napred-nazad, napred-nazad, gore-dole, gore-dole. Dva Širina nisu mogla da okončaju raspravu.

Ali sada se našao na dnu ciklusa i izgledalo je da će tamo i ostati, nepokretan i jadan. Njegova elastičnost i optimizam isparili su pod uticajem onoga čega se nagledao tokom lutanja, nekoliko poslednjih dana. Proći će decenije, možda čak i ceo vek, pa i više, pre no što se stvari vrate u normalu. Mentalna trauma napravila je suviše duboki ožiljak, društveno tkivo pretrpelo je već prevelika razaranja. Tama je odnela pobedu nad svetom koji je voleo i samlela ga tako da se nije mogao popraviti. To je bilo njegovo profesionalno mišljenje u koje nije imao razloga da sumnja.

Bio je treći dan od kada se Širin rastao sa Teremonom u šumi i uputio se na svoj uobičajeno živahan način prema Amgandu. Sada mu je bilo teško da povrati tu veselost. Uspeo je da iziđe iz šume u jednom komadu… imao je nekoliko teških trenutaka u kojima je morao da zamahuje sekirom, da izgleda preteći i opasno, jednom reči da blefira, ali upalilo je… tako da je već otprilike jedan dan s naporom koračao kroz južna predgrađa koja su nekada bila tako prijatna.

Ovde je sve bilo spaljeno. Cele četvrti bile su uništene i napuštene. Mnoge zgrade su se još pušile.

Širin je znao da glavni auto-put koji je vodio u južne provincije počinje svega nekoliko milja ispod parka… nekoliko minuta vožnje, ako se vozite. Ali on se nije vozio. Morao je da savlada jedan strašan nagib da bi izišao iz šume i stigao do istaknute Tačke Onosa praktično puzeći, probijajući se kroz grmlje. Bio mu je potreban dan i po samo da se popne tih nekoliko stotina jardi.

Kada se konačno našao na vrhu, Širin uvide da je to brdo više ličilo na visoravan… koja se u beskraj protezala pred njim; iako je hodao, hodao i hodao nikako nije stizao do auto-puta.

Da li je išao u dobrom pravcu?

Da. Da, s vremena na vreme ugledao bi znak na uglu ulice koji ga je obaveštavao da zaista ide u pravcu velikog južnog auto-puta. Ali koliko je on bio udaljen? To na znacima nije pisalo. Svakih deset do dvanaest blokova nailazio je na novi znak i to je bilo sve. Nastavio je da ide. Nije imao drugog izbora.

Međutim, stići do auto-puta predstavljalo je samo prvi korak na putu za Amgando. Kada se nađe na njemu, još će, u stvari, biti u Sarou. Šta onda? Da nastavi dalje? Šta bi drugo? Teško da će mu uspeti nekoga da stopira. Nigde nije video nijedno vozilo u pokretu. Javne benzinske stanice mora da su već pre nekoliko dana ostale bez goriva, i to one koje nisu spaljene. Koliko bi mu trajalo da ovom brzinom, pešice, stigne do Amganda? Nekoliko nedelja? Meseci? Ne… nikada on tamo ne bi stigao. Mnogo pre bi umro od gladi nego što bi mu se uopšte približio.

I pored svega, morao je da nastavi dalje. Ako ostane bez cilja, gotov je, to je dobro znao.

Od pomračenja je prošlo otprilike nedelju dana, možda nešto više. Počeo je da gubi kontrolu nad vremenom. Niti je više redovno jeo niti spavao, a Širin je oduvek bio čovek koji se neverovatno držao svojih navika. Sunca su se pojavljivala na nebu i nestajala sa njega, svetlost je postajala jača ili je slabila, vazduh je bivao topliji ili hladniji i vreme je prolazilo: ali bez smenjivanja doručka, ručka i večere, sna, Širin nije imao pojma kako ono to prolazi. Znao je samo to da veoma brzo gubi snagu.

Nije pristojno jeo još od Spuštanja noći. Od tog mračnog trenutka, za njega su to sve bile trice i kučine, ništa više… koja voćka s nekog drveta kada bi uspeo da je pronađe, bilo kakvo nedozrelo semenje koje mu nije izgledalo otrovno, vlati trave, bilo šta. Čudno, ali nije mu od toga svega bilo muka; međutim, to mu nije bilo dovoljno. Hranljiva vrednost ovakve ishrane mora da je bila blizu nule. Odeća, iznošena i iscepana, visila je na njemu kao mrtvački pokrov. Nije se usuđivao da pogleda ispod nje. Zamišljao je kako mu se koža otromboljila i pada u naborima preko kostiju koje štrče. Grlo mu je sve vreme bilo suvo, činilo mu se da mu je jezik naduven, a iza očiju je osećao zastrašujuće dobovanje. I stalno ga je progonio dosadni osećaj praznine, otupelosti u stomaku.

U trenucima kada je bio nešto veseliji, govorio je sebi kako je oduvek podozrevao da je morao postojati neki razlog što se toliko godina marljivo trudio da nakupi što više sala; sada je shvatio koji je to bio razlog.

Međutim, trenuci u kojima mu se vraćalo dobro raspoloženje bili su sve ređi i iz dana u dan među njima je bivao sve veći razmak. Glad je uticala na njegovo raspoloženje. Shvatio je da neće još dugo moći ovako. Bio je krupan; navikao da se redovno hrani, i to obilno; izvesno vreme mogao je da živi na zalihama, ali posle toga biće suviše slab da se pokrene. Još kratko vreme pa će mu se učiniti jednostavnije da se naprosto sklupča iza kakvog grma i odmori… odmori… odmori…

Morao je pronaći hranu. I to uskoro.

Kraj kroz koji je trenutno prolazio bio je, doduše, napušten kao i ostali, ali je izgledao nešto manje razrušen nego oblasti koje je ostavio za sobom. I on je goreo, ali ne posvuda, a i vatra je, izgleda, zaobišla pojedine kuće koje su ostale neoštećčene. Širin je strpljivo išao od jedne do druge, proveravajući vrata sveke kuća koja mu se nije učinila ozbiljno oštećena.

Zaključane. Sve od reda bile su zaključane.

Kako su samo savesni bili ti ljudi! — pomisli on. Kako uredni! Svet se rušio oko njih, oni napuštaju svoje domove u slepom užasu, bežeći u šumu, kampus, grad, sami bogovi znaju kuda… i pre odlaska troše vreme na zaključavanje vrata! Kao da su nameravali da odu samo na kratki odmor za vreme haosa, a onda da se vrate kući svojim knjigama, starudijama, ormanima punim lepe odeće, svojim baštama, pacijima. Zar nisu shvatili da je sve gotovo, da će se haos nastaviti u nedogled?

Možda uopšte nikuda i nisu otišli, pomisli žalosno Širin. Kriju se unutra iza zaključanih vrata, sklupčani u podrumu kao što sam i ja bio, čekajući da se stvari vrate u normalu. Ili možda zure u mene kroz prozore na spratu, nadajući se da ću otići.