Isak Asimov - Spuštanje noći

Osećala je kako se stanje njenog uma postepeno normalizuje, kako se on sve više razbistrava iz dana u dan, kao da se budila iz neke užasne groznice. Prožimalo ju je neprijatno osećanje da još nije ona prava… pošto joj je bilo veoma naporno da povezuje misli; uvek bi se posle kraćeg vremena zaglavila. Međutim, bila je sigurna da je krenula putem oporavka.

Očigledno mnogi oko nje u šumi se uopšte nisu oporavljali. Iako se Sifera trudila da se drži što više po strani, s vremena na vreme sretala je ljude i većina njih izgledala je prilično poremećena: jecali su, mrmljali, divlje se smejali, uvrnuto zurili, prevrtali se bez prestanka po tlu. Upravo onako kako je Širin predvideo: pojedinci su pretrpeli takvu mentalnu traumu za vreme krize da možda nikada više neće biti normalni. Veliki delovi stanovništva mora da su se vratitili varvarizmu ili nečem još gorem, shvati Sifera. Sada već mora da su palili vatre iz čiste zabave. Ili su ubijali, iz istog razloga.

Zato je pazila kuda se kreće. Bez nekog posebnog odredišta na umu kretala se manje više prema jugu kroz šumu, kampujući na svakom mestu na kome bi pronašla svežu vodu. Palica koju je pronašla za vreme pomračenja uvek joj je bila pri ruci. Jela je sve što bi pronašla i što bi izgledalo jestivo… semenje, orahe, voće, čak i lišće i koru drveta. Kakva dijeta. Znala je da je fizički dovoljno jaka da izdrži otprilike nedelju dana na tim improvizovanih porcijama, ali posle toga će početi da se muči. Osećala je da je već počela da gubi ono nešto viška kilograma koje je imala, a i fizička snaga ju je polako napuštala. Smanjivala se i zaliha bobica i voća, vrlo brzo, jer je šuma odjednom dobila hiljade novih gladnih stanovnika.

A onda, četvrtog dana po redu, bar je ona mislila da je četvrti, Sifera se setila Skloništa.

Obrazi su joj se zažarili kada je shvtila da uopšte nije morala da živi kao pećinska žena cele nedelje.

Tako je! Kako je mogla biti tako glupa? Na samo nekoliko milja odatle, upravo u ovom trenutku, stotine ljudi sa Univerziteta bili su na sigurnom u staroj laboratoriji akceleratora čestica, pili su flaširanu vodu i ugodno večerali hranu iz konzervi koje su tokom nekoliko poslednjih meseci skladištili. Glupo je bilo kukavno se kriti u ovoj šumi punoj ludaka, čeprkati po prašini da bi se došlo do kakvog mršavog obroka i gledati gladno u mala šumska stvorenja koja su poskakivala van njenog domašaja po granama drveća!

Poći će u Sklonište. Mora pronaći načina da je puste unutra. Govorila je sebi da se dužinom vremena tokom koga se nije setila Skloništa može izmeriti poremećaj njenog uma za koji su bile krive Zvezde.

Šteta što joj ta ideja nije ranije pala na pamet. Shvatila je da je nekoliko poslednjih dana putovala u suprotnom smeru.

Pravo ispred nje sada se nalazio lanac strmih brda koji je obeležavao južnu ivicu šume. Podigavši pogled, ugledala je pocrnele ostatke lepog naselja Onoski Vis koje se protezalo duž vrha brda što se uzdizalo poput tamnog zida pred njom. Ako se dobro sećala, Sklonište se nalazilo na sasvim drugom kraju, na pola puta između kampusa i Saroa, na auto-putu koji je vodio duž severne strane šume.

Narednih dan i po vraćala se kroz šumu do severne strane. Tokom putovanja dva puta je morala da upotrebi palicu. Prošla je kroz tri nenasilna, ali razdražljiva odmeravanja snaga pogledima sa mladićima po čijim je očima morala da prosuđuje da li će je zaskočiti ili ne. Jednom je omaškom uletela u neko potkresano šipražje gde su se petorica mračnih muškaraca,divljih pogleda, sa noževima, prikradali jedan drugome u krugu, poput plesača koji se kreću u nekom čudnom arhaičnom obredu. Pobegla je odatle što je brže mogla.

Konačno je ugledala široki auto-put — univerzitetski put, tako se zvao, ispred sebe, odmah iza ivice šume. Negde duž severne strane tog puta nalazio se neupadljiv, mali, seoski puteljak koji je vodio do Skloništa.

Da: eno ga. Skriven, beznačajan, s obe strane obrastao neurednim busenjem korova i guste trave koja je bila puna semenja.

Bilo je kasno po podne. Onos samo što nije nestao s neba, a tvrda, zlokobna svetlost Tana i Site bacala je oštre senke preko tla, što je danu davalo zimski izgled, mada je vreme bilo dosta toplo. Malo crveno oko Dovima kretalo se preko severnog neba, još veoma daleko i veoma visoko.

Sifera se pitala šta se dogodilo sa nevidljivim Kalgašom Dva. Očigledno je obavio svoj strašni posao i udaljio se. Do sada je možda već milion milja daleko u svemiru, udaljavajući se od sveta po svojoj dugačkoj orbiti, ploveći sve dalje i dalje kroz bezvazdušni mrak, da se ne vrati narednih 2049 godina. A i to će biti bar dva miliona godina prerano, pomisli ogorčeno Sifera.

Pred njom se pojavi znak:

A onda još jedan znak ispisan drečavom skarletnom bojom:

Odlično. Mora da je na dobrom putu.

Sifera nikada nije bila u Skloništu, čak ni u danima kad je ono još bilo laboratorija za fiziku, ali znala je šta treba da očekuje: niz kapija, a onda neku vrstu skenera koji bi snimio svakoga ko uspe dotle da dođe. Za nekoliko minuta stigla je do prve kapije. Bio je to paravan od gusto isprepletene metalne mreže, sa duplim šarkama, koji je bio najverovatnije dvostruko viši od nje; upečatljiva ograda od bodljikave žice protezala se sa obe strane kapije i nestajala u kupinjaku koji je ovde divlje rastao.

Kapija je bila širom otvorena.

Zbunjeno se zagledala u nju. Je li to neko priviđenje? Neki trik njenog zbrkanog uma? Ne. Ne, kapija je bila otvorena, sasvim sigurno. Kapija je bila ona prava. Primetila je na njoj znak univerzitetskog obezbeđenja. Ali zašto je bila otvorena? Ništa nije ukazivalo na to da je to urađeno na silu.

Zabrinuto je prošla kroz nju.

Puteljak koji je vodio dalje bio je samo prašnjavi trag, duboko izbrazdan i sa puno rupa. Krenula je njegovom ivicom i uskoro je primetila unutrašnju prepreku; to sada više nije bila ograda od bodljikave žice već čvrst betonski zid, bez izbočina, nesavladiv.

Prekidala ga je samo kapija od tamnog metala, sa skenerom iznad nje.

I ova kapija je bila otvorena.

Sve čudnije i čudnije! Šta se desilo sa svom onom dičnom zaštitom koja je trebalo da odseče Sklonište od opšteg ludila koje je zahvatilo svet?

Zakoračila je unutra. Ovde je sve bilo veoma tiho. Ispred nje ležale su neke naherene drvene šupe i barake. Možda je sam ulaz u Sklonište… usta podzemnog tunela, Sifera je znala… ležao su iza njih. Zaobišla je spoljašne zgrade.

Da, eno ulaza u Sklonište, ovalnih vrata u tlu, koja su skrivala taman hodnik.

Ugledala je i ljude, njih desetak; stajali su ispred vrata, posmatrajući je sa ledenom, neprijatnom znatiželjom. Svi su oko vrata nosili svetlozelene trake kao neku vrstu marame. Nije prepoznala nikoga od njih. Koliko je mogla da prosudi, to nisu bili ljudi sa Univerziteta.

Nedaleko od vrata, sa leve strane, gorela je mala logorska vatra. Pored nje se nalazila gomila nacepanih drva, pažljivo poređanih, po veličini, sa iznenađujućom preciznošću i brižnošću. Pre je ličila na neku vrstu vernog arhitektonskog modela nego na gomilu drva.

Obuze je mučno osećanje straha i rastrojenosti. Kakvo je ovo mesto? Je li to stvarno Sklonište? Ko li su ovi ljudi?

„Ni makac dalje“, reče jedan u ime grupe. Govorio je tiho, ali mu se u glasu osećao i te kakav autoretet. „Podigni ruke.“

U ruci je držao mali pištolj sa iglom. Bio je uperen pravo u njen stomak.